Moja Crvena Zvezda
БлоговиТима

Наставак прича са трибине на МЦЗ-у!

Након првог, такорећи, пробног дела ветеранских прича, које су на нашем сајту одлично прихваћене и испраћене, наставићемо са њима у наредном периоду! Из пера некадашњег вође Звездиних Делија, Зорана Тимића Тиме, могли сте прочитати приче из Дрездена из славне 1991. године, а у наставку ћете бити у прилици да читате и доживљаје из Барија и Минхена!

За почетак, поново ћемо, у једном делу, објавити причу из Дрездена, а већ сутра настављамо, новим причама из Немачке!

После прве утакмице са Дрезденом почела је да влада еуфорија. Победа од 3:0 давала је реалне шансе да се победи један релативно слаб противник и после дуго времена (последњи пут 1971. године) уђе у полуфинале КЕШ-а. Пошто сам још увек био у некој врсти мог личног бојкота свега што има везе са Делијама и организованом групом под Аркановом капом решио сам да идем у Дрезден о свом трошку и на свој начин. Није ми падало ни на крај памети да идем авионом два сата пред утакмицу не само због мог бојкота, већ и због мог става који имам и данас да ме не занима да дођем у град авионом пар сати пре утакмице, да ме одатле  транспортују до стадиона и после назад. Те форе доласка и спровођења директно са аеродрома на стадион ме нису занимале ни онда, а ни сада, јер сам сматрао да права група мора да дође до центра града у групи на гостовању. Договорио сам се са својим друговима да идемо возом, и то прво до Прага где би остали 5,6 дана укупно, с тим што би ту среду возом отишли у Дрезден. Како договорено – тако и учињено.

У недељу увече на железничкој станици у Београду смо се нашли нас четворица. Мој друг и пулен из краја Влада Жути, те Жика Секирче и Џери из Крушевца били су моји сапутници на путу за Дрезден. Ја сам средио неке ИСЕК картице са којима је по тадашњој источној Европи путовање возом било 50% јефтиније. Хватали смо прво воз за Будимпешту, а онда из Пеште са неке друге станице од оне на коју смо дошли имали воз за Праг. Успели смо некако да се прошверцујемо, јер  смо оне карте за 50% попуста имали само ја и Влада, али смо уз гурање у џеп Чешком риџи 10 марака прошли без проблема и Чехословачку. Стигли смо у Праг у јутарњим часовима, отишли у неку агенцију преко које смо нашли прилично јефтин хотел у неком студентском дому. Док смо ишли према хотелу видео сам плакате да се тог дана игра њихов дерби Славија – Спарта. Наравно да ми није требало много размишљања да бих наговорио остале да одемо на утакмицу.

Оставили смо ствари у хотелу и сели у метро јер је стадион био у потпуно другом делу града. Када смо дошли а било је око сат пре почетка видели смо сличне сцене као и код нас пред утакмицу. У мањим групама навијачи, углавном Спарте су стајали поред продавница или киоска и циркали пиво. Било је релативно мирно што је и логично јер нигде нисмо видели навијаче Славије. Није нам било јасно зашто их нема. Купили смо карте за западну трибину јер смо хтели да видимо обе групе и ушли на стадион. Славијини су били смештени одмах лево од нас на северу према западу. Било их је укупно можда 100-150 и нису ми деловали нешто опасно. Стварно су за нас у то време били смешни. Спартини су и на стадиону, али и пре и после утакмице деловали као много озбиљнија група. Било их је на стадиону у копу сигурно близу 1000. Било је доста скинса међу њима и изгледали су доста озбиљније од Славијиних. Обе групе су веома смешно навијале и ми смо као навијачи, без обзира на наше унутрашње  проблеме, били 17 галаксија испред њих. Но, без обзира на све, било је интересантно видети како изгледа дерби у Прагу.

Сутрадан, у уторак, дан пред утакмицу у Дрездену почели смо да виђамо у Прагу поједине групе Звездиних навијача. Изненадили смо се, али смо схватили да се нисмо само ми сетили да повежемо мало туризма у Прагу са утакмицом у Дрездену. Агенција „Путник“ организовала је аранжмане сличне оном који смо ми организовали сами за себе, само што је превоз био аутобусима. Видели смо у Прагу доста наших и са неким ликовима које смо познавали договорили се да идемо са њима аутобусом сутрадан за Дрезден. То путовање бусевима из Прага би нам уштедело новац који би иначе требало да дамо за воз до Дрездена и назад. Ујутро смо сели у бус и полако кренули у Немачку.

