Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiВажноДруги пишуКошаркаНајновије

Вајт: „Изненађен сам колико се лепо осећам овде“

Амерички крилни центар Ерон Вајт у великом интервјуу за „Mozzartsport“ говорио о повреди, одлуци да потпише за Црвену звезду, Дејану Радоњићу, повезаности са српском кошарком, Стефану Марковићу, Нејту Волтерсу, Николи Јокићу, Шарунасу Јасикевичијусу, зашто задиркује Остина Холинса, животу у Европи, данима на колеџу али и озбиљним животним темама

Потпис Ерона Вајта пробудио је међу навијачима Црвене звезде озбиљан ентузијазам. А после квалитетних издања током припрема момак са одличним атлетским предиспозицијама експресно је постао један од миљеника новог састава Црвене звезде.

Ипак, због прелома обе кости подлактице у утакмици против свог доскорашњег клуба Панатинаикоса његов такмичарски деби у црвено-белој опреми померен је за наредни период. Крај новембра или почетак децембра. Мада, ако питате Ерона, он би на паркет ускочио одмах само како би што пре био од користи саиграчима и стручном штабу.

Мораће да причека још неко време. Док је екипа била на гостовањима Басконији и мадридском Реалу, искористили смо прилику да са Ероном Вајтом обавимо разговор у пријатној атмосфери и представимо га кошаркашким поклоницима, посебно навијачима Црвене звезде, док се ишчекује оно право – утакмице и његове минијатуре у високом лету.

– “Све је у реду, кост је потпуно срасла. Био сам код доктора у четвртак на последњи преглед и закључак је да проблема више нема. Током последњих десетак дана сам радио све нормално са левом руком, шутирао, дриблао, додавао, хватао. Сада чекам зелено светло за контакт игру“, открива Вајт на почетку великог интервјуа за „Mozzartsport“.

Делује да код тебе не постоји страх, односно да си спреман да се вратиш што пре?

– “Што се мене тиче, желим да већ од следећег тренинга радим и у контакт игри, али, стрпљив сам, чекам.“

Да ли ти је ово прва озбиљнија повреда у каријери?

– “Јесте. И јако је чудно, искрено. На почетку размишљаш како више никада неће бити исто, имао сам неки чудан осећај у прстима, поготово палцу. Али једног дана је само ’кликнуло’, као да се све вратило у нормалу. Почео сам да подижем ствари без проблема, да баратам лоптом, па сам практично и заборавио да сам био повређен.“

Како ти је било на почетку, док си седео са стране и гледао саиграче на паркету током утакмица, тренинга?

– “Ух, било ми је посебно тешко, поготово на почетку. И то посебно на утакмици против Албе у Пиониру. Све је то за мене било емотивно. Јесмо прву европску утакмицу код куће играли против Жалгириса, али у Арени. Пионир је ипак друга прича, атмосфера је другачија, посебна, луђа. Заиста сам желео да играм, па ми је било тешко да седим крај аут линије, да гледам утакмицу док горим од жеље да утрчим и помогнем саиграчима. Али, схватио сам да морам да се фокусирам на опоравак, да сезона неће побећи и да има још доста утакмица на програму. Ментално сам стабилан, спреман и желим да радим и тренирам.“

Добио си велику подршку саиграча и стручног штаба?

– “Био сам изненађен, искрено“, застао је на тренутак Вајт, па признао:

– “Ово ми је седма година у Европи, променио сам неколико клубова. Виђао сам и на другим местима играче како се повређују, али исто тако и како се пожурује њихов повратак на терен са причом: ’Спреман си, можеш да играш’. Овде је потпуно другачије.“

Како?

– “Овде сам ја тај који гура ка томе да се што пре вратим на паркет, али ми тренер (Радоњић) и људи из клуба кажу ми да треба да идемо полако, без журбе. Долазим често код Радоњића са предлозима да можда пробам ово или оно, али ми шеф каже да је све у реду, да није никакав проблем чак и ако будем одсутан до децембра како бих се спремио. Ево, децембар је близу, свакако је испред мене више од пола сезоне. Разумем да је оно што ми тренер каже најпаметније, да сачекам да будем 100 одсто спреман, па да се вратим како не би било проблема.“

Упркос томе што је одмах постало јасно да те на паркету неће бити два до три месеца, људи у клубу нису тражили замену за тебе на тржишту, већ су показали веру и стрпљење одлуком да те сачекају. Да ли те је то изненадило, с`обзиром на то колико је незгодан ритам сезоне и сваки играч значи много?

