Још једном титулом окитили су се овог априла црвено-бели одбојкаши и доказали поново да су понос СД-а Црвена звезда. После интервјуа са њиховим тренером, господином Жељком Булатовићем, представљамо вам и најбољи двојац нашег тима – сервис и смеч за памћење!
Епитет шампиона сигурно није пао са неба – борба за трофеј је била изузетно неизвесна, поготово у полуфиналу. У ком је тренутку овим момцима било најтеже?
Митић: Без размишљања могу рећи да је најтежи тренутак ове сезоне био онај када смо губили од Партизана 2:0 у серији и 13:11 у петом сету трећег полуфиналног меча. Једва смо се извукли из те ситуације.
Петковић: Добра ствар у томе је била та што ни у једном тренутку нисмо престали да верујемо у себе. Никада нисам помислио да ми то не можемо, али не кријем да је овај моменат када смо губили 2:0 у полуфиналу био стварно тежак.
Самопоуздање је врло битно за напредак у игри и у оваквом послу нема места лажној скромности. Наши одбојкаши су свесни својих квалитета.
Петковић: Мислим да у неким тешким, пресудним тренуцима реагујем понекад мало смелије и одлучније од саиграча, али оно што је доста важно у нашој екипи је то да смо углавном сличних година, па слично и размишљамо.
Митић: Ако мислиш на одбојкашке елементе, својим највећим квалитетом сматрам сервис, а овако су то стрпљење и упорност. Што се тиче колектива, наша највећа снага лежи у доброј и здравој атмосфери, уиграности, памети…
У ОК-у Црвена звезда постоји једно царство – у њему царује другарство!
Митић: Атмосфера у свлачионици је, слободно могу рећи, идеална. Скроз смо опуштени, дружимо се међусобно, иако не толико често ван тренинга, јер немамо толико новца и слободног времена (као други спортисти), али заиста мислим да је пријатељство важан, ако не и најбитнији елемент успеха. Добар сам са свима подједнако, али рецимо да се најчешће виђам са Миланом Перићем.
Петковић: Играо сам у много екипа, али је овде однос међу саиграчима најздравији. Постоје добри, пријатељски односи међу нама, који се гаје и ван терена. Највише се виђам са Јаковљевићем, јер идемо заједно на тренинге, а Митића знам најдуже, па нека буде да се са њима највише и дружим.
Нису наши шампиони дозволили да их обузме паника после два пораза у полуфиналу од „вечитог ривала“. Као што је већ рекао Милутиновић – „било би стварно глупо да су испали најбољи“!
Петковић: Сада ћу бити мало нескроман, али Копривица и ја смо једини гласно тврдили да можемо да прођемо, али мислим да су и остали тајно веровали у пласман у финале шампионата. Само смо нас двојица мало подигли самопоуздање саиграча.
Митић: Нисмо баш паничили, али желели смо да у инат свима који су већ дигли руке од нас и нису веровали да можемо даље, покажемо колико вредимо и да имамо искуство које мора поседовати шампион. После другог пораза, нас дванаест играча смо се састали и покушали да утврдимо у чему је проблем и да га заједно решимо и мотивишемо једни друге да се у наредној утакмици вратимо у игру.
Навијачи Црвене звезде су, изгледа, коначно схватили да наш вољени тим не игра само на Маракани. Одбојкашима је изузетно пријала подршка са трибина.
Митић: Много је лепо видети да је на вашу утакмицу дошло више од 75 људи. Жеља и мотив су тада свакако већи, поготово кад вас пуне трибине бодре кроз читав меч.
Петковић: На пар утакмица посета је била стварно одлична, али нисам баш задовољан бројем навијача који нас је подржао у финалу. Надам се да ће следеће године бити боље.
И њихова крв је црвено-бела…
Петковић: За Звезду навијам откад знам за себе. Много је волим и поштујем и поносан сам што могу својом игром допринети њеном успеху!
Митић: Не бих себе назвао баш ватреним навијачем, али само због тога што немам времена да са Делијама идем на сваку утакмицу. Ипак, навијам за Звезди од малих ногу и волим је толико да се радујем победи у сваком спорту, и сваки пораз ми тешко пада.
Не крију да имају узоре, којима се диве.
Митић: Ако мислиш на одбојкаше, ту је прво цела наша репрезентација, која је освојила злато на ОИ у Сиднеју, а има и још пар играча, као што су Бал, Жиба… Ако мислиш на спортисте уопштено, онда је то дефинитивно Мајкл Џордан.
Петковић: Има их више, али тврдим да је Иван Миљковић најбољи на свету!
Амбиције и планови за будућност су везани баш за Црвену звезду.
Петковић: Још увек имам уговор са Звездом, тако да не желим да размишљам много о будућности и даљим плановима, све док људи из клуба то не дозволе.
Митић: Волео бих да играм одбојку до неке 40. године и да до тада зарадим довољно за остатак живота, то би било идеално. За сада желим, наравно, да останем у Звезди и зато и јесам продужио уговор на још две сезоне. Биће ми част и задовољство да наставим да браним боје нашег најбољег клуба, поготово као капитен, а посебно ми је драго што играм уз овако добре момке, који су истовремено и сјајни и играчи.
2 comments
Verujem da mozemo i do neke pobede u grupnoj fazi Lige sampiona. Momci sada neka uzivaju u zasluzenom odmoru! A od septembra…
Zvezda oOoOoO
Majstori! Svaka čast momci, tako se igra za Zvezdu!