Moja Crvena Zvezda
FeaturedБлоговиВажноИсторијаКошаркаНајновије

За нашег Лију

Пре тачно годину дана српску кошаркашку јавност потресла је тужна вест. Милета Лисица, један од култних хероја КК Црвена звезда из последње декаде 20- ог века, преминуо је после дуге и тешке болести. Имао је само 54 године. Текст који следи посвећен је њему…

Рођен је 12. јуна 1966. године у Прибоју. Кошарку је почео да тренира касно, са 19 година, у локалном Полиестеру. Младом кошаркашу у почетку није било нимало лако да усклади посао вариоца, који ради у две смене у Фабрици ФАП из Прибоја, и играње кошарке у локалном клубу. Његов таленат није остао непримећен па годину дана касније на позив Борислава Џаковића прелази у Слободу из Тузле, клуб који се такмичио у првој лиги СФРЈ, која је у том моменту важила за најснажнију националну лигу у Европи.

Екипа Слободе из Тузле, Милета Лисица са бројем 7 на дресу који га је пратио кроз каријеру

Иако је са Слободом потписао уговор на четири године он је окончан већ након прве. Околности које су довеле до изненадног прекида уговора са екипом Слободе Лисица је описао новинару Спорт Клуба Бранимиру Смилићу за потребе интервјуа који је објављен септембра 2020-те.

„Имао сам уговор на четири године. Да се није десио рат, хтео не хтео морао бих да останем у Тузли или да неко плати обештећење па да ме узме. Тадашњи председник Црвене звезде Драган Капичић звао ме је отприлике три месеца пре почетка рата, али имао сам уговор и нисам знао шта да му кажем. Међутим, почео је рат и у Тузли ми кажу: ‘Хајде ти кући, не треба да будеш овде’. Када сам се вратио у Прибој, Капоња ме је поново звао да дођем у Звезду. Ја сам иначе звездаш. Зове мене Капоња и пита: ‘Шта тражиш да играш за Звезду?’ а ја одговорим: ‘Ништа‘. Па шта да тражим? Мени срце пуно…“

Почетак каријере Лисице у Црвеној звезди није прошао најсрећније. Већ на самом почетку сезоне доживео је једну од најтежих спортских повреда, кидање укрштених лигамената колена. Иако у то време спортска медицина није била развијена као данас на терен се вратио изненађујуће брзо, након само три месеца. Помогао је екипи да стигне прве до шампионске титуле након 21. сушне године. У плеј-офу је забележио укупно 12 поена, од чега је 8 убацио у финалној серији против Партизана, за тријумф Звезде од 3:2 у серији и освојену 13. шампионску титулу.

Након освојеног трофеја кошаркаши Црвене звезде су на ,,Маракани“ подржали фудбалере у реванш утакмици финала Купа.

Кошаркаши Црвене звезде на Маракани.

Шампионски пелцер је успешно пренет, наши играчи су надокнадили 1:0 из првог меча и након бољег извођења пенала освојили трофеј победника Купа.

Кошаркаши Црвене звезде уз пехар победника фудбалског Купа.

Милета Лисица је у својој првој сезони у Звезди због повреде одиграо свега 14  утакмица. Али најбоље од њега је тек уследило…