– “Помислио сам да би тако нешто могло да се догоди, али тренер и клуб су били и против тога. Што се мене тиче, не знам какав став да имам по овом питању, шта је заправо паметније у таквој ситуацији. Могу да разумем обе тачке гледишта, да доведеш играча како би попунио ростер и имао дужу ротацију, а опет ако доведеш погрешног човека, може да се поквари хемија у тиму и цео посао буде контрапродуктиван на дуже стазе. Тада се потроше новац и време. Све је на клубу, наравно, урадили су оно што су мислили да је најбоље.“

Како би описао свој однос са Дејаном Радоњићем?

– “Имамо добар контакт, што је јако важно. Заправо, имамо бољи контакт него што сам очекивао. Јако ме поштује као играча, волим што ме пита за мишљење око неких ствари, чак и сада када нисам на паркету. Разговарамо најчешће о томе шта ће бити са мном када се будем вратио утакмицама, каква ће ми улога бити. Јако ми је драг као особа, а пре свега као тренер и сматрам да ради добар посао, да води тим на прави начин. Жели од његових играча да се боре увек, то је једна од ствари због којих сам дошао овде, добро се носи са очекивањима, такође и са екипом. Засад је све онако како сам очекивао. Уживам.“

Брзо си се одлучио да дођеш у Црвену звезду?

– “Некако је све имало смисла. Знао сам какав је клуб, упознао сам навијаче. Имао сам успеха у клубу сличном Звезди. Мислим на Жалгирис. Искрено, мени су Црвена звезда и Жалгирис доста слични у смислу организације клуба. Овде се осећам као део породице, баш као док сам био у Жалгирису. Директор је близак тренеру, тренер је близак са играчима, а ми смо сви кликнули јако добро. Има доста Срба, па је све некако домаће, опуштено. Немате ситуацију да је у саставу седам странаца и да свако тера на своју страну.“

Дакле, све је завршено брзо…

– “Када ме је агент позвао и рекао ми да је Црвена звезда опција, осетио сам да је то нешто што треба да урадим, било ми је потпуно логично да дођем у Црвену звезду.“

Пошто ниси играо дуго, вероватно си имао више времена да обиђеш град. Па, како ти се чини?

– “Јако ми се свиђа. Искрено, не бих да звучим надмено или безобразно, али када из САД дођеш у Србију и Београд, није ми на око изгледао тако лепо. Поготово стари део града. Све се убрзо променило. Чим сам почео да живим овде и осећам ритам града, схватио сам колико је добра атмосфера, колико су људи опуштени, имаш могућност да радиш практично све што пожелиш. Сада се осећам сјајно овде, а најбитније од свега је што се мојој породици допада овде. Супруга ми је срећна, деца такође, тако да је све досад било само пријатно изненађење за мене. Знао сам доста тога о Црвеној звезди и навијачима, али нисам ништа о граду. Изненађен сам колико се лепо осећам овде.“

Прошле године си играо у Атини. Можеш ли да упоредиш ривалство између Панатинаикоса и Олимпијакоса, односно Црвене звезде и Партизана?

– “Нажалост, прошле године нисам имао прилику да играм пред пуном ОАКА Ареном. Али, доста је слично. Панатинаикос и Олимпијакос су два европска великана, навијачи на обе стране су баш страствени, па ми је интересантно што сам био део таквог ривалства. Једино што ми је сметало су празне дворане. Нико не долази на утакмице, нико не пише о вама… Било је мало деморалишуће, јер ти улажеш толико труда, а заправо делује као да никога није брига осим породице и најближих пријатеља“, присећа се момак из Охаја времена у Грчкој, па додаје:

– “Овде је потпуно другачије, јер се људи интересују увек и за све. Лепо је када то осетиш после неког времена.“

Доста си активан на друштвеним мрежама, улазиш у интеракцију са навијачима…

– “Да, сада још и више пошто сам повређен. Поставим с времена на време нешто, а највише то радим због своје породице и пријатеља у САД. Опет, овде ми људи такође шаљу поруке, па ми је занимљиво што могу са њима да имам комуникацију.“

