Лука Милуновић: Звезда је моја вечна љубав!

У интервјуу за „Новости“, Лука Милуновићје показао још једном да га не красе само невероватан таленат и огромна љубав према клубу за који је са само 19 година добио прилику да заигра, већ и изузетна скромност и интелигенија, као и лепо васпитање. На питање да ли је прижељкивао да му први дани на Маракани почну управо овако, одговара као из топа.

– Апсолутно – не двоуми се Лука ни на тренутак. – Да сам могао да пожелим како ће изгледати мој почетак у црвено-белом дресу, то би било управо овако – победе које се нижу, пун стадион, три гола, славље у дербију…

На дербију је био једино београдско дете у саставу Црвене звезде, што говори о томе колико је деци из Београда теже да дођу до великог успеха.

– Често сам о томе размишљао и разговарао с родитељима. Наш пут је дупло дужи и тежи јер у Београду имамо све надохват руке, живимо уз породицу, пријатеље, уз све предности које пружа велики град и желимо од свега помало. С друге стране, дечаци са стране, који оставе родитеље, школу, другове, они се више жртвују, посвете се максимално ономе због чега су дошли у Београд и тако успеју. Зато београдским клинцима поручујем да буду истрајни, посвећени и упорни јер другачије се не може до остварења својих снова.

Причало се да је његов менаџер последњег дана прелазног рока требало да уговори Лукин прелазак у Спартак…

– Биле су неке приче, али мени ништа није јављано док није завршен посао с Црвеном звездом. Кад сам добио позив да се спакујем и хитно кренем из Белгије у Београд нисам знао где ударам. Био сам пресрећан, не само због љубави према Звезди, већ и због чињенице да настављам каријеру у великом клубу који је сан сваког дечака. Томе сам се надао откако сам почео да играм фудбал, радио сам, трудио се и веровао да ће се једног дана остварити, а онда се догодило када сам најмање очекивао.

Не може се против гена – то је љубав урођена…

– Као мали сам почео да симпатишем Звезду јер су сви у породици били наклоњени црвено-белим бојама. Било је то спонтано и срећан сам што је тако. Никад се нисам покајао, нити ћу јер Звезда је моја вечна љубав.

Овај 19-годишњи звездаш врло је емотивно доживео овације пуне Маракане када је излазио из игре против Смедерева и Партизана.

– Хтео сам да напуштам терен што дуже, да ти тренуци трају бесконачно! Тај осећај је јединствен и много прија, али сам свестан и да мора да се заслужи.

Три гола на старту пролећног дела сезоне јесу набацила одређен терет на плећа.

– У Звезди је увек морање и увек се тражи више. Притисак сада јесте већи, знам да сви очекују много од мене, али бих на првом месту истакао мотив више који сам тиме добио. То је оно што даје снагу и гура човека да не посустане и да буде још бољи.

Лукина највећа подршка су породица и девојка Петра са којом је већ дуго у вези.

– Срећни су колико и ја, јер добро знају колико ми све ово значи. Они су моја велика подршка и најдобронамерније окружење. Од њих сам већ добио и савете да све ово добро што се дешава треба само да ми створи још већу мотивацију, али не да полетим и да помислим да сам звезда. То се и неће догодити. Петра је такође пресрећна и наставља да буде један од мојих ослонаца. Заједно смо већ више од две године и пружала ми је огромну подршку увек, поготово док сам био у Белгији када ме је посећивала кад год је могла. То импонује и на том троуглу који чине она, породица и пријатељи мирно могу да градим стабилност и имам предуслов да стално идем напред.

Много му значи и то што је имао прилику да игра и за младу репрезентацију.

– Мени је национални тим много помогао у каријери, пошто су ме тадашњи селектор омладинаца Сивић и његов асистент Говедарица звали и кад нисам играо у ОФК Београду, добијао сам позиве на кућну адресу! У младу сам “ускочио” код Салета Јанковића и брзо постао стандардан. Рад с њим поистоветио бих са сарадњом с Просинечким, јер је Јанковић човек и стручњак од којег може много да се научи. Исто као што сам уверен у успехе Црвене звезде, тако сам сигуран и да ће наша генерација отићи на Европско првенство у Израелу.

Имао је необичан пут за младог фудбалера: од ОФК Београда, преко Белгије, до Маракане.

– Боравак у иностранству ме је учинио јачим за велико животно искуство, али тврдим да нико не треба тако млад да иде преко границе. Али, нисам имао другу могућност, на Карабурми су ме вратили у омладински тим кад нисам хтео да потпишем професионални уговор и пристао сам да одем у Варегем како бих играо у континуитету. Био сам стандардан, играо добро, али кад се променио тренер, схватио сам да морам да идем. Последњи дани су били посебно напети, стално сам држао телефон у рукама, јурио папире, а када су ми јавили да кренем у Београд на потпис са Звездом, био сам затечен и погубљен. Није било летова па сам ишао чак у Ајндховен како бих оданде стигао на време кући. Али, како је испало, све бих исто урадио поново.