Током лета из Црвене звезде одлазе Илић, Обрадовић, Јовановић, Цветковић, Стојаковић…Носиоце игре из претходне сезоне заменили су Ивица Мавренски, Раде Милутиновић и Александар Гилић, а тиму су прикључени и талентовани играчи из јуниорског погона Караџић и Зечевић. Може се рећи да је новајлија био и Милета Лисица који је након неугодне повреде током лета добио време да се потпуно опорави и спреман уђе у нову сезону. Одласком расних стрелаца какви су били Небојша Илић и Саша Обрадовић Црвена звезда се под вођством Лалета Лучића преоријентисала на чврсту одбрану и ,,ратничку“ кошарку. А у таквој игри се Лисица сналазио као риба у води.  Звезди су иочи плеј офа даване мале шансе да одбрани трофеј, поготово због тог што је током сезоне чак седам пута поражена од Партизана. Ипак, са децембарским повратком Саше Обрадовића из Лиможа почео је и успон екипе. Како се лигашки део ближио крају екипа је деловала све боље и боље. Лисица је са 414 постигнутих поена на 31. сусрету у лигашком делу (просек 13,4) био трећи стрелац свог тима иза Александра Трифуновића (467) и Саше Обрадовића (439). Али у плеј офу је уследила његова права експлозија. У четвртфиналу  противник је био Морнар из Бара. Звезда решава ту серију рутински резултатом 2:0 и  пролази у полуфинале где је чека Ива Боровица Шабац. И кроз ту препреку Звезда пролази рутински резултатом 3:0 у серији и без пораза у плеј – офу стиже до финала. Противник је поново био Партизан. Финале се играло на четири победе.И баш тада, када је било најпотребније, Милета Лисица је демонстрирао своју класу и свој победнички карактер.

Звезда је финалну серију добила резултатом 4:1 а Лисица је укупно  постигао 88 поена, од чега 23 у последњем, титуле вредном мечу. Црвено – бели су одбранили наслов првака а Милета Лисица је ушао у легенду. И то не само постигнутим поенима већ и ставом на терену. За њега није било изгубљене лопте, за њега није било скока који се не може да дохватити, за њега није постојао противник који се не може зауставити. Проглашен је за МВП-а финалне серије. Мало када је та награда заслуженије отишла у нечије руке.

 

Остаје жал за тим што Лисица, који је тада био на врхунцу своје каријере, као и још неколико играча тог Звездиног тима, због санкција УН никад није добио прилику да се докаже и у Европи. Изолација је учинила да кошаркаши са наших простора тешко долазе до иностраног ангажмана па је Лисица следећег лета појачао амбициозну Боровицу из Руме, са којом је у сезони 1994/95 такође стигао до финала плеј-офа.

У Звезду се вратио већ следеће сезоне. Са 675 поена на 41 утакмици (16,5 по мечу) био је најбољи стрелац Црвене звезде која је најдаље догурала у националном купу где је стигла до полуфинала а у плеј-офу је заустављена од беочинског БФЦ-а у четвртфиналу. У доигравању је са 16,3 поена по мечу  Лисица такође био најбољи стрелац Звезде а исти резултат остварио је и у купу бележивши 21 поен просечно по утакмици. Ипак, његове солидне индивуалне партије нису помогле нејаком тиму који сезону  завршава без трофеја.

Лисица потом каријеру  наставља у клубу у коме такође ужива култни статус, словеначкој Пивоварни Лашко, за коју наступа од 1996. до 2001. године. Током пет сезона био је најбољи играч екипе и један од бољих у словеначкој лиги. У 1997/98 је нарочито доминирао, био најбољи стрелац (22,3 поена по мечу) и други скакач лиге (9 ухваћених лопти у просеку). Наредне сезоне просечно је убацивао 15 поена и проглашен је за МВП-а првенства. Ипак, и поред одличног учинка није успео са Пивоварном Лашко да освоји трофеј. Једноставно, у тим годинама Олијмпија је била доминантан тим не само у Словенији већ и један од бољих у Европи што је доказала учешћем на  Ф4 Евролиге у сезони 1996/97.

Милета Лисица у дресу Пивоварне Лашко

Пут га даље води у Француску где брани боје Ле мана (2001/02) и Лиможа (2002/03). На јесен 2003. године Лисица се вратио у Србију и одиграо сезону 2003/04 у дресу екипе Лавови 063.

Милета Лисица у дресу екипе Лавови 063

Од 2005. до 2007. године носио је дрес Новог Сада, а каријеру је завршио у сезони 2007/08. играјући за Рудар Трбовље.

Иако је касно почео да тренира кошарку, његова каријера је трајала скоро две деценије. Патике је окачио о клин у својој 42. години оставивши за собом неизбрисив траг у игри под обручима на овим просторима. Тих, скроман и нанаметљив, након силаска са велