Последњи део приче о гостовању у Дрездену имаће нешто другачији концепт. Тима овог пута реч препушта великом Звездашу Ћири, који је био у групи навијача који су били у Немачкој. У наставку текста прочитајте како то изгледа.
Пустио бих и мог друга Ћиру да каже нешто мало о том Дрездену, јер је он ишао са главном групом из Београда и причу из Дредена видео из другог угла. Ћира каже: „Ево, браћо, да вам опишем догађаје из тог Дрездена. Утакмица је играна на стадиону Рудолф Харбиг. Судио је шпански судија Аладрен пред 10.761 гледаоцем. На трибинама стадиона у Дрездену било нас је од 4 000 до 4 500, по закључцима свих новинара и ТВ екипа. Стрелци су били: 1-0 Гичов, 2. минут, из пенала, 1-1 Савићевић у 52. и 1-2 Панчев – 68. минут. Утакмица је прекинута у 79. минуту, пошто Просинечки после неколико минута није могао да изведе корнер због разних предмета које су бацали неонацисти. А сада идемо на сам почетак приче.
После величанствене победе Ц.Звезде у Београду од 3-0 пред сигурно 100.000 Делија, а што се ове утакмице у Београду тиче само још две ствари. Када је утакмица почела и била у току маса Делија се пробила на кров између запада и југа и кренула ка северу. Стигли су до половине истока када их је мурија потисла и вратила на место где су и ушли на кров. Значи, пред сам почетак утакмице људи који нису имали карте давали су колико пожелиш да би дошли до ње, али на жалост свих није их било тако да је неколико хиљада Делија остало ван стадиона. Како је њима било то само они знају. Одмах после ове утакмице су почеле опсежне припреме за наш пут у Дрезден. Неонацисти су већ најавили долазак из Берлина, Лајпцига, Магдебурга, Роштока… Да не заборавимо ни домаћи Дрезден где је исто тако било јако упористе нациста. Да нисмо били толико јаки, не би било потребе да се скупљају неонацисти из целе тадашње источне Немачке. Дан-два пре утакмице из Србије креће велики број аутобуса на далеки пут ка Дрездену. Ми из прве екипе смо отишли на дан утакмице авионом. До Дрездена смо путовали сат и четрдесет минута. Када смо изашли из авиона мурија нас одмах претресала у аеродромској згради. Када смо изашли испред зграде док смо чекали аутобусе за наш превоз побише се две изненадно зараћене стране подељене по кварту.
Да их не именујем сада овде пошто нисам сто посто сигуран о која се два кварта ради, док је обрачун био баналне природе. Пало је ту мало и крви, док смо их једва некако развадили. Да не заборавим да је са нама ишао и један од вођа Гробара, Белгија. Ко је и како њега увалио на списак не улазим у то, само знам да је неки искрени Делија изгубио место и можда остао у Београду. Стигли су неки жути аутобуси (а оно, као народски речено да су румунски). Улазимо у њих и правац стадион. Док смо ишли ка стадиону одмах смо увидели колико је народ сиромашан и бедан под том диктатуром. Припремао се терен за уједињење тако да су се Руси полако повлачили из источне Немачке. Ето на пример поред сваке зграде или куће па биле оне и у центру уметрена дрва за грејање или онако само просута са кола.
Стигли смо на стадион и одмах прве чарке. Један момак се залетео на нека три Немца што су били ту близу и који су нас одмах провоцирали. Почели су да беже, а он је већ био близу њих. Кренуо сам и ја за њима. Један од тројице Немача се нагло окренуо ка њему пошто је већ био скроз близу њих и дрмну му у очи спреј за тренутну парализу. Овај наш паде као свећа у трену. Стигао сам и ја пошто сам био одмах за њим. Потрчао сам мало за њима и у оближњем паркићу увалио целу патику у бистру воду. Притрчаше и остали и почесмо му вадити језик да се не би угушио. Детаља када се освестио се не сећам, па нећу о томе ни писати. Неколико њих се ту бактало око њега док смо ми одмах кренули у акцију под називом око за око, зуб за зуб.
Испрашили смо одмах ту неке Немце испред стадиона. Били су крвави а један или двојица су остала да леже на плочнику. У том ти зазујаше сирене и дође мурија. Дошло нас је то гро са севера авионом, мени се чини око 250. Ту испред стадиона добијамо информацију од неких наших да су ови нацисти напали у граду ове наше што су дошли аутобусима. Не чекасмо ни часа, кренусмо нашој браћи у помоћ. Ево, пишем ово и када помислим на то када смо кренули да помогнемо нашој браћи, сав се најежим од главе до пете. Одмах смо се наоружали до зуба са тољагама (великим и малим), што су стајале испред кућа и зграда. Било нас је 250-300, док смо са оним тољагама изгледали застрашујуће. Кренусмо улицама Дрездена уз песму не дајући ни пет пара на колико ћемо нациста наићи. Ми смо кренули ка нашој браћи, али смо у принципу кренули да тражимо нацисте. Стижемо ту до неког хотела одакле нам машу неки наши Срби са балкона.
