Moja Crvena Zvezda
Звездина кућа славних

Звездаш Иво Андрић

Преносимо текст са сајта „Вечерњих новости“ о нашем нобеловцу Иви Андрићу, који је био члан веслачког клуба Црвена звезда.

У „Библиографији Иве Андрића (1911-2011)“, најобухватнијој до сада, рађеној поводом сто година од објављивања првог књижевног рада (песме „У сумрак“) и пола века од добијања Нобелове награде за књижевност, од 15.647 јединица на 49 језика, на колико је Андрићево дело превођено или је писано о њему (9.637 је текстова о Андрићу), само једна се непосредно односи на спорт.

Дало би се закључити да српски нобеловац није имао спортског духа, нити га је феномен спорта и овлаш привлачио. Али ствари стоје сасвим другачије.

Многе ће, на пример, изненадити податак да је Андрић био члан Веслачког клуба Београд (данас Црвена звезда Београд). Пред одлазак на дужност опуномоћеног министра и изванредног краљевског посланика у Берлину, априла 1939, у краткој молби, писаном руком, на визит-карти (са одштампаним именом и функцијом – помоћник министра иностраних послова), он моли управу да „његов чамац који је на чувању у клубу уступи на употребу гђи Вери Стојић или ономе кога она одреди“.

Жена која је деценијама била Андрићев најближи сарадник у „Сећањима“ каже: „Никада нисмо веслали заједно, он је често веслао са извесним Менигелом Дмитрићем, колегом из министарства, који га је, вероватно, и анимирао да дође у веслачки клуб. А можда и то што сам и ја била тамо“.

ПИНГ-ПОНГ

ЧУВЕНИ карикатуриста и путописац Зуко Џумхур испричао је једном како су у летњим месецима, док је Андрић био у Призренској, заједно одлазили на Аду, „најчешће остајали“ код зграде веслача Црвене звезда, где су се „купали или, пак, играли стони тенис“.
„НА СТАДИОНУ“ ПОНЕКАД би и спортски догађај побудио машту „олимпијског приповједача“. У краткој причи „На стадиону“ Андрић је оставио ванредно детаљан а згуснут опис великог спортског стадиона у индустријском граду северне Италије, где је „педесетак хиљада гледалаца“, као и сам главни јунак, „за неколико сати извучено из свог живота и пребачено у другу стварност која је сва од игре“.
– Мушкарци прате игру, потпуно занесени њоме, неосетљиви за све око себе. Жене нешто мање. А лепе жене, оне заиста лепе, као да и не знају за игру која тече на терену…

Љубав према реци понео је Андрић још из школских дана у Вишеграду. Тих година будућем писцу и дипломати није недостајало спортског адреналина. „Сплаварење је била ствар која је у детињству све време обузимала моју машту“, испричао је Љуби Јандрићу („Са Ивом Андрићем“, 1977).

У седмом или осмом разреду гимназије се, са познатим сплаваром Филипом, „први пут у животу отиснуо низ Дрину“, што је за њега била „права авантура“, с којем се „само путовање око света још могло мерити“.

Андрић је, после рата, на свој начин учествовао у спортском животу. Био је члан кошаркашког и фудбалског клуба Црвене звезде. У Архиву САНУ, у Личном фонду Иве Андрића, пронашли смо Андрићеве чланске књижице ова два Звездина клуба, позиве за састанке и утакмице кошаркаша, писма, новогодишње честитке Спортског друштва. Сачуване су две улазнице за утакмицу кошаркашица против Спартака из Прага у полуфиналу Купа европских шампиона.

На Андрићеве спортске активности још више светла баца редакцијски чланак „Честитка од срца добром пријатељу“ у „Звездиној ревији“, од 1. новембра 1961, поводом доделе Нобелове награде, који је остао непознат ауторима Библиографије. У Црвеној звезди су нарочито били поносни јер су у своје пријатеље могли да уброје „и Иву Андрића, великог књижевника и истакнутог поборника спорта и љубитеља кошарке“.

