Шта је љубав?

Шта је љубав према клубу?

Да ли је то само одлазак суботом на стадион? Да ли је то „буђење“ кад се славе трофеји и победе? Да ли је то сликање на трибини у навијачкој мајици?

За мене није! Љубав према Звезди је нешто много више. И Звезда је много више од обичног фудбалског клуба.

Како смо је показивали?

Љубав су сви Звездаши показивали док су током зиме тражили начин да погледају припремне утакмице против неких Кинеза којима се данас ни имена не сећамо, као да је финале Лиге Шампиона у питању.

Показали смо је одласцима на Бањицу и Таш и подршком ватерполистима који 20 година немају трофеј. На истом тим мечевима, играче смо испратили као шампионе након два пораза.

Показали смо је пуњењем стадиона вечитог ривала који је те вечери славио пету узастопну титулу првака државе пред нама.

Показали смо је тиме што смо били уз свој клуб и када смо губили од сеоских екипа, и када смо их пратили на -12, и када смо гледали како испред нас други славе… Ми смо увек само узвикивали оно наше „Звезда, оооооо!“

Показали смо је тако што свој клуб никада нећемо оставити и издати!

Где се препознаје?

Препознаје се на трибини, кад на утакмицама против неких Металаца и Телеоптика видиш људе у мајицама са натписима „Делије Будва“, „Делије Тиват“, „РС“, „Делије Вишеград“…

Препознаје се када на улици видиш да клинци не носе фирмиране мајице, него оне са натписом „Понос града“ и „Идемо Делије“.

Препознаје се у редовима на благајнама, када би богатство дали за једну карту са којом ћемо моћи да уђемо на стадион.

Где је граница?

Нема је! Знате и сами како песма каже: „Док срце куца у нама…“ То је једноставно то. То је оно кад осетиш да не можеш да  радиш нешто друго, док Звезда игра своју утакмицу у исто време. То је оно кад падне гол и првог до себе, којег видиш први пут загрлиш и славиш са њим. То је оно кад те никакав минус и никаква „доминација“ неће довести до тога да превалиш преко усана „Бољи су!“

Једноставно, било да су у питању победе или порази, ми остајемо исти. Шта год да се деси, ми нећемо моћи да одустанемо. Можда смо некада могли, али сада нећемо моћи сигурно. Превише смо је заволели. Постала је велики и неодвојиви део нас. Постала је нешто о чему причаш сваког дана, сваког сата. Постала је главна тема у превозу, школи, факултету, кафани…

Вечерас смо победили. Сутра можда нећемо. Вечерас уживамо и славимо, сутра ћемо можда туговати и поново критиковати играче, тренере, управу. Али, за све то време, љубав ће само јачати. И ништа нас неће сломити.

И сви ти играчи, тренери, управе, па и ми сами, бићемо део једне приче, једног времена, део Звезде. И доћи ће после нас неко нови. А Звезда ће остати. Остаће грб, стадион, историја, легенде, трофеји, сећања… Остаће прича о феномену званом – Црвена звезда.

Е, то је за мене наш клуб. И љубав према њему.