Шта нам недостаје у европским куповима?

Од велике еуфорије до тоталног краха милионска Звездина публика стигла је за свега три минута. Тако се у најкраћем може описати реванш сусрет плеј-офа Лиге Европе у Бордоу. Храбро су се борили момци у црвено-белим дресовима. Дали су и последњи атом снаге, играли су срцем, борили су се за дрес и грб који носе, али то на крају ипак није било довољно. Многи би у овом моменту истакли да нисмо имали среће. То јесте истина, али намеће се да у том моменту није било можда и још нечега што би ипак у кључном моменту превагнуло на нашу страну.

Пар дана трајало је размишљање, али оно што ми је у првом моменту пало на памет, ни дан данас ме не напушта. Евидентно је да црвено-белима, али и осталим српским екипама недостаје искуства. Управо оно искуство које се стиче у мечевима какав је био у Бордоу, а ми то немамо много. Не рачунајући неколико вечитих дербија током сезоне, као и донекле мечеви са новосадским црвено-белима, сви остали мечеви нашег шампионата само су просто отаљавање посла и једино се поставља питање да ли ће се успети на време „отворити“ противник и тиме стићи до три бода. У таквим мечевима се искуство за међународну сцену не стиче. Таква је ситуација у већини клубова са простора некадашње СФР Југославије, али и уопште у клубовима средње и југоисточне Европе. Истина је да су загребачки Динамо, Партизан и Марибор обезбедили учешће у групним фазама европских такмичења, али чињеница је да се и њихове амбиције ту завршавају. Претходне године су показале да и ти клубови коју успеју да изађу на главну сцену у глобалу представљају само и искључиво тимове који служе за поправљање гол разлике и лагане излете западноевропским клубовима.

Та чињеница као да много и не забрињава челнике како клубова, тако и националних фудбалских федерација, јер ипак пласман у групне фазе такмичења обезбеђује позамашна новчана средства. Ипак, овом приликом бих покушао да се дотакнем и можда једине могућности којом би у догледној будућности клупски фудбал на овим просторима могао постати донекле равноправан и на међународној сцени.

Године 1927. на иницијативу аустријанца Хуга Мејсла донета је одлука о формирању првог међународног фудбалског клупског такмичења. У Венецији је 16. и 17. јула `27. донета одлука о формирању Митропа купа. Учешће у такмичењу узели су клубови из Аустрије, Мађарске, Чехословачке и Југославије. Врло брзо, у такмичење су ушли и клубови Италије, Швајцарске и Румуније, тако да је дуги низ година ово такмичење било нејелитније на старом континенту. Поставља се питање да ли би неко слично такмичење могло и данас да доведе до експанзије фудбала на овим подручјима. Идеја би била да током пролећног дела сезоне клубови средње и југоисточне Европе међусобно укрсте копља у међународном, регионалном такмичењу. Добро је позната чињеница да током пролећа, Европу може да види тек понеки клуб из овог дела Европе. Свакако би свим српским клубовима значило да и током пролећа могу да укрсте кошља са тимовима из Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, клубовима са простора некадашњих држава СФРЈ и СССР, а можда би у овом такмичењу своје интересе нашли и клубови из Грчке и Турске. Поставља се питање да ли би УЕФА подржала овакав вид организовања, али ако би се сагледала чињеница да овакво такмичење не би угрозило нити Лигу шампиона, нити Лигу Европе, а такође би и национални шампионати били играни, готово не постоји разлог за било какву препреку. Овакво такмичење у старту свакако не би могло да инсистира и тражи од европске куће фудбала да добије место у неком од такмичења под патронатом УЕФА, већ би служило искључиво за стицање искуства. Предпоставка је да би ово такмичење привукло и велики број спонзора, али и гледалаца па не би били ни занемарљиви приходи од улазница, ТВ права и спонзора. Јасно је да уколико било који тим из горе наведених земаља обезбеди европску визу и за пролећне мечеве, не би учествовао у оваквом такмичењу, али би свакако било интересантно да Звезда након окончања Евро одисеје током јесење сезоне, на пролеће може играти и против Стеауе, Шерифа, Видеотона, Слована, Спарте, софијског ЦСКА, Сарајева, загребачког Динама, сплитског Хајдука, Марибора, Олимпије,… и да не набрајам даље.

Сматрам да би о покретању оваквог такмичења требало размислити, а и кренути у реализацију која свакако мора кренути са нивоа националних фудбалских савеза, а када се постигне барем начелан договор који би пратила разрађена идеја у виду бизнис плана, требало би изаћи пред европску кућу фудбала, за коју сам сигуран да неће имати разлога да се противи развоју фудбала и на остатку европског континента.