– Од оснивања Црвене звезде Иво Андрић није пропустио ниједну утакмицу наших кошаркаша на игралишту стешњеном између древних калемегданских зидина. Он је пљескао мајсторствима Геца, Небојше Поповића, Соколовића, Александре Гец, Петровићеве, Вере Сретеновић, две Бранке: Ципрушове и Прелевићеве и најзад борбене Бараге. Он воли кошарку, воли спорт. Уме да се радује као дете победама и лепој игри. Он налази у спорту најлепше људске одлике: племенитост, другарство, пожртвовање, несебичност, изгарање, витешки дух. Одушевљава се тим етичким особинама и налази у њима најчистије задовољство – каже, између осталог, анонимни писац.

ПРЕДСЕДНИК

ЧЛАНАК је илустрован двема фотографијама: на већој, у врху стране, налази се Рајко Митић у разговору са Андрићем у његовом дому, а на другој, мањој, Гордана Барага, капитен Звездиних кошаркашица, у тренутку када слављенику у име целокупног чланства честита највеће признање за књижевност. Испод прве легенда: „Иво Андрић је почасни председник кошаркашког клуба од 1952. године…“ У Музеју Црвене звезде, међутим, може се видети аутентична заједничка фотографија писца са његовим гостима.

УВЕК СПРЕМАН ДА ПОМОГНЕ У ПИСМУ од 17. јануара 1951, после једне посете клупске делегације, управа кошаркашког клуба моли Андрића да јој помогне „у напорима око прикупљања нових чланова пријатеља“ међу писцима.

– Био сам са Александром Гецом у делегацији која је Андрићу однела предлог да буде председник клуба – каже Калембер. „Много сам чега председник и не могу да се прихватим те дужности, али сам увек спреман да вам помогнем“, рекао је он својим драгим звездашима.

– Врата стана ми је отворила супруга Милица. Сва сам дрхтала од треме и нисам умела да се снађем у тој ситуацији – сећа се Гордана Барага. – Била сам млада и није ми било пријатно да идем сама. Стварно сам волела књижевност и била сам уписала студије светске књижевности, од којих ме је кошарка одвојила, могла сам да бијем језиком, али сам од узбуђења једва шта прозборила. Углавном је Андрић говорио, био је непосредан, дирнут нашом пажњом. У спортској јавности се причало да је познати писац долазио на утакмице због Гордане Бараге.

– Створена је била фама да Андрић долази због мене, али ми нисмо тако гледале на његово присуство. Он је редовно посматрао наше утакмице, увек са истог места, у последњем реду бедема, до улаза на терен. Када истрчимо из свлачионице, прво бисмо погледале према месту где је он седео – каже она.

А Срђан Калембер (84), члан Звездине шампионске генерације, који је писца познавао годинама пре него што је постао Нобелов лауреат, прича:

– Андрић је увек био озбиљан, са штапом и шеширом, дипломатског држања. Никада није хтео да седи у првом реду, говорио је да воли да буде међу народом. Сметало му је псовање судије. Понекад бих га отпратио до куће или бисмо при сусрету на улици прошетали, нарочито кад бих из Француске долазио у Београд.

Андрићу је кошарка била највећа спортска љубав. Пролазећи једном колима, на путу за Сарајево, поред места где је у саобраћајном удесу страдао Радивој Кораћ, рекао је возачу да успори.

– Добро сам га познавао – вели. – Ја сам љубитељ кошарке и ко зна колико сам се пута дивио мајсторијама тог леворуког играча. Он је сахрањен близу моје Милице. Кад одем на гробље, видим свеже цвеће на његовом гробу – записао је Љубо Јандрић.
НИСАМ НАВИЈАЧ У ЗБИРЦИ изјава и интервјуа штампаним медијима, „Нобеловац у новинама“, налазимо само једно питање које се односи на спорт. Новинар листа „Развитак“ Жика Лазић подсећа писца на кошарку. „Да, лепота игре, али не никакво навијање. Ја нисам навијач“, рекао је Андрић „прилично одлучним гласом у коме има и мало прекора према нашим навијачким склоностима, не само на стадионима, него и тамо где заиста не сме бити навијања“.