Када смо ушли у, тада већ уједињену Немачку видели смо да тамо још увек владају призори из соцреалистичког друштва. Прво по возном парку (један фолксваген или БМВ па 4,5 Трабанта или Вартбурга), а онда и по шмеку који се осећао. Далеко је то било још од оних призора уређене и богате земље коју смо виђали раније у западној Немачкој. Релативно брзо смо стигли у Дрезден и аутобуси су се паркирали испод моста, поред неке реке. Река се звала Лаба (или Елба како су је Немци звали). Ми смо се искрцали и кренули мало да се прошетамо кроз град.

Пуно је прича било тих недеља пре утакмице о источно-немачким скинсима и о ватреном дочеку који ћемо имати у Дрездену. Ми смо се због тога наоружали и свако од нас је имао бар бакљу или ракету. То су оне ракете које су јако опасне и које су у то време у Грчкој редовно односиле животе. Кренуло је нас 5-6 у шетњу кроз центар. Није у Дрездену у то време било ама баш ништа да се види. Дрезден је био тотално уништен у савезничком бомбардовању 1945. године и био је потпуно нов град, грађен у соцреалистичком стилу. Кажу да су 1945. године падали теписи бомби и да је ваздух толико ужарен био да су људи покушавали да спас од врућине потраже у реци. Кад су дошли до реке видели су да она кључа колико је била врућа. Дресден је био тотално срушен и цео поново изграђен. Од старог града остала је само једна срушена црква коју су оставили такву као успомену на те дане.

Прошетали смо се једно сат времена по центру и с времена на време виђали скинсе како нас снимају и меркају, али се нисмо бојали, јер смо стварно добро били наоружани. Могла би за нас да буде опасна једино нека повећа група. Доста смо се дрско, гласно и безобразно понашали и видело се да јако нервирамо Немце, који нису стисли муда да нас нападну. После једно сат времена смо се вратили до бусева да узмемо карте за утакмицу и тамо чули од неких наших да су имали проблема са Немцима који су их цимали. Вероватно су то били они исти који су и нас видели. Дошли су неки момци који су видели веће групе скинса у центру. Такође, један је рекао да је чуо да је у центар дошла и наша главна група. Ми нисмо хтели да се одвојимо од тог места јер смо около већ видели да смо снимљени и да само чекају да се одвојимо од заштите полиције која је ту била и да нас онда вероватно нападну. Требало је некако доћи до наше групе и спојити се са њом.

Договорили смо се да пошаљемо Жику таксијем да их нађе и доведе. Речено – учињено. Отишао је Трабантом који је био такси и вратио се после 15-ак минута. Видео је наше и рекао им у каквој смо ситуацији, а они су рекли да долазе. Рекао је да је тамо у центру тотални хаос и да наши ломе шта стигну и бију кога стигну. Казао је да их има око 100, да су жестоко наоружани и да су направили тотални хаос. Рекао је да је све време док је био са њима трајала туча са полицијом којој се изгледа није допало што они разбијају шта стигну. Док нам је он све то причао, на једно 300 метара одатле је хукнуло нешто и видео се тотални хаос. Мислили смо да је можда већа група Немаца кренула на нас јер је између нас и те групе била полиција, која им није дозвoљавала да дођу према нама. У ствари, само покушавала да им не да, јер је група коју смо видели у даљини била добро наоружана и напредовала је према нама. Ми смо моментално почели да хватамо камење и штангле које смо могли да нађемо ту. Када се група приближила на педесетак метара од нас, укапирали смо да су то у ствари наши који се туку са полицијом да би дошли до нас.

Када смо то видели ми смо кренули тим пандурима са леђа и почели да их гађамо камењем. Пандури су били изненађени одакле сада камење на њих са леђа и почели да беже у страну, а полиција која је била око нас је хтeла да нас спречи у томе тако да је настао тотални хаос. Била су 4 реда навијача и полиције. Прво наша већа група која напада полицију, иза које се налазимо ми, а иза нас још једна група полиције. Никад у животу се такве слике нису поновиле. Стотинак наших, сви са летвама и металним штанглама, а пандури у пуној опреми. Наизменични јуриши и узмицање. Један наш је чак и скочио у реку кад су га пубови појурили. Тукли су Турци, али су тукли и Срби. Било је доста повређених и међу нама, али и још теже међу полицијом. У једном тренутку смо се спојили са нашима и даље наставили са њима. Општа макљажа је била баш поред аутобуса и кад смо кренули даље, полиција је остала поред бусева, а ми наставили једном улицом даље сами.