Досадашња европска каријера ти је у доброј мери била испреплетана са Србијом и нашим играчима. Био си саиграч са Стефаном Марковићем у Зениту, Василијем Мицићем у Жалгирису, Немањом Недовићем и Владом Мицовим у Олимпији, па Недовићем опет у Панатинаикосу, играо си досад једини Фајнал фор Евролиге у Београду…

– “Да, дефинитивно сам осетио да имам све дубљи однос са српском кошарком на неки начин. Могу да кажем слободно да ми је искуство са српским играчима јако позитивно. Сви су доста слични, чврсти су момци, добри играчи. Сви су ми много причали о Београду и баш воле овај град. Пре него што сам дошао у Црвену звезду Пефи (Марковић), Недо (Недовић) и Мицов су ми стално причали колико је ово супер град. И стално сам се питао: ’Зашто је Београд толико посебан?’ Када гледаш са стране, логично је да не знаш о чему се ради.“

Јесу ти лепо дочарали све оно што те је дочекало у Београду?

– “Апсолутно. У почетку сам био размишљања: „У реду, није лоше овде“, али брзо сам га заволео. Највише због енергије људи, што ми је посебно интересантно. Није лепота Београда у зградама, него у људима. Стално су напољу, друже се, проводе време заједно… Опет, познато је колико су Срби квалитетни кошаркаши, колико је дубока историја и снажна култура овог спорта у земљи. Србија и Литванија су у том смислу вероватно испред осталих. Сада још само када бих научио језик, било би ми лакше…“

Јеси научио бар неку реч?

– “Не, не, језици ми иду страшно лоше. С`друге стране моја деца, њих троје, сви иду у српску школу. Најстарија ћерка има шест година. Она све упија све као сунђер, научила је много тога. Дешава нам се да шетамо улицом и да ме испитује да ли знам како се каже на српском „зграда“ или „столица“, објашњава ми како се шта изговара… Већ је доста ствари научила, па је сада моја учитељица.“

Мајк Џејмс је недавно у једном интервјуу открио да није знао ништа о европској кошарци и животу са ове стране Атлантика док није започео каријеру у Загребу. Чак је признао да га је помало “срамота“ због тога што он својевремено, а ни људи сада у САД практично немају никакву представу о кошарци ван НБА. Да ли си ти у Немачку стигао са неким предзнањем о игри на Старом континенту и какав је твој став по питању онога што је Џејмс изјавио?

– “Искрено, ништа. Баш ништа. Док сам био на колеџу долазио сам на припремне утакмице у Лондон и Монако. Било је то током лета, када највећи део странаца практично није ни био у клубу, као ни водећи играчи јер су били на одмору. Тада сам помислио: „Не свиђа ми се европска кошарка“. Када сам дошао у Немачку, прво што ми је пало на памет јесте то како ћу у Бону бити најбољи играч, бићу ту једну годину и онда се враћам назад…“

Како су се ствари промениле у смеру твог останка овде пуних шест година?

– “Рећи ћу вам… Када сам дошао у Немачку одмах сам почео да пратим Евролигу, а онда видео многе људе које сам знао са колеџа. Нису играли у НБА лиги, али су били међу најбољима у Евролиги. Најбољи пример је Кит Ленгфорд. Када сам га видео на ТВ помислио сам: „Човече, баш га дуго нисам видео“. Био је у Канзасу, страшан стрелац и играч, али онда је отишао са колеџа и онда га нисам видео годинама. Све док се нисам доселио у Немачку. Тамо нисам знао ни где је, ни шта ради, а овде је био озбиљна фаца, први стрелац Европе. Одушевио сам се када сам сазнао толико нових ствари о њему и његовим играма овде.“

Клупко је почело да се одмотава…

– “Да, чуо сам да су играчи овде лепо зарађивали, да су одбијали позиве из НБА и били најбољи у Европи. Нешто слично сам почео да осећам када сам играо у Зениту и Жалгирису. Нисам видео Џејмсов интервју, али ако је рекао да је срамота што људи не знају ништа о европској кошарци, апсолутно је у праву. Мени је тешко да чак и својим пријатељима објасним каква је ситуација овде.“

Зашто?

