Ко твој грб носи…

Овог пролећа Звездаши су своју љубав према клубу доказали много пута. Тако ће бити и вечерас, на стадиону Југословенске Народне Армије, где ћемо, упркос томе што ОНИ славе титулу, МИ доћи да бодрио свој клуб и покваримо им славље. Док чекате почетак овог меча, прочитајте сјајан текст Јоване Б. написан на МЦЗ форуму и видите како она доживљава Црвену звезду и љубав према њој. Уживајте!

Основна школа, 7. разред, родитељски састанак, излазак који моја мама није пропуштала. Разредни очајан, не може да верује колико разред има изостанака. Родитељи црвене, смишљају изговоре како би оправдали своју децу и себе.

Родитељ 1: „Мој син изостаје зато што је успешан спортиста, има тренинге два пута дневно.“

Родитељ 2:  „Моја ћерка свира клавир, спрема се за велики концерт, имам оправдање музичке школе.“

И тако у круг, сваки од њих има „реално“ оправдање за свог тинејџера.

Моја мама, невешта у лагању, најискренија особа коју познајем је рекла: „Јована изостаје због утакмица.“
Разредни: „Нисам знао да се она озбиљно бави спортом.“

Моја мама: „Због Звездиних утакмица. Ето баш данас Звезда игра са неким странцима и моје дете је отишло у Београд. Није дошла у школу.“

На „балу вампира“ сви у чуду гледају у моју маму. Она наставља: „Свако од нас има оправдање за своје дете, а да се не лажемо, нису баш сва истинита. Моја ћерка каже да највише на свету воли Звезду. Ја јој то не могу забранити. Друга деца траже скупе патике, играчке, а она је од мене тржила само да јој дозволим да иде на утакмице. Сметало ми је то, нећу да кажем да није, али временом сам схватила да је боље да јој дозволим да иде него да то ради кришом. Кажу да је љубав према клубу неописива, ја у то нисам веровала али од кад имам моју Јовану више пута сам се уверила у то. Колико се само радује победама, а тугује због пораза… То је наследила од тате, водио ју је на утакмице од 3-4 године. Па сад ви одлучите да ли ћете јој оправдати часове или не.“

Не морам ни да поменем да су ми часови били оправдани, разредни је имао разумевања за повремене изостанке. Од тада је прошло скоро 8 година, а љубав према ЊОЈ бивала је све већа.

Хвала мом тати што ме упознао са Звездом, водио ме на утакмице и држао на раменима, за све незаборавне одласке у Београд и први сусрет са Мараканом. Хвала мами која је имала разумевања за нашу љубав према њој. Што ме сваки пут када покиснем на Северу и смрзнем се у возу, она чека са све топлом супом. Хвала мојим другарима који нису навијачи, а не осуђују ме. И хвала Звезди за све победе, успехе, радовања. Хвала што ме је научила да безусловно волим, да плачем, падам па опет устајем и настављам даље. Што ми даје снагу да је бодрим још јаче и више.

Вест можете коментарисати и на нашем форуму овде.