Не знам зашто су стали, тек у једном тренутку смо се нашли без пратње полиције. Ишли смо улицама и правили прави хаос. Десетине разбијених аутомобила, пребијених људи (чак и јаханих), разбијених локала и свега на шта смо стигли. Како смо се приближавали стадиону све је било више полиције, а ми, ваљда задовољени, полако се смиривали. Нигде, буквално целог дана, нисмо видели ни једну већу групу нациста или скинса о којима се толико причало. Али је зато била многоооооо добра шорка са пубовима. Стигли смо пред стадион и кренули да полако улазимо на стадион.

Нигде буквално целог дана нисмо видели ни једну већу групу нациста или скинса о којима се толико причало. Али је зато била многоооооо добра шорка са пубовима. Стигли смо пред стадион и кренули да полако улазимо на стадион.

Никад у животу до тада нисам видео такав претрес на улазу. Улазио је један по један навијач и претресало га је буквално тројица редара уз присуство пубова. Споро је све то ишло али смо некако ушли. На трибини нас је било око 2000. На почетку утакмице смо направили бакљаду. Касније кад је почела утакмица није нам свеједно било када је Динамо повео на самом почетку. Међутим машина је врло брзо преузела ствари у своје руке и средином другог полувремена смо водили са 2:1 и распршили све наде навијача и играча Динама да могу да направе изненађење. Кад су видели да је све готово вероватно из очаја домаћи хулигани су почели са нередима бацајући све и свашта на терен тако да су после пар краћих прекида на крају и успели да прекину утакмицу. Ми смо још неко време остали на стадиону, а онда смо полако нас четворица кренули према бусевима.

Ишли смо лагано и опрезно, али никаквих проблема нисмо имакли до доласка код аутобуса. Кад смо дошли код бусева имали смо непријатно изненађење. Сви бусеви су били разбијени. У првом тренутку смо мислили да су их разбили домаћи навијачи али смо касније сазнали да су они у ствари страдали у нашој тучи са полицијом пре утакмице и то највероватније од нашег камења. После дужег времена чекања да се сви окупимо полако смо кренули према Прагу. Због разбијених шоферки аутобуси су толико полако ишли, отприлике 30 на сат, тако да смо у Праг стигли у 7 ујутро. требало нам целих 8 сати за 150 км. У Прагу смо изашли из буса код једне метро станице и отишли у наш хотел. Изванредно гостовање. Незапамћена туча са немачком полицијом. Епилог је био ухапшени Миле Антић кога су ухапсили док је сликао тучу. Провео је месец дана у затвору у Дрездену. Оптужили су га да је сликао, у једној руци држао мотку а у другој камен. Оптужба је била толико бесмислена да се судија на суђењу смејао и прогласио га невиним.

Велика штета је била највише због слика односно негатива који су му одузели. Миле је рекао да је видео слике на суђењу и да су невероватно добре биле. Поред тога су га и добро пребили одмах приликом хапшења.

Пустио бих и мог друга Ћиру да каже нешто мало о том Дрездену, јер је он ишао са главном групом из Београда и причу из Дредена видео из другог угла. Ћира каже: „Ево, браћо, да вам опишем догађаје из тог Дрездена. Утакмица је играна на стадиону Рудолф Харбиг. Судио је шпански судија Аладрен пред 10.761 гледаоцем. На трибинама стадиона у Дрездену било нас је од 4 000 до 4 500, по закључцима свих новинара и ТВ екипа. Стрелци су били: 1-0 Гичов, 2. минут, из пенала, 1-1 Савићевић у 52. и 1-2 Панчев – 68. минут. Утакмица је прекинута у 79. минуту, пошто Просинечки после неколико минута није могао да изведе корнер због разних предмета које су бацали неонацисти. А сада идемо на сам почетак приче.

