Moja Crvena Zvezda
БлоговиТима

Приче са трибине: Звезда – Олимпик, 1.део: Припреме за историјски меч

Након прича из Дрездена, Минхена, ca Маракане, следи и оно најлепше! Зоран Тимић Тима, за све Звездаше испричао нам је и причу везану за финале КЕШ-а и доживљаје Делија у Барију. Прича препуна доживљаја, занимљивости и емоција, сигурно ће вам се допасти, стога – уживајте! Данас ћете прочитати први, а већ сутра наредни део приче, која је веома обимна! УЖИВАЈТЕ!

Након чувеног реванша против Бајерна, следећи дани су били апсолутно посвећени припремама за Бари где се играла утакмица финала Купа Шампиона. Играли смо са Олимпиком из Марсеја, 29. маја у Барију. Андреја и ја смо осмислили отприлике шта би могло да се уради и спреми за ту утакмицу. Ишло нам је на руку што се утакмица игра у Италији где је навијачки покрет развијен и полиција има разумевање за разне реквизите са којима би имали пуно проблема у неким другим земљама (заставе на моткама, бубњеви, велика шеталица, ролне папира…). Андреја и ја смо се договорили да поред масе барјака које већ имамо и које ћемо допунити до Барија спремимо огромну количину ролни и папира за бацање, пуно бакљи,  а ја сам имао идеју да понесемо и мали разглас да би могло боље да се води навијање. Зоња је смислио да би могли да направимо и велику шеталицу што је такође прихваћено.

Полазак групе Делија у Бари

Ставили смо на папир све то и кад смо отишли код Цвелета рекли да нам треба око 200 000 динара (то је тада било око 14.000 марака) и да ће нам нешто требати у кешу, а нешто ћемо плаћати безготовински. Такође смо се договорили да нам дају један бус за нас који бисмо све то носили и авион за главнину екипе. Цвеле је рекао да је све то ок и наложио да нам дају 4-5 барираних чекова (тада је то постојало, а то су чекови који су били са његовим потписом и само је требало да се упише цифра – данас би за то рекли бланко чекови) и кеша колико нам треба. Одмах смо са тиме купили материјал за барјаке, поправили бубњеве. Зоња је у „Радној жени“ (кројачка фирма) наручио заставу и рекао нам колико би то коштали. За папире и ролне смо се договорили да купимо јер би то премного времена одузело а имали смо довољно новца да то купимо. Отишли смо у картонку „Авала“ (фирма која се бави производњом и прерадом папира) и купили шта нам треба. Видели смо цену и договорили се да нам дају 4000  ролни, али не оних каса блокова које смо до тада бацали већ тоалет папира и не сећам се тачно колико кутија сецканог папира.

Интересантан детаљ се тада десио. Када су нас питали како ћемо платити, рекли смо барираним чеком. Били су мало сумњичави јер је у то време већ почело масовно да се издају чекови без покрића које је било јако тешко наплатити. Ја сам извадио један од тих чекова и онако у шали питао,  показајући на Цвелетов потпис на њему и печат Ф.К-а поред, зар је могуће да ово не вреди. Жена која је разговарала са нама је, видевши која фирма плаћа, рекла да то сигурно значи нешто и да је то тренутно платежно најспособнија фирма у Србији, и да, наравно, са тим чеком може да се плати било шта у било којој суми. ФК Црвена Звезда је у то време био институција и стварно све могао.

Зоња и ја смо се договорили да одемо у Италију и купимо бакље. Узели смо рент а кар, ставили га на воз до Љубљане јер смо хтели да избегнемо путовање кроз Хрватску због велике националне напетости која се тамо осећала. Сишли смо са воза у Љубљани и наставили колима за Италију. У Пизи смо дошли у фабрику и купили 400 комада бакљи које су се тамо производиле. Нисмо у повратку смели да их носимо преко границе већ смо их оставили у Трсту на гардероби на железничкој станици планирајући да их покупимо кад кренемо за Бари.

