МЦЗ Интервју – Милан Гуровић: Кошарка је део мог живота

 Јутарња кафа у једном од београдских кафића и сумирање утисака после минулог вечитог кошаркашког дербија за део екипе сајта Моја црвена звезда прошао је са миљеником свих Делија и великаном српске кошарке Миланон Гуровићем. Навике као што је устајање рано које носи још од активног тренирања остале су и сад, па и викендом…

Милане, како си?

– Одлично, хвала на питању.

И после дербија?

– Искрено очекивао сам више на јучерашњем дербију. Било је немогуће изгубити, видели сте атмосферу… Не знам који је разлог. Мислим да су психички пали, да није требало да дозволе Партизану да на почетку стекну предност, поготово што Партизан игра евролигашке утакмице. Ипак, дали су црно-белима да се разиграју и после је било тешко стићи то. Кад су их и стигли недостајало им је нешто што континуитет у игрању оваквих утакмица доноси, ту неку јаку психу.

Ето, после много година активног тренирања не пропушташ да одгледаш утакмице. А како је за тебе све то почело?

– Заправо, и да гледам и да тренирам кошарку кренуо сам врло касно. Прво сам се бавио кунг-фуом у некој основној школи. У једном тренутку када сам нагло почео да растем био сам виши за главу, ако не и две, од мојих другара. Није ми се то више свидело. Живео сам притом у потпуно антиспортској породици, иако је мој отац био боксер. Никад до тад нисмо ни гледали спорт! Углавном се гледао Дневник. Кад сам био, па, чини ми шести разред дошао сам кући, упалио телевизор и видео утакмицу Партизана против Југопластике у Хали Спортова. Одмах ми се допало то што гледам. Рекао сам мами да ово морам да тренирам! Отишао сам у новосадску Славију (сада већ непостојећи клуб) и после два, три тренинга био сам бољи од оних који су тренирали дуго. И сад да ли је то нешто у мени да кад видим да сам бољи идем даље, постављам себи више циљеве. Тако сам и отишао у новосадски Нафтагаспромет. То је био друголигашки клуб у старој Југославији, али је та лига била јача од наше садашње Супер лиге. Са неких петнаест година сам ушао у први тим. Тренирао сам са људима који су имали 34, 35 година. Мало по мало сам напредовао и са шеснаест година сам отишао у Грчку. Даљи ток мог професионалног бављења спортом је већ познат свима.

Врх каријере био му је Индијанаполис.То је и тренутак кад је постојала могућност да заигра по први пут у НБА лиги, али како и сам каже за битне ствари у животу потребно је да се све коцкице сложе, да све буде потаман што подразумева да се не повређујеш као играч, да те виде у правом моменту и да баш тад одиграш како треба. Милан је све то имао, али не у истом тренутку. Ипак, сви и даље памте то Светско првенство када је Гуровић везаним тројкама одвео дрим-тим у пропаст, а касније се испоставило и нашу репрезентацију до злата. Гуровић у својој историји памти још неке тројке…

– Кад сам играо за Хувентуд и тројка против Тау Керамике у задњој секунди за победу, са пола терена против Грчке која је донела продужетке на ЕП 2007. Штета само што тад нисмо победили.

Видиш ли наследника у садашњој Звезди?

– У садашњој екипи не, али у Марку Кешељу да. Већ је постао одличан играч, најбоља тројка у Европи и обзиром да има 24 године већ је окосница наше репрезентације заједно са Бјелицом на тој позицији. У садашњој Звезди Немања Недовић представља велики потенцијал и жао ми је само што није имао већу минутажу, јер одскаче по свом квалитету. Универзалац је и небитно је да ли игра на плеју или као што је случај на беку, мада моје мишљење да је боље да остане на беку. И Андреја Милутиновић има добре физикалије. Игра добру одбрану, али му недостаје самопоуздање да постане врхунски играч. Мислим да је добар калибар и да може да игра за А селекцију. Има све предиспозиције. Међутим мекан је у глави јер нисам видео да кад да кош да експлодира. Стално је та једна иста равна линија код њега. Кад то поправи може да буде добар бек. Све је на њему.

А шта Звезди треба да би играла Евролигу?

-Милан Гуровић.

