Нова црвено-бела формула

Сутра је тај дан за тријумф. Пролеће и Звезда у ниском старту, убрзање се хвата. Верујемо сви у добру атмосферу, игру и победу. Не макар какву, него да их истресемо из гаћа. Да им покажемо како се побеђује, да се догоде потези који се памте и причају потомцима. Такву победу желимо и са правом очекујемо. Одакле извире ова вера у нашу сутрашњу победу? Откуда у мени буја снажна река оптимизма?

Мој син сутра дебитује против Партизана. Први пут ће бити на трибини, на свом, на нашем ‘северу’ и бодрити своју Звезду против Комплекс Тауна. Против Јавног комуналног. Одрастао је мој клинац слушајући о непобедивости, о Неосвојивој тврђави, о чињеници да је противник у црно-белом двадесетак година враћан у Хумску замотан у црно, губио је оно бело у паклу нашег стадиона. Сећам се његовог зачуђеног лика када су нас победили на ‘Маракани’, питао је: ‘Али, како тата? Шта је ово?’… Питао је као Африканче суочено са снегом – ‘Како, тата? Шта је ово?…’

Никада нисам рекао да нећемо победити, ни ових последњих неколико година нисам то могао ни да помислим. Наравно, рећи ће неко, па који навијач тако може да се спрема за утакмицу свог клуба… Али има и таквих. Кладионичари на ‘северу’ уплатили тикет и типовали ‘двојку’на Маракани! Балоње, и још ми објашњавају ‘они су бољи’. То су они о којима се на овим странама писало, они који не схватају, који звижде и негодују, вечито гневни и незадовољни. Они који себе никада не запитају – а да ли сам ја довољно добар? Разумем бојазан, имам је и ја, али се увек уздам у снагу нашу, у спој навијача и играча. И не верујем у пораз. Да, тако ја то кажем – не верујем у пораз.

Наши играчи протеклих година нису били лоши али неки можда нису били за нас. Није било алхемије. Није било вере у победу и неверовања у пораз. Можда то могу да упоредим са добрим аутомобилом који вреди на тржишту, који има добре перформансе, општеприхваћене. Али, на нашим друмовима појаве се проблеми које тај ауто не може да превазиђе. Свака оштра кривина постаје опасна, често се слеће са друма и схватите да вам је волан на контра страни, да је ауто Британац! Шта чинити? Неки возе даље, у грчу и страху, без обзира на стална закуцавања у проблем… А онда дође Роберт и проба другачије – настоји да преправи аута за нас, да их адаптира и покуша да вози другим стилом. Али, није ишло, кварили су се, нису могли да се ослободе навика после толико хиљада километара претходних вожњи. Екипа није функционисала. Аутомобили су отишли на друге стазе, на којима им сви желимо срећу.

А сада? На путу су нови, наши, они који су гладни, жељни. Роби Велики Жути их бирао. Спремамо се на дуже стазе, за 24 часа Ле Мана, за Париз – Дакар! И, људи, иде то! Ово пролеће је тестирање наших болида нове генерације. Нас изазови тек чекају на лето. И ми смо то осетили, ми смо поново сви тај Тим, заједно! Спремили смо их за врели удар са трибина, прегрмели су и схватили то већ у првом колу. Неће сагорети. Ни ми ни они. Зато ја кажем, уверен сасвим: сутра ћемо да их развалимо! И на терену и са трибине.

У победу! Сви сутра у победу! Видимо се тамо где се померају осе Свемира, на Маракани!