April mesec beše, 2009. Godine. Tada se prvi put pojavio natpis ’’Opšta mobilizacija.’’ Beše to ’’zadnje doba.’’ Otišla je tada još jedna u nizu uprava našeg fudbalskog kluba. No, mobilizacija nije zamišljena kao pokret koji ruši uprave, već pokret koji će probuditi zvezdaše širom Srbije i dijaspore. Kao i svaka akcija, zamajac je dobila na prvim utakmicama na kojima se i pojavila parola ’’Zvezdaši mobilizacija’’, i što je sada najbitnije, nije se dogodilo da posustanemo. Još uvek ne!
Po forumima su isplivale priče o jedinstvenim delima, običnih ljudi, o večnoj ljubavi. Dela, o kojima novine nisu pisale. Ne bih želeo da ulazim u razloge toga. Ti obični ljudi, i danas ostaju dosledni sebi i svojim stavovima. Svi zajedno se okupljaju oko istog cilja, i danas, kao i te 2009. Ne mogu da zaboravim priče navijača iz Crne Gore, čije grupe i danas, svakog vikenda kada igra Zvezda, dolaze u Beograd, prate klub na gostovanjima. Ja to, nikada ne mogu nazvati jednostavnim imenom, LJUBAV. Da li je ljubav kada onaj mališa iz Smedereva dođe da priloži novac za svoju Zvezdu??? Za mene NIJE. Nije, iz jednog prostog razloga što čovek nije smislio jaču reč od te, da bi moglo da se iskaže ono što jedan običan čovek oseća prema grbu, stadionu i onom pločniku pred blagajnom na kom su mnogi od nas zanoćili, ne da bi gledali Milan, nego da bi gledali kako Milan pada pred našom Zvezdom.
Mnogo smo nedosanjanih snova ostavili na Marakani, nezadovoljni napuštali stadion, i Beograđani i svi mi iz unutrašnjosti, pa i van granica današnje države. Svako je na svoj način preživaljavao velike tuge i velike nepravde, i opet smo se vraćali na isto mesto, želeći da deo snova, postane stvarnost. I ovaj derbi, koji polako ostavljamo za sobom, primer je svega toga. Falilo nam je svega pomalo na toj utakmici počev od sreće, iskustva, suvog terena, malo manje petljanja sa loptom i malo više jednostavnosti.
Ono što zasigurno znam je da smo svi došli puni entuzijazma i velikih očekivanja. Na žalost i veče pre utakmice moglo je da se vidi na raznim televizijama, valjda kao najava za derbi, da država kreće u obračun sa huliganima. Po ne znam koji put, ista vest, ako se uopšte može nazvati vešću. Valjda ne bi li se oterao još poneki navijač. Oni koji su želeli, došli su, i po onakvom pljusku, koji se za razliku od prethodnih puta na jna, pomalo i smenjivao sa prolećnim vetrom. U ovoj napaćenoj zemlji gde su nas, bez naše volje, podelili po svim mogućim kriterijumima, na stadionu, mogli ste da vidite zagrljene, doktora nauka i čoveka koji radi na građevini, đaka i profesora, pisca i onog što je nepismen, pesimistu i optimistu. Svi su bili kao jedan. Nije ih razdvojila besparica, nisu ih omele obaveze, nisu ih sprečile sve više sile koje su mogle da im se dogode. Svi su bili tu. Kao kad vam posole kafu, tako smo i svi napustili stadion posle utakmice. Neki ćutke, obećavajući sebe da odustaju od svega, i da više neće……Drugi su naglas komentarisali sve što ih tišti… Samo znam, da sam jutro posle svega počeo da razmišljam, kada idemo ponovo!
Ponos, inat, nešto jeste, ali duboko nam se usadilo. Teško mi je da ne pomenem trenutak, kada sebe, dan posle derbija, hodajući kroz grad, hvatam kako pevam “Kad teško je…“ Nije lako imati veliku ljubav. Bola je mnogo, ali i radosti. Kad padaju golovi, onda je lako, al porazi teško padaju. Zato svi rastemo sa njom. Godine su za nama, pobede i porazi, zato po ko zna koji put, kad je teško, glavu gore. Pozovite svog drugara iz klupe, i kažite im da karta nije skupa i da nije mnogo odreći se jednog pića u lokalnom kafiću, sesti na gradski, i za pola sata si na Marakani. Zovite i komšiju koji voli Zvezdu, al nije skoro bio na Marakani. Kažite im svima, ono što ste i sami učili svih ovih godina. Zvezda nije samo fudbalski teren, Lukić, Džaja, Šeki i svi oni koji ne želite da ih pomenem, a bili su tu nekad, svako iz svojih interesa. Sever je Zvezda, i zapad je Zvezda, i istok je Zvezda. Svi oni što pevaju na Severu kad ne ide, i svi oni nervozni na zapadu što ponekad zvižde, i penzioneri sa komadom stiropora koji su tu od svog rođenja, i oni malo mlađi koji uče svoju decu pravim vrednostima. Kažite im da su svi oni Zvezda, i pozovite da nađu svoje mesto u našoj drugoj kući! Dovedite ih na Marakanu! Kažite im: “ Danas igra Zvezda.“
Kupite kartu, dođite na stadion, jer Zvezda je život, sve drugo su sitnice.
6 comments