Сваки пут кад се појавиш халом се ори: „Ти си Звездин четник Милане“. Какав је осећај кад чујеш такво скандирање навијача?

-То не може да се опише! Нема речи којима бих описао! Знам само да ми се убрза пулс и да ми се најежи теме. Био сам пре од 2005 до 2007. у Црвеној Звезди. За две године, освојили смо само један Куп и ништа посебно нисам урадио, али сам направио неки однос између навијача и мене.

Ни један Делија никад неће заборавити тренутак кад је Гурке водио навијање на северу против Глазгов Ренџерса. Већина другова је хтела на запад, али је Милан одлучио да се иде на север. Био је прави хаос у позитивном смислу одговорио би сваки пут кад би га неко питао како је било. Одувек искрен, али дипломата у једној ствари кад је требало да одговори која му је омиљена навијачка песма.

-Има их доста. Ето, кући са клинцима увек певам све…

А кад су твоја деца у питању да ли би волео да те наследе и у активном бављењу?

-И волео бих и не бих. Спорт је здрав само ако се рекреативно бавиш. Знам кроз какве тренинге, кроз какву психичку тортуру од стране тренера мораш да прођеш, па стога треба да будеш много јак. Волео бих, жаргонским речником, да ме прешишају. То је сан сваког родитеља! Да му деца буду боља од њих, а ако се већ одлуче за кошарку ту сам да их усмерим на прави пут и да не понављају моје грешке.Људи имају предрасуде да ли због „Драже“ да ли због темперамента, јер сам био срчан на терену, па мисле да сам такав и ван. Тотално сам супротност! Посвећен сам деци, учим их да не раде што сам ја радио. Покушавам да будем то огледало где ће да се огледају и виде моје гршке. Кад будем успео у томе и изведем их на прави пут онда ћу бити срећан и знаћу да сам успео у животу!

Поменуо си тетоважу. Шта те је навело да истетовираш чича Дражу?

– Било је давно кад је цело друштво из Новог Сада било у фазону да покажемо и националну припадност. Касније ми се обило о главу и сад са ове тачке гледишта кад сумирам све можда нисам требао.

У Милановом животу ређали су се клубови почев од првог јачег Перистерија, КК Барселоне, Аека, Уникахе, КК Војводине, тромесечног излета у Партизан, за коју би да може да врати време не би поновио никад, Црвена звезда, Проком и Галатасарај. Тад је било време да се окаче патике о клин. Ипак теже је било опростити се од Звезде него заувек напустити играчку каријеру. То се видело и на другој утакмици финала плеј- офа 2007. против Партизана Колико ти је значила подршка Делија на тој утакмици кад си добио пет личних?

– Емоције те понесу и само они који глуме шмекере могу да кажу: „Види га како плаче“. Не верујем да би се у мојој ситуацији другачије понели, али ето… Наравно да сам жив човек да те емоције понесу. Имао сам и имам изванредан однос са навијачима.То ми је једино битно. Наравно никад не бих могао поново да се вратим да играм, јер не бих био достојан ни ниже разредне лиге. Кад једном изађеш из тог ритма тешко можеш да се вратиш, а камоли после три године.

Иако се не бави активно кошарком, Звезда и овај спорт никад неће изгубити место у његовом животу.

– Никад у животу не бих могао потпуно да напустим кошарку. После моје породице и здравља она чини део мог живота. То је на мојој скали трећа најбитнија ствар у животу. Можда у другачијем облику, али кошарка је увек ту. Овим је Гуровић рекао све, али нама остаје једна ствар коју никако не смемо да заборавимо, да му се захвалимо на великој љубави према црвено-белој боји и да му честитамо и пожелимо све најлепше на његов данашњи рођендан.

Милане СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН од свих правих Делија!

Коментар за АБА лигу
– Мој став као и мојих бивших саиграча из репрезентације је да није требало ни да је играмо, али за све то смо ми једини кривци. Један центар као Ниш више не постоји, ни Чачак па ни Крагујевац, а то се аутоматски одражава на репрезентацију. Не стварају се млади играчи који су талентовани у узрасту до 19 година. Упоредимо Шпанце који у том узрасту сваке недеље играју дерби и имају јаке утакмице. После две три године наши остају на истом нивоу, а Шпанци много изнад нас.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.