За њега највећи сан нису ни Барса ни Реал, већ – Звезда.

– Одговорио сам белгијским новинарима да ћу, ако ми нуде избор између Реала и Барселоне, рећи Реал јер је ипак краљевски клуб. Али, онда сам им рекао да је мој животни сан Црвена звезда јер она је за мене једини краљевски клуб! Зато и не размишљам о томе где бих једног дана волео да одем, јер сам већ стигао тамо где сам желео. Прво да овде оставим срце, да останем што дуже, да освојим што више титула и дуплих круна, па ћу после тога видети шта и како даље.

За Луку је Просинечки оно што је Роберту некада био Шекуларац.

– Сви који имамо ту привилегију знамо шта значи сарађивати с Робијем који је био легенда Звезде. Он је човек који увек може да нам покаже како нешто треба урадити, да нам укаже на грешке које ми не видимо и да нам све објасни. Вероватно, као што је и њему неко други објашњавао. Дај боже да и ми кренемо Робијевим путем.

Милуновићев старији брат Марко игра за БСК из Борче, тако да Лука машта о томе да једног дана изађу на терен у истом дресу.

– Одувек сањам о томе! Био бих најсрећнији када би се то догодило и верујем у остварење тог сна. Ја сам сада у Звезди коју обојица волимо и тиме смо корак ближи циљу. Верујем да ће бити прилике да једном заиграмо заједно.

Лука верује у Звездин повратак на кров света.

– Прво, много ми је криво што нисам рођен раније, па да сам могао да будем свестан тих дана када је Звезда у Барију постала првак Европе. Не знам колико пута сам само гледао снимке тих мечева и слушао о тим данима. И сваки пут се најежим! Дубоко у себи се надам да ће мој клуб опет бити моћан у Европи и још једном освојити све оно што већ имамо у музеју. Да ли ћу то доживети ја или моја деца не бих да прогнозирам, али полако почињем да верујем у то. Желео бих да доживим тај дан јер ми Звезда заиста много значи у животу.

Може ли ова генерација да врати Звезди доминацију бар у домаћим оквирима?

– Имамо квалитет и треба да га доказујемо. Полако али сигурно наша младост може да промени све. Ови момци који данас играју, сви знају шта значи Звездин грб, а уз то имамо квалитет да вратимо клуб на место које му припада и да бележимо резултате које навијачи очекују.

Најупечатљивији му је у сећању Стразбур…

– Сећам се добро свих европских мечева, али ипак бих издвојио оне после којих сам био и тужан и поносан. На првом месту мислим на дуеле са Стразбуром, Бајерном и Глазгов ренџерсом, када смо били тако близу, али ипак испадали. То је, ваљда, у крви нама звездашима јер поред свих силних победа увек се некако сећамо мечева када нисмо пролазили. Посебно тај Стразбур, плакао сам као киша…

Скроман је када говори о очекивањима од текуће сезоне.

– Да као екипа играмо што боље и да напредујемо, јер само из тога могу да дођу резултати и оно чему сви тежимо. Треба увек бити оптимиста, али ми не пада на памет да говорим ни о Купу ни о Првенству јер се црта испод рачуна подвлачи тек крајем маја. Наше је да се саберемо и да, ако треба, ударамо главом у зид пре утакмице како не бисмо дошли у позицију да то радимо после. Кад се деси неуспех, онда то ништа не вреди. Зато мислимо само о свакој наредној утакмици, ни педаљ даље.

Да ли је 2:0 против Партизана довољна предност за финале Купа?

– Живот професионалца је суров и стални нови изазови не дозвољавају ни да као човек уживаш у великој победи, што наш тријумф против Партизана свакако јесте. Ми идемо на ЈНА с добрим резултатом и ако будемо позитивни и одиграмо како можемо, пласман у финале не би требало да изостане.

Порука Звездиним навијачима…

– Хвала им на подршци коју нам пружају песмом свих 90 минута. Они нас носе, најбољи су на свету и сада сам још срећнији што сам био део “севера” и што ћу то заувек остати. Само су се сада ствари мало промениле за мене, ја доле трчим и борим се, а “делије” и даље дају гас Звезди са трибина. Као што каже “Песма која не умире”, та љубав ће живети вечно и ја ћу дати срце из груди да се сви заједно радујемо новим победама, титулама и дуплим крунама – поручио је Лука Милуновић за крај.