„Андрићев Екерман“ је описао и како се писац „На Дрини ћуприје“ понашао током преноса утакмице Шпанија – Југославија на Европском шампионату у Барселони, 27. септембра 1973. „Требало је видјети то његово лице ублиједело и напрегнуто од узбуђења. Седео је у фотељи нагињао се напријед издуженог врата, стежући прстима наслоне фотеље, и љутио се час на играче час на спикера“. Славнић, Кићановић и друштво су, ипак, савладали Еспању са 65:59 (31:26).

– За време спортских преноса – рече ми послије утакмице – смета ми начин на који се сами себи допадамо. Чули сте како нас спикери хвале. И што нас они више хвале, то ми пре губимо утакмицу. Кад спикер каже: „Наши имају лопту, шанса“ – ја обично тада окренем главу, јер знам да нећемо постићи гол или кош. Утакмицу треба преносити с мером, јер ни у игри, као ни у животу, ништа није сигурно.

Ако се зна да Андрић никада није волео да говори о себи ови детаљи још више добијају на важности. А у њихову аутентичност не треба сумњати, примећује Иво Тартаља („Пут поред знакова“), јер је Андрић пристао да „пријатељу казује и ономе о чему сам није хтео да пише“.

У разговорима са Јандрићем није се клонио ни ефектних асоцијација на фудбал. „Штоно рекао Скендер (Куленовић), није Мостар чувен само по Вележу…“, каже домаћину пошто је предложио да попију његово вино. Или: „Нисмо ми два фудбалска тима с подељеним навијачима…“, о дилеми – Крлежа или Андрић.

СПОРТ БЕЗ СМИСЛА

ЗА Андрићево схватање спортског духа важан је запис „Посматрајући две екипе кошарке“ из „Знакова поред пута“. У првој екипи играчи настоје „да постигну што више чинећи све да њихов противник постигне што мање“, али тако да „цела екипа и сваки појединац у њој остају за цело време игре оно што су: људи и личности. И ма колико да су предани игри, они у сваком тренутку постоје као људи, одвојени од успеха и неуспеха“.

Код друге екипе „све се губи у разгранатој и добро изграђеној специјализацији“, јер сваки појединац „тежи да се цео претвори не у игру, не у кошарку, него у кош, у погодак, у безобзиран, го успех који на крају крајева губи сваки смисао, јер прогута човека и све што је људско у њему и око њега“. И закључује да ово „важи за сваки спорт, па и за свако људско делање уопште“.

Андрић је и уметничко дело схватао као својеврсну игру („Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ не могу без игре…“). Рускиња Олга Кирилова је своју књигу о Андрићу насловила „Између мита и игре“.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.

Повезане вести

6 comments

Tomica мај 21, 2012 at 18:34

i vi hocete da ja ovo procitam? ahahahha 😀

Reply
Milan мај 21, 2012 at 16:09

Moram da kazem da me je odusevio ovaj deo „SPORT BEZ SMISLA“!
Mnogi bi trebalo da procitaju taj deo, i shvatili bi da je vazno i kako se osvaja trofej, nije to samo broj…

Reply
CZV мај 21, 2012 at 15:17

A mene zanima zasto niko nije saopstio Robijev spisak igraca koji trebaju da odu i da ostanu ?

Reply
Драган мај 21, 2012 at 15:39

Зато што још није објављен. Вероватно ће бити сутра.

Reply
Чича мај 21, 2012 at 12:16

Нисам много изненађен чињеницом да је Иво Андрић био „Звездаш“.Иначе сам текст је веома интересанта и свака част аутору што нам је дао ове информације.После рата, велика већина Београдских интелектуалац, књижевника, глумаца, музичара и других уметника је навијала за Звезду.Само да споменем Љубу Тадића, Чкаљу, Љубивоја Ршумовића ….Мислим да je најмање 95% ових људи навијало за Звезду.Ситуација се почела мењати тек негде у другој половини 60-тих година када се почео појављивати један већи број младих уметника који су навијали за Партизан (вероватно под утицајем резултата Партизанове генерације која је играла финале КЕШ-а са Реалом 1966год).И поред тога, и дан данас, је још увек већи број ових људи опредеље за нашу Звезду.

Reply
DELLIJA мај 21, 2012 at 11:17

Ivo je prepoznao ko je pravi srpski klub. pocastvovani smo tvojim zvezdastvom, pocivaj u miru Legendo SRPSKA!

Reply

Leave a Comment