– “Разлога је много. Не могу да им објасним да ми овде играмо у две, односно три лиге (АБА, Евролига, Србија), док је у САД све део једног система. То не разумеју, као ни много других ствари. Пазите, нисам специјалиста за те ствари, али ако би Евролига успела да се пробије на америчко тржиште са телевизијским преносима, сигуран сам да би реакција спортских љубитеља била добра. Пазите, ако ми играмо утакмицу овде око 19-20 часова, то је рано поподне у САД, људе би то сигурно привукло. Уверен сам да би многи погледали утакмицу и сетили се бар једног играча са колеџа. Типа Нејта Волтерса, Остина Холинса, Мајка Џејмса, Вила Клајбурна… Сигуран сам да би људи у САД радо гледали њихове утакмице, подсетили се времена када су их гледали на колеџу.“

Мислиш дабито било реално поред НБА лиге?

– “Пазите, европска кошарка је врхунска и штета је што је људи не прате више. Можда није за поређење лигашки део, можда не би ни привукло толики број људи, али Фајнал фор мора да буде на ТВ. Чак и да не знаш ништа о Евролиги, то је ипак најбоља кошарка на овој страни земаљске кугле, па можда чак и на планети. Да објасним… Нису све утакмице финала НБА лиге толико важне, јер се игра у серијама. Тако у другом мечу можете да видите победе од 20-30 разлике. На Ф4 Евролиге људи „умиру“ на паркету, играју до последње капи зноја. Па, утакмица између Барселоне и Олимпије једна је од најбољих које сам гледао. Оних десет секунди, лудница…“

Ипак, европска кошарка је практично невидљива тамо…

– “Смејаћете се сигурно, али када дођем у домовину људи ме гледају у чуди: „Чекај, ти још играш кошарку, ниси запослен?“ Један даљи рођак ме је пре три-четири године питао шта радим преко лета. Одговорио сам му како радим доста у теретани, трчим, шутирам. Он ме је погледао са чуђењем и питао: „А, шта радиш за живот?“ Остао сам шокиран, нисам знао ни шта да му одговорим. Баш сам са супругом причао о томе, колико људи не схватају неке ствари“, препричава нам Вајт и наставља:

– “Пошто имам своју кућу у САД, комшије ме често питају зашто не живим у њој по десет месеци годишње? Када им кажем да радим преко океана, само ме бледо гледају. Не очекујем да ме сви разумеју, али суштински нико не капира о чему се ради. Неки људи су питали моју жену: ’Сада када сте у Европи, хоћете ићи да путујете, истражујете градове?’ Не схватају да ми овде имамо живот, обавезе, децу која иду у школу, да нисмо на одмору… Генерално, разумевање таквог живота своди се на нас који играмо и наше најближе породице. То је то.“

Шта мислиш, зашто је тако?

– “Размишљао сам о томе доста. Гледајте, у Европи имате по државама неколико рангова такмичења. И сада играч са колеџа може да дође и игра у трећој шпанској лиги и прича људима код куће како је професионалац. Исто то може да каже и један Мајк Џејмс, који годинама игра искључиво врхунски ниво кошарке и зарађује далеко озбиљнији новац од оног првог. Не желим никог да потцењујем, али људима из САД, поготово онима који не знају ништа о спорту у Европи, то је све исто када им причаш. Њима се све своди на појам играња преко океана.“

Недавно си на друштвеним мрежама објавио интересантан текст о новцу, плаћању пореза и колико је све компликованије када долазиш и САД?

– “Да, невероватно заиста. Тек недавно сам схватио неке ствари у вези тога. Имам неке другаре који играју у Шпанији, кажу да тамо плаћају 25-30 одсто пореза. У САД је другачије, као нигде друго у свету, јер мораш да платиш порез за новац који зарадиш, ма где се налазио. Тај термин се зове ’Њорлдњиде Инцоме’. На пример, ако држава наплаћује 25 одсто пореза, а ти зарађујеш округло милион долара, по америчком систему си у кругу оних који плаћају 40 одсто пореза на приход. Тако онда Сједињеним Америчким Државама плаћаш ту разлику од 15 одсто. Можда само још две или три државе траже да плаћаш такву накнаду.“

Уследило је питање:

