Ових дана навршило се шест месеци од када је у легенду отишао велики Звездаш и један од симбола севера Бошко Јелић – Капица. У знак сећања на великог Делију и једног од оснивача првог навијачког клуба „Клуб навијача Бошко Кајганић“ донета је одлука по којој се место са кога је Капица деценијама бодрио клуб повлачи из продаје.
Његови другови из групе „Ветерани“ поставили су плочицу у седмом сектору северне трибине, у 31. реду, а столица са редним бројем 18 остаће упражњена, као јединствено сведочанство о љубави једног великог човека и Звездаша према нашој Црвеној звезди.
Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.
3 comments
kapica,uvek na severu,uvek u pioniru, legenda zvezde !
POCIVAJ U MIRU!RESPEKT I DUBOK NAKLON LEGENDI…
Evo nesto vise o nasem Kapici jer sam siguran da 90% posetilaca ovog sajta nema pojma ko je on i koliko je veliki Zvezdas bio.Ispratili smo Kapicu na vecni pocinak, na novom groblju u Beogradu, a evo sta je u Zvezdinoj reviji o tome napisao njegov Milan Blesic Blesa-http://www.sd-crvenazvezda.net/news/uploads/download/ZR%20603.pdf
Bosko Jelic otisao u vecnost
Волео је Звезду више од живота
Болно је писати на крају живота о
неком кога сте поштовали, са ким сте се
радовали и патили гледајући Звезду пуне
42 године. Реч је о Бошку Јелићу Капици,
навијачу легенди који је оставио
неизбрисив траг на северу, у „Пиониру“,
широм Србије, Југославије и Eвропе
пратећи црвено-беле. Био је људски
добрица и навијачка громада. Човек са
ореолом и харизмом на трибинама и у
друштву. Последњих година и у
кладионицама где је радо „типовао“ на
„своју кошарку“. Кошарка му је била
спорт „број 1“. Највећи и најоданији
присталица кошаркашког клуба Црвена
звезда, навијао је срцем и душом и та
љубав према Звезди није сплашњавала
ни у болесничком кревету. Јављали смо
му на смену шта је Звезда урадила у
Подгорици, Лашком, Љубљани. У
„Пиониру“ се знало његово место (у
сепареу), оловка и папир са рубрикама о
скоковима, асистенцијама, тројкама и
кошевима. Остали су исписани слогови
свезака, историја црввено-белих
кошаркаша…
Признавао је само титуле и трофеје,
друга и остала места на табели за њега
су биле пријатељске утакмице и није
много марио за таква гостовања. На
неким Звездиним гостовањима био је
једини „обележени“ навијач. У
Југославији је обишао све спортске
арене. У Загребу је био шест пута (по
три са фудбалерима и кошаркашима), а
1978. године у Крањчевићевој улици као
једини звездаш са заставом на стадиону
против Загреба радовао се победи од 2:0,
док је 1982. године у загребачком Дому
спортова против Цибоне умало од
узбуђења доживео инфаркт. У Сарајево
и Осијек ишао је по два пута, у Љубљану,
Тузлу, Бања Луку и Ниш више пута, а у
Нови Сад готово сваки пут.
Кошаркаше је редовно пратио од 1968.
године и за све то време није пропустио
више од 20-так утакмица. Толико одани
навијач ретко се рађа. На једној
утакмици у Задру био је једини Звездаш
са шалом, а још тада су гореле свеће у
„Јазинама“
Надимак „Капица“ носи од 1968. године
јер је био први навијач са ових простора
који је понео капицу и шал у бојама свог
вољеног клуба. У младости је редовно
гледао хокеј (на Ташу), дуго времена и
рукомет, понекад бокс, женску кошарку
и одбојку… Првом фудбалском дербију
вечитих ривала присуствовао је 1965.
године, а последњи дерби на жалост био
је и његова последња фудбалска
утакмица коју је уживо испратио, док му
је меч са Широким Бријегом био
последња кошаркашка утакмица.
Прво гостовање у Трнави (Словачка)
1968. завршено је неславно јер утакмица
није ни одиграна, али то га није
обесхрабрило, па су уследила гостовања
у Араду, Атини, Слајгу, Лондону,
Бирмингему, Берлину, Келну, Барију,
Паризу, Барселони, Бечу…
У септембру 1977. године иницирао је
формирање прве навијачке групе „Клуб
навијача Бошко Кајганић“, а бројни
најзвездаши тог времена састајали су се
у његовом стану.
И онда, те јануарске снежне среде на
Ново гробље дошао је свако ко је
познавао Капицу, ко је знао какав је био,
да испрате великог навијача, одају
поштовање и почаст великом човеку
кога је галопирајућа болест брзо
сломила, била јача и од Бошковог јаког
организма и још јачег срца, звездашког
срца. Сви су дошли – његове колеге из
ЈАТ-а, све вође Делија, потом бројна
највиђенија имена севера, сви његови
ветерани, велики број другара из Клуба
навијача „Бошко Кајганић“ и испратили
га са десетинама шалова и великом
Звездином заставом преко сандука који
су отишли са њим на вечити починак.
Надамо се да си заспао мислећи о
Звезди, можда ће нам тако бити лакше…
Бошко Јелић – и друг и пријатељ и кум
и брат.
Збогом драги Капице. Не бој се