Када смо се враћали имали смо једну занимљиву епизоду. Док смо ми били у Италији, у Боровом Селу се десио онај догађај кад су хрватски специјалци упали у село а српски територијалци и добровољци који су били изгледа добро обавештени о томе сачекали их и убили 13 хрватских полицајаца. То је био практично почетак рата у Хрватској. Ми смо пролазили кроз Хрватску ноћ после тог догађаја у тренутку ужарене атмосфере у том региону где је кључало и спремао се рат. У тренутку кад смо ушли у Хрватску и пролазили кроз њу запричали смо се и нисмо уопште водили рачуна о томе да нам понестаје горива. Негде око Сл. Брода где смо стали да вечерамо договорили смо се да на првој пумпи станемо и натанкујемо гориво. Прошли смо неколико пумпи од којих ни једна није радила  тако да је већ било критично јер је казаљка за гориво већ лежала на нули одавно. Није нам се никако свидела идеја да останемо у пола ноћи у Хрватској без горива поготову у том периоду. Очекивали смо да ће нам у сваком тренутку нестати гориво кад смо у даљини видели пумпу која ради. Обрадовали смо се и док смо јој прилазили ауто се угасио, јер је горива нестало. Али како то бива кад имаш срећу, нестало је на 30 метара од пумпе. Гурали смо ауто тих 30 метара и дошли до пумпе а онда нас је сачекало изненађење кад нам је пумпаџија рекао да нема дизела који је трошио наш ауто. Били смо очајни просто нисмо знали шта да радимо а онда је он видео и вероватно се сажалио на нас и рекао да станемо поред аутомата и да ће покушати да нам исцеди бар нешто талога. На нашу срећу потекло је и успео је да нам  сипа 10-ак литара са којима смо дошли до Србије и одахнули.

У Београду су припреме текле по плану. Папир је стигао на Маракану, Зоња је радио свој део посла око заставе  заставе  а материјал је подељен за шивење застава. Једино од чега смо одустали, а било је планирано, је разглас јер нисмо могли да нађемо одговарајући а и проблем би био и са транспортом. Ја и ови моји смо се договорили отприлике ко ће ићи тим бусем. То је требало да буду моји Ултраси, 4-5 момака из Зрењанина, Жика и Џери из Крушевца, наравно, Најгори из Петриње и 5 момака, навијача Рада са којима смо у то време били у јако добрим односима. Међу њима је био и мој велики пријатељ Супа који нам је доста помогао око тог пута. Сашио је 5 барјака које смо годинама после тога носили. Сећам се да их је лично шио и да задњи није био готов, а бус је већ био испред стадиона и чекао да он заврши шивење у просторијама клуба. Поред њих ту је било још пар старијих, рецимо Дебели Ђока, Дуловић и Бора који су хтели да иду са нама, Хамдо из Зенице те још неколико момака из унутрашњости међу којима и Дуле Колашинац и Јоца из Обреновца.

Поред нас организовало се још доста људи из прве екипе који су на разне начине ишли за Бари. Једна група (Илке, Крле, Кале, Жорж, Гема, Јеча, Боби Црногорац, Јоца…) ишла је трајектом 3 дана пре утакмице. Екипа која је радила у задрузи је ишла исто пар дана раније да припреми терен за продају. Знам да су Зеља, Пеца малиган и још неки са Бором Чорбом ишли аутобусом, па бродом. Углавном ником се није баш свидело да иде оним авионом јер је унапред мирисало да ће тај авион да стигне тек 2-3 сата пред утакмицу. Ниједном правом навијачу се наравно није долазило на финале купа шампиона два сата пред утакмицу тако да је у том авиону који је иначе намењен најјачој групи било доста људи који су ту ушли да би попунили број јер је главнина екипе отишла раније на друге начине.

Успели смо да све завршимо и 27. маја у вечерњим часовима је био договорен полазак нашег аутобуса за Бари.

(Сутра: Одлазак у Бари!)

Повезане вести

3 comments

BoleDS89 окт 3, 2012 at 08:39

bice dana bice leta bices opet prvak sveta!

Reply
Zvezda mi je sve окт 2, 2012 at 19:07

Zivim za taj dan, kada cemo igrati jos 1. ovakav mec!!!

Reply
Makaveli13 окт 2, 2012 at 17:53

Jbt sta bih dao da sam bio stariji tada… Preplivao bih Jadran da je trebalo.

Reply

Leave a Comment