У истом моменту је започела застрашујућа туча нас и страшно добро опремљених муријаша којих је било доста и који су нам ту направили чекалицу. Падају им од застрашујућих ударача тољагама кациге, штитови… Крећемо ка једном пролазу између тог лепог хотела и зидина неке напуштене фабрике и рокамо се са пандурима, али шта ти би. Упадосмо у пандурску заседу. Испред нас пандури иза нас пандури, са десне стране велика ограда напуштене фабрике, а са леве стране велика река која протиче кроз Дрезден (заборавио сам јој име). Све то у великом теснацу. Пандури почеше да нас сабијају опремљени најсавременијом опремом и са бесом у очима јер су мало пре добили по тинтари. Брзо смо се сабрали и почела је опет невиђена макљажа. Шта је само штитова и кацига било на земљи. Неколико наших је упало у реку, као и који пандур. Туча се није баш брзо завршила, трајала је. Муријаши нису више могли да издрже наш страховит налет, тако да пробијамо три ближа кордона мурије и у трку крећемо у правцу у којем смо претходно и намерили. Трчимо, а сва бројна мурија трчи за нама, само што нас не стигне. Мало нас ту Бог погледа, па натрчасмо на велику купу каменица као када их камион истовари. Какво је засипање то било можете и замислити, а мурија се тада дала у коначно повлачење(баш су бежали).
Почесмо да трчимо према великој гомили људи, а испоставило се да су то наши који су били нападнути. Они су све то посматрали из даљине али нису знали о чему се ради. Мислили су да се нацисти макљају, а нису ни сањали да су то њихова браћа била. Шта би са муријом било да су они знали и када би им закуцали иза леђа. Нека, и овако је испало фантастично. Овим нашима су нацисти излупали стакла на аутобусима док су им пружали јак отпор и прошли су са пар ситних повреда.
Онда смо кренули онако у импозантном броју сви заједно ка стадиону. Оргијали смо по граду, а сада се присетих да сам и неку бициклу (поштарску) узео од Немца мало је возио и оставио на трамвајским шинама. Песма се улицама разлегла, крв да ти се следи.
Приближили смо се стадиону. Очерупали смо неке Немце, али је тешко било више шта урадити јер се приближавала утакмица, па их је било сачувај Боже. Стигли смо тачно испред наше трибине, где је било препуно наших људи из земље и дијаспоре. Као што смо се са овима код реке изгрлили, изпоздрављали, тако смо исто то урадили и са масом испред стадиона. Да нагласим само да је за ову утакмицу мурији из Дрездена стигла и помоћ од специјално обучене мурије из Минхена. Још један занимљив детаљ да кажем. Пошто су Руси били у повлачењу из источне Немачке, приликом сусретања са њиховим камионима са војском у шубарама и калашњиковима на наше повике Русија и Србија су отпоздрављали са подигнутим рукама, шубарама и калашњиковима. Улазимо на стадион, где смо направили фантастичан амбијент, уз звуке трубача који су били присутни. На полувремену се пар пута залећемо на Швабе онако форе ради да видимо како ће да реагују. То је било иза трибине, а у кругу стадиона тамо им се продаје роштиљ, сендвичи, итд… Ту што смо се затрчавали на њих, ту је била велика челична ограда и два,три кордона мурије испред ограде која нас је делила. У даљим дешавањима је утакмица прекинута, а ми смо славили до неба наш пробој у полуфинале. После утакмице огромно обезбеђење није дозвољавало ни најситнији контакт међу навијачима, тако да смо уз песму градским аутобусима кренули свако на своју страну(мислим што се нас Делија тиче).
Јоз прича: Када смо дошли у Дресден, још на аеродрому је Јеча ударио неког таксисту па су га ту одмах ухапсили. У град су нас довели и оставили код стадиона. Кренули смо према центру и ту је одмах настао хаос. Почела је јурњава по неким пољанама са Немцима (не навијачима већ су наши почели да бију све живо на шта су стигли). Ја сам се ту изгубио од главнине. Један наш је био много пијан. Док смо га носили неки Шваба нам је нешто приговорио, један од наших хтео да га бије и Шваба извади нож. Уплашио сам се, јер ми се тада први пут десило да неко на мене извади нож. Међутим, очигледно се уплашио и он, па се и он са ножем у руци повлачио. Онда сам поново видео нашу главну групу. Ту је већ било тотално дивљаштво. Разбијали су аутомобиле, тукли људе, сећам се чак да су и јахали неког Немца. Настао је општи хаос са полицијом и велика туча са неким немачким специјалцима. Ја сам се поново одвојио од групе приликом туче испод моста. Сам сам дошао до стадиона.
6 comments
prebijanje prolaznika, jahanje i sl. nisu baš primeri čojstva. preciznije, to se zove sramota
Jasu nekog Nemca……cale kad me ne napravi 15 godina ranije,a mogo je nije da nije……………
🙂
ahahahhhahahahaha ! A svaki komentar ima po 1 minus ! HAhahhahahaha kakvi su kompleksasi ovi grobari, neverovatno !
Na toj utakmici je bio i BRACA TAJSON VOdjea niskih cigana.
Na gostovonju u drezdenu je bio i pokojni GORAN IVKOVIĆ-KUSAC vodja navijača iz NEVESINJA……….
Veliko postovanje za Timu,a takodje i za pokojnog Dzerija iz Krusevca, legendu DELIJA i Zvezdasa sa srcem kao Avala..