– “Да ли српски држављани морају да плате порез ако зарађују у иностранству“, на шта је добио одговор:

– “Зависи где радиш због закона и какав је уговор о раду.“

У даху је узвратио…

– “Е, у САД нема изузетака. Сада ћу да вам објасним зашто је то опасно. На пример, многи наши грачи који наступају овде то нису знали (да морају да плате порез и у САД), што касније дође на скупу наплату. Људима у Пореској управи не буде ништа јасно, зашто они (играчи) нису плаћали порез који морају. Тако се дуг нагомилава и онда када дође на наплату, многима заправо ништа не остане. Спортисти честио не размишљају када је у питању новац, јер га расипају на све стране и не располажу паметно са њим. А онда, када ти из Пореске управе кажу да ти је дуг за порез два милиона долара, ти си готов. Немаш чиме да платиш. Крај. Убрзо пошто сам поставио текст јавили су ми се неки људи који нису знали да је такав закон. Искрено, значи ми ако сам помогао неком, јер је то опасна ствар да би се са тим играли… Нисам неки геније када су у питању новац и инвестиције, али стално читам о томе, информишем се.“

У реду, питали смо те колико си ти знао о Европи пре селидбе, а колико људи знају о САД када са њима разговараш?

-“Зависи кога питаш. Многи знају само из онога што виде у вестима. На пример, када су били оррдседнички избори у САД слушали смо толико вести. Не желим да причам о политици, али због тога су ме људи у Европи стално запиткивали. У мом свету људи ме најчешће питају о НБА лиги. Ако нису били тамо, онда имају визију о животу у САД баш онакву каква се пласира кроз телевизију, серије, филмове… Пазите, овде сам шест и по година и полако се више осећам као Европљанин него Американац. О томе је баш причао и Брендон Дејвис недавно. Готово све време сам овде, више гледам на ствари и живот из угла грађанина Европе, него САД.“

Када смо малочас начели тему друштвених мрежа, на истим си показао да си јако задовољан доласком Стефана Марковића?

– “Да, да. Јако. Писао сам баш Пефију летос када сам потписао за Звезду. У то време појавиле су се информације да би могао и он да дође. Послао сам му поруку да ли ћемо да будемо саиграчи и овде, али он ми је одговорио да још не зна шта да ради, чека да види каква ће ситуација бити. После неколико седмица сам му опет писао са истим питањем, он ми је дао исти одговор, па сам оставио ствари на томе. Прошло је неколико месеци и сада, када је опет почело да се прича о његовом могућем доласку узео сам телефон и послао му поруку: „Хоћемо ли коначно да обновимо сарадњу и заиграмо заједно овде?“, на шта ми је он дао потврдан одговор.“

По чему памтиш Стефана Марковића из вашег заједничког времена у Зениту?

– “Он ми је био један од омиљених саиграча на паркету кроз целу каријеру. Имали смо тако добро време у Зениту, сезона је била добра да ми је отворила врата Евролиге, а он је добрим делом заслужан за то. Знате какав је играч, да баца асистенцију какву год пожелите. Лично нисам играч који напада противника индивидуално, већ у игри два на два, треба ми неко ко барата са лоптом, ко зна да баци правовремено додавање, а он је то осетио и користили смо сваку ситуацију на паркету. Осим тога сјајан је лик. Баш ми је било драго што ће бити део свлачионице. Видим да се полако враћа у форму, помоћи ће много у преносу лопте, организацији игре и одбрани.“

Хоће ли навијачи Црвене звезде моћи да уживају у вашим заједничким минијатурама?

– “Надам се. Имамо добру конекцију од раније. Знам да му је потребно време да се врати у форму, опет не знам колико ће трајати мој повратак на паркет. У мојој глави је све јасно, истрчао бих да играм одмах, али не може увек да буде како ти хоћеш.“

Колико смо могли да чујемо, овде си обновио добар однос који си имао са Нејтом Волтерсом у Жалгирису?

– “Свет је мали, овде обнављам познанства са људима које знам од раније. Нејт, Пефи, Остин… Против Остина сам играо на колеџу, он је био у Минесоту, редовно сам га побеђивао и подсећам га редовно на то, а-ха-ха. Са Нејтом сам имао одличну сезону у Жалгирису, иако је он на почетку имао прошао кроз тежак период са Шарунасом Јасикевичијусом…“

Што?

