Приче са трибине; 2.део: Долазак у Немачку и незапамћене слике у Дрездену

У другом делу прича са трибине, читаћете Тимино сећање на улазак у Немачку, незапамћени сукоб са органима реда и тријумфални излазак наших навијача из истог. Уживајте!

Када смо ушли у, тада већ уједињену Немачку видели смо да тамо још увек владају призори из соцреалистичког друштва. Прво по возном парку (један фолксваген или БМВ па 4,5 Трабанта или Вартбурга), а онда и по шмеку који се осећао. Далеко је то било још од оних призора уређене и богате земље коју смо виђали раније у западној Немачкој. Релативно брзо смо стигли у Дрезден и аутобуси су се паркирали испод моста, поред неке реке. Река се звала Лаба (или Елба како су је Немци звали). Ми смо се искрцали и кренули мало да се прошетамо кроз град.

Пуно је прича било тих недеља пре утакмице о источно-немачким скинсима и о ватреном дочеку који ћемо имати у Дрездену. Ми смо се због тога наоружали и свако од нас је имао бар бакљу или ракету. То су оне ракете које су јако опасне и које су у то време у Грчкој редовно односиле животе. Кренуло је нас 5-6 у шетњу кроз центар. Није у Дрездену у то време било ама баш ништа да се види. Дрезден је био тотално уништен у савезничком бомбардовању 1945. године и био је потпуно нов град, грађен у соцреалистичком стилу. Кажу да су 1945. године падали теписи бомби и да је ваздух толико ужарен био да су људи покушавали да спас од врућине потраже у реци. Кад су дошли до реке видели су да она кључа колико је била врућа. Дресден је био тотално срушен и цео поново изграђен. Од старог града остала је само једна срушена црква коју су оставили такву као успомену на те дане.

Прошетали смо се једно сат времена по центру и с времена на време виђали скинсе како нас снимају и меркају, али се нисмо бојали, јер смо стварно добро били наоружани. Могла би за нас да буде опасна једино нека повећа група. Доста смо се дрско, гласно и безобразно понашали и видело се да јако нервирамо Немце, који нису стисли муда да нас нападну. После једно сат времена смо се вратили до бусева да узмемо карте за утакмицу и тамо чули од неких наших да су имали проблема са Немцима који су их цимали. Вероватно су то били они исти који су и нас видели. Дошли су неки момци који су видели веће групе скинса у центру. Такође, један је рекао да је чуо да је у центар дошла и наша главна група. Ми нисмо хтели да се одвојимо од тог места јер смо около већ видели да смо снимљени и да само чекају да се одвојимо од заштите полиције која је ту била и да нас онда вероватно нападну. Требало је некако доћи до наше групе и спојити се са њом.

Договорили смо се да пошаљемо Жику таксијем да их нађе и доведе. Речено – учињено. Отишао је Трабантом који је био такси и вратио се после 15-ак минута. Видео је наше и рекао им у каквој смо ситуацији, а они су рекли да долазе. Рекао је да је тамо у центру тотални хаос и да наши ломе шта стигну и бију кога стигну. Казао је да их има око 100, да су жестоко наоружани и да су направили тотални хаос. Рекао је да је све време док је био са њима трајала туча са полицијом којој се изгледа није допало што они разбијају шта стигну. Док нам је он све то причао, на једно 300 метара одатле је хукнуло нешто и видео се тотални хаос. Мислили смо да је можда већа група Немаца кренула на нас јер је између нас и те групе била полиција, која им није дозвoљавала да дођу према нама. У ствари, само покушавала да им не да, јер је група коју смо видели у даљини била добро наоружана и напредовала је према нама. Ми смо моментално почели да хватамо камење и штангле које смо могли да нађемо ту. Када се група приближила на педесетак метара од нас, укапирали смо да су то у ствари наши који се туку са полицијом да би дошли до нас.

Када смо то видели ми смо кренули тим пандурима са леђа и почели да их гађамо камењем. Пандури су били изненађени одакле сада камење на њих са леђа и почели да беже у страну, а полиција која је била око нас је хтeла да нас спречи у томе тако да је настао тотални хаос. Била су 4 реда навијача и полиције. Прво наша већа група која напада полицију, иза које се налазимо ми, а иза нас још једна група полиције. Никад у животу се такве слике нису поновиле. Стотинак наших, сви са летвама и металним штанглама, а пандури у пуној опреми. Наизменични јуриши и узмицање. Један наш је чак и скочио у реку кад су га пубови појурили. Тукли су Турци, али су тукли и Срби. Било је доста повређених и међу нама, али и још теже међу полицијом. У једном тренутку смо се спојили са нашима и даље наставили са њима. Општа макљажа је била баш поред аутобуса и кад смо кренули даље, полиција је остала поред бусева, а ми наставили једном улицом даље сами.

Не знам зашто су стали, тек у једном тренутку смо се нашли без пратње полиције. Ишли смо улицама и правили прави хаос. Десетине разбијених аутомобила, пребијених људи (чак и јаханих), разбијених локала и свега на шта смо стигли. Како смо се приближавали стадиону све је било више полиције, а ми, ваљда задовољени, полако се смиривали. Нигде, буквално целог дана, нисмо видели ни једну већу групу нациста или скинса о којима се толико причало. Али је зато била многоооооо добра шорка са пубовима. Стигли смо пред стадион и кренули да полако улазимо на стадион.

Своја сећања на овакве догађаје пишите и на нашем форуму

Први део