После величанствене победе Ц.Звезде у Београду од 3-0 пред сигурно 100.000 Делија, а што се ове утакмице у Београду тиче само још две ствари. Када је утакмица почела и била у току маса Делија се пробила на кров између запада и југа и кренула ка северу. Стигли су до половине истока када их је мурија потисла и вратила на место где су и ушли на кров. Значи, пред сам почетак утакмице људи који нису имали карте давали су колико пожелиш да би дошли до ње, али на жалост свих није их било тако да је неколико хиљада Делија остало ван стадиона. Како је њима било то само они знају. Одмах после ове утакмице су почеле опсежне припреме за наш пут у Дрезден. Неонацисти су већ најавили долазак из Берлина, Лајпцига, Магдебурга, Роштока… Да не заборавимо ни домаћи Дрезден где је исто тако било јако упористе нациста. Да нисмо били толико јаки,  не би било потребе да се скупљају неонацисти из целе тадашње источне Немачке. Дан-два пре утакмице из Србије креће велики број аутобуса на далеки пут ка Дрездену. Ми из прве екипе смо отишли на дан утакмице авионом. До Дрездена смо путовали сат и четрдесет минута. Када смо изашли из авиона мурија нас одмах претресала у аеродромској згради. Када смо изашли испред зграде док смо чекали аутобусе за наш превоз побише се две изненадно зараћене стране подељене по кварту.

Да их не именујем сада овде пошто нисам сто посто сигуран о која се два кварта ради, док је обрачун био баналне природе. Пало је ту мало и крви, док смо их једва некако развадили. Да не заборавим да је са нама ишао и један од вођа Гробара, Белгија. Ко је и како њега увалио на списак не улазим у то, само знам да је неки искрени Делија изгубио место и можда остао у Београду. Стигли су неки жути аутобуси (а оно, као народски речено да су румунски). Улазимо у њих и правац стадион. Док смо ишли ка стадиону одмах смо увидели колико је народ сиромашан и бедан под том диктатуром. Припремао се терен за уједињење тако да су се Руси полако повлачили из источне Немачке. Ето на пример поред сваке зграде или куће па биле оне и у центру уметрена дрва за грејање или онако само просута са кола.

Стигли смо на стадион и одмах прве чарке. Један момак се залетео на нека три Немца што су били ту близу и који су нас одмах провоцирали. Почели су да беже, а он је већ био близу њих. Кренуо сам и ја за њима. Један од тројице Немача се нагло окренуо ка њему пошто је већ био скроз близу њих и дрмну му у очи спреј за тренутну парализу. Овај наш паде као свећа у трену. Стигао сам и ја пошто сам био одмах за њим. Потрчао сам мало за њима и у оближњем паркићу увалио целу патику у бистру воду. Притрчаше и остали и почесмо му вадити језик да се не би угушио. Детаља када се освестио се не сећам, па нећу о томе ни писати. Неколико њих се ту бактало око њега док смо ми одмах кренули у акцију под називом око за око, зуб за зуб.

Испрашили смо одмах ту неке Немце испред стадиона. Били су крвави а један или двојица су остала да леже на плочнику. У том ти зазујаше сирене и дође мурија. Дошло нас је то гро са севера авионом, мени се чини око 250. Ту испред стадиона добијамо информацију од неких наших да су ови нацисти напали у граду ове наше што су дошли аутобусима. Не чекасмо ни часа, кренусмо нашој браћи у помоћ. Ево, пишем ово и када помислим на то када смо кренули да помогнемо нашој браћи, сав се најежим од главе до пете. Одмах смо се наоружали до зуба са тољагама (великим и малим), што су стајале испред кућа и зграда. Било нас је 250-300, док смо са оним тољагама изгледали застрашујуће. Кренусмо улицама Дрездена уз песму не дајући ни пет пара на колико ћемо нациста наићи. Ми смо кренули ка нашој браћи, али смо у принципу кренули да тражимо нацисте. Стижемо ту до неког хотела одакле нам машу неки наши Срби са балкона.

