Moja Crvena Zvezda
ОсталоЏудо

Ревијин интервју: Страхиња Бунчић

Некада је Београд био домаћин најбољим џудистима на планети. Светско првенство давне 1989. године, а један клинац који сада остварује резултате вредне сваке пажње тада није ни био рођен – Страхиња Бунчић.

Отац је био тај који му је после рвања усадио идеју да би можда могао да започне каријеру у кимону. Испоставила се као пун погодак. Кренуо је стопама некадашњих мајстора татамија.

– Имао сам свега седам година када сам са рвања прешао на џудо. Отац ме је одвео на тренинг заједно са мојим млађим братом Миланом. Већ тада сам знао да желим озбиљно да се бавим овим спортом – започео је разговор наш шеснаестогодишњи џудиста.

На Страхињу, данас члана Црвене звезде, снажан печат оставила је његова породица, као и тренер Александар Трпковић.

– За све што сам постигао могу да захвалим само мојој породици и клубу у коме тренирам. У Звезду сам дошао пре годину дана из Новог Београда и тада су почели да се ређају први озбиљнији успеси. Одувек сам имао подршку родитеља, као и тренера Салета за кога имам само речи хвале. Он је један позитиван човек који уме да саслуша. У неким ситуацијама је строг, али сигурно је да ми тиме много помаже – рекао је млади Бунчић и наставио: – Морам још да споменем и Ивана Тодорова који нам је све омогућио све потребне услове за рад. Без њега ништа од овога се не би ни десило.

А онда је у марту ове године дошао и Европски кадетски Куп у Загребу из кога се Страхиња вратио са знањем вицешампиона.

– У мојој категорији (до 66 кг) било је око 60 такмичара. Кренуо сам тамо без високо котираних очекивања. Меч по меч и ето… Освојио сам друго место.

Убрзо за тим, на кадетском ЕЈУ турниру, у главном граду Украјине, Србија је првог дана освојила две златне медаље. Најбољи у својим категоријама били су Николина Митрашиновић и наравно, наш Страхиња који је на путу до злата остварио шест победа.

– У Кијев смо Николина и ја отишли изненада и ничему се нисмо надали. Она је исто у својој категорији била прва, а ја сам савладао Литванца, Грузијца и четири домаћа такмичара из Украјине. Тамо су учествовале јаке земље, велесиле у џудоу.

Све то почело је да наговештава његову добру форму. Страхиња се сада спрема за Европско првенство које га чека крајем јуна, а онда следеће године постаје озбиљнији обзиром да прелази у јуниоре.

– Чека ме ЕП у Бару. Чим то завршим идем на одмор и онда све испочетка. Тренирање, дисциплина и на крају – ја као јуниор. Тада ћу морати много озбиљније да радим јер ће сваки нови изазов бити све тежи и тежи.

Његово време тек долази. Циљ му је да надмаши све и да једног дана дође до Олимписјких игара.

– Као што сви спортисти сањају учешће на ОИ, тако сањам и ја. Олимпијада је круна свачије каријере и искрено се надам да ћу својим залагањем у будућности Србији донети медаљу са највеће спортске смотре на планети.

Можда ће једног дана Страхињиним стопама кренути и његов млађи брат Милан који се уз њега исто бори за своје место под сунцем.

– Милан има 14 година и члан је џудо клуба Црвена звезда. Тренирамо заједно. Следеће године га очекује ЕП за кадете и ја ћу учинити све што могу само да он тамо оде што спремнији. Већ пет година је државни првак, али на европској сцени није имао баш много среће. План нам је да се то што пре промени.

Бунчић је ученик првог разреда Спортске гимназије у Београду. Воли да гледа тенис, а идол му је први рекет света Новак Ђоковић.

– Ђоковић је спортиста коме се дивим, најбољи тенисер на свету. Он је Србин и успео је да оствари све што је замислио, доказао да се све може кад се хоће. Нормалан је и није везан за скандале поред толиког успеха који је направио. Волео бих да га упознам, да му само пружим руку – завршио је наш Страхиња коме ћемо овим путем пожелети пуно среће у наставку каријере.

Повезане вести

Leave a Comment