– “Знате колики је Шарас фанатик, поготово у раду са плејмејкерима. Шарас је лудео око њега, али мислим да је то Нејту касније много помогло у каријери. Дошли смо до Топ 8, била је добра сезона. Нејт је такође добар момак, долази из сличне регије из које сам ја. Минесоту, Ајову и Охајо у САД зовемо другачије Средњи запад. Тамо је култура иста, поштују се исте вредности. Лакше ми је с њим пошто је доста налик мојим пријатељима. Сви волимо НФЛ, волимо спорт генерално.“

Хајде да се вратимо на Звезду… Рекао си малопре како ти се допада тренерска филозофија Дејана Радоњића, али доста се у кошаркашким круговима говори о естетској страни ваше игре и вероватно сте и сами чули како некима није лепа за око. А опет, ваша кошарка се значајно разликује од онога што гледамо практично свуда у Европи… Колико је тешко бити другачији у овом времену?

– “Можда се моја кошаркашка филозофија највише променила током сарадње са Шарасом. Пре њега нисам размишљао о кошарци као о партији шаха. Али, када играш за Јасикевичијуса, то је тако. Клуб није имао много новца за појачања, имали смо млади састав, играче жељне борбе, доказивања, надигравања, али смо све побеђивали. Разлог томе је што смо почели више да ценимо кошарку као игру, да паметно бирамо позиције за шут, да користимо разне ситуације на паркету… Пре Жалгириса сам размишљао како само треба да играмо, трчимо, скачемо, шутирамо, закуцавамо, играмо одбрану и победиће бољи.“

А како размишљаш сада?

– “Сада кажем себи: „Победиће паметнији“. Кошарку гледам кроз тактику, не као поље на терену где само трчимо и пробацујемо лопту кроз обруч. Шарас је такав, има јасну конструкцију тактике коју мораш да поштујеш. Овде је слична идеја. Клуб нема велики буџет, на папиру нисмо толико талентовани, али имамо одбрану као осовину, имамо борце, публику, озбиљну хемију међу играчима што је и те како битно. Немамо неког ко ће изаћи на паркет да убаци 25 поена, зато користимо оно што имамо на најбољи начин. Тако размишља тренер (Радоњић) и то ми се јако свиђа.“

Да ли пратиш европски фудбал?

– “Не, зашто? Питаш ме због Црвене звезде? Јер, јако бих волео да одем на вечити дерби. Баш ми се иде. Да ли знате када је следећи?“

На пролеће, Црвена звезда је домаћин…

– “Одлично, једва чекам да одем. Стварно. Погледао сам један клип на интернету и то што се дешава на трибинама је лудница. Асистент Мића (Миодраг Динић) иде на сваку утакмицу и стално ми прича о Звезди и дербију, да морам да одем.“

Вратимо се на кошарку… Да ли је кошарка какву Црвена звезда гаји у фази изумирања, глобално?

– “Не знам… Али знам да данас имамо играче попут Стефа Карија који је сам по себи ’Цхеат Цоде’ (у преводу: шифра за варање). Он погађа све, то је ненормално. И у НБА лиги такав вид игре дефинитивно нестаје, јер је игра толико другачија. Свако вече гледамо резултате са по 240 поена. У Европи се такође ствари доста мењају, али нисам сигуран да ли се кошарка мења или спортисти. Оно што можемо да видимо данас су чуда природе. Неки играчи су застрашујући. Шта ћеш ти да кажеш Стефу Карију? Да заврти још један пик’н’рол, да подели додавање? Не, он човек има просек од 30 поена. Исто је са Кевином Дурантом, па и са неким играчима у Европи, јер су изузетно талентовани. Кошарка се доста мења, али се у неком моменту удаљиш од једне идеје, па јој се после неког времена вратиш. Сада, на пример, имамо ситуацију коју нисте могли да видите пре десет година – да високи играчи воде главну реч на паркету. Можда тако буде и са одбраном.“

Када већ говориш о високим играчима који су главни у својим екипама, из Европе имамо Николу Јокића, Јаниса Адетокунба, Николу Вучевића, Рудија Гобера и још неке момке без којих више не може да се замисли игра њихових тимова…

– “Јокић је нешто посебно. Али, гледајте, пре рецимо седам до десет година за њега вероватно не би било места на паркету у садашњој улози. Вероватно би играо у НБА лиги, али не овако. Сада је кључ игре у његовим рукама, све зависи од њега. То зависи доста од система и тренера који исти знају да користе. То је оно што волим да гледам, не да имамо само центре који пуцају тројке и да се све дешава изван линије за три. За кошарку је много боље када имаш поделе по позицијама, не треба да буде све једнолико.“

Кога од данашњих играча волиш да гледаш, кога највише поштујеш?

– “Раније сам имао своје узоре и идоле, али данас је то више у домену момака које заиста ценим због својих квалитета. Као Владимира Лучића, на пример, или Николу Калинића. Обојицу волим да гледам, Калину и пре него што смо заиграли у Звезди… Они доносе толико тога игри. Свуда их има, увек су ту у одбрани, има их у нападу, решавају, боре се, скачу, додају, раде апсолутно све што треба за екипу.“

Тимски су играчи…

– “Баш тако. То је оно што ми се допада код њих. Наравно, могу да кажем да ми се свиђа Кевин Дурант, али то је нешто другачије, он је вероватно најбољи играч света.“

А када си био клинац?

– “Узор ми је био Дирк Новицки. Баш сам уживао у његовим играма.“

Причај нам још мало о данима у Ајови? Да ли је тачна премиса да ти је играње на овом колеџу помогло да се лакше адаптираш на европски стил кошарке?

– “Можда, нисам размишљао о томе. Али, када се сетим времена у Ајови, било је баш лудо. Био сам просечан кошаркаш као средњошколац, нисам се ни по чему издвајао. Када је требало да кренем на колеџ добио сам доста понуда, али углавном од мањих универзитета. Имао сам између 50 и 60 понуда мањих универзитета и једну од велике школе – Ајове. Као клинац, идиот од 18 година, мислио сам да нема шта да се размишља, да треба да изаберем Ајову…“

Зашто тако причаш о себи?

– “Зашто? Када имаш 50 понуда малих и једну са великог универзитета, онда је ваљда јасно да можда ипак ниси за те елитне школе, да ти је место у оним нижег ранга. Али, отишао сам у Ајову. Све ми је опет било тамо као у сну док сам био. Играо сам одличну кошарку, провео сам четири прелепе године играјући добру кошарку, био сам међу главним играчима, тренер ми је дао добру улогу и минутажу. Омогућио ми је да играм и на више позиција. Да, може се рећи да ми је све то помогло да се лакше навикнем на европску кошарку.“

Хоћеш ти да објасниш читаоцима?

– “Доста универзитетских екипа игра спору, позициону кошарку, а на Ајови тренер Френ Мекефри инсистира на трчању. Сви могу да асистирају, шутирају. То је блиско оном што се данас највише игра у Европи. Тренер ради тамо дуго, ово му је 12. сезона. Ужива у послу и животу. Овде је људима чудно када неко остане толико дуго на једној позицији, у колеџ кошарци није.“

Колико људи у Ајови воле кошарку?

– “Много. Овде сви навијају за Звезду или Партизан, тамо је на колеџ нивоу Ајова или Ајова Стејт. Нема треће опције. Зато су тренери и играчи тамо звезде.“

Какве су зиме у Ајови?

– “Хладне, а-ха-ха. Да се заледиш. Ово овде је буквално као пролеће у поређењу са оним тамо. Одрастао сам у Кливленду где је хладно, школовао се у Ајови где је још хладније, а имам кућу у Чикагу где стално дува и смрзаваш се. Моја супруга је тренутно код сестре у САД на венчању и баш смо се чули, каже да је заборавила колико може да буде хладно. Дебели минус. Овде носим јакну, јер ако је немам људи ме гледају чудно. А, искрено ми не треба уопште.“

Зато је по хладном београдском преподневу на позив фотографа напоље изашао без јакне…

(извор/фото: mozzartsport.com)
https://www.mozzartsport.com/kosarka/vesti/intervju-eron-vajt-u-sad-me-pitaju-cime-se-sad-bavim-a-gledali-bi-evroligu-kad-bi-znali-da-postoji/404665

Повезане вести

Leave a Comment