У истом моменту је започела застрашујућа туча нас и страшно добро опремљених муријаша којих је било доста и који су нам ту направили чекалицу. Падају им од застрашујућих ударача тољагама кациге, штитови… Крећемо ка једном пролазу између тог лепог хотела и зидина неке напуштене фабрике и рокамо се са пандурима, али шта ти би. Упадосмо у пандурску заседу. Испред нас пандури иза нас пандури, са десне стране велика ограда напуштене фабрике, а са леве стране велика река која протиче кроз Дрезден (заборавио сам јој име). Све то у великом теснацу. Пандури почеше да нас сабијају опремљени најсавременијом опремом и са бесом у очима јер су мало пре добили по тинтари. Брзо смо се сабрали и почела је опет невиђена макљажа. Шта је само штитова и кацига било на земљи. Неколико наших је упало у реку, као и који пандур. Туча се није баш брзо завршила, трајала је. Муријаши нису више могли да издрже наш страховит налет, тако да пробијамо три ближа кордона мурије и у трку крећемо у правцу у којем смо претходно и намерили. Трчимо, а сва бројна мурија трчи за нама, само што нас не стигне. Мало нас ту Бог погледа, па натрчасмо на велику купу каменица као када их камион истовари. Какво је засипање то било можете и замислити, а мурија се тада дала у коначно повлачење(баш су бежали).

Почесмо да трчимо према великој гомили људи, а испоставило се да су то наши који су били нападнути. Они су све то посматрали из даљине али нису знали о чему се ради. Мислили су да се нацисти макљају, а нису ни сањали да су то њихова браћа била. Шта би са муријом било да су они знали и када би им закуцали иза леђа. Нека, и овако је испало фантастично. Овим нашима су нацисти излупали стакла на аутобусима док су им пружали јак отпор и прошли су са пар ситних повреда.

Онда смо кренули онако у импозантном броју сви заједно ка стадиону. Оргијали смо по граду, а сада се присетих да сам и неку бициклу (поштарску) узео од Немца мало је возио и оставио на трамвајским шинама. Песма се улицама разлегла, крв да ти се следи.

Приближили смо се стадиону. Очерупали смо неке Немце, али је тешко било више шта урадити јер се приближавала утакмица, па их је било сачувај Боже. Стигли смо тачно испред наше трибине, где је било препуно наших људи из земље и дијаспоре. Као што смо се са овима код реке изгрлили, изпоздрављали, тако смо исто то урадили и са масом испред стадиона. Да нагласим само да је за ову утакмицу мурији из Дрездена стигла и помоћ од специјално обучене мурије из Минхена. Још један занимљив детаљ да кажем. Пошто су Руси били у повлачењу из источне Немачке, приликом сусретања са њиховим камионима са војском у шубарама и калашњиковима на наше повике Русија и Србија су отпоздрављали са подигнутим рукама, шубарама и калашњиковима. Улазимо на стадион, где смо направили фантастичан амбијент, уз звуке трубача који су били присутни. На полувремену се пар пута залећемо на Швабе онако форе ради да видимо како ће да реагују. То је било иза трибине, а у кругу стадиона тамо им се продаје роштиљ, сендвичи, итд… Ту што смо се затрчавали на њих, ту је била велика челична ограда и два,три кордона мурије испред ограде која нас је делила. У даљим дешавањима је утакмица прекинута, а ми смо славили до неба наш пробој у полуфинале. После утакмице огромно обезбеђење није дозвољавало ни најситнији контакт међу навијачима, тако да смо уз песму градским аутобусима кренули свако на своју страну(мислим што се нас Делија тиче).

Јоз прича: Када смо дошли у Дресден, још на аеродрому је Јеча ударио неког таксисту па су га ту одмах ухапсили. У град су нас довели и оставили код стадиона. Кренули смо према центру и ту је одмах настао хаос. Почела је јурњава по неким пољанама са Немцима (не навијачима већ су наши почели да бију све живо на шта су стигли). Ја сам се ту изгубио од главнине. Један наш је био много пијан. Док смо га носили неки Шваба нам је нешто приговорио, један од наших хтео да га бије и Шваба извади нож. Уплашио сам се, јер ми се тада први пут десило да неко на мене извади нож. Међутим, очигледно се уплашио и он, па се и он са ножем у руци повлачио. Онда сам поново видео нашу главну групу. Ту је већ било тотално дивљаштво. Разбијали су аутомобиле, тукли људе, сећам се чак да су и јахали неког Немца. Настао је општи хаос са полицијом и велика туча са неким немачким специјалцима. Ја сам се поново одвојио од групе приликом туче испод моста. Сам сам дошао до стадиона.

Да ли вам се допадају ветеранске приче?

Повезане вести

2 comments

CIGANIN јул 17, 2012 at 16:03

SUPER SU VAM PRICE SAMO NASTAVITE…UZIVAMO!

Reply
Gile delija јул 17, 2012 at 13:42

E kako smo nakad bili VELIKI i mocni.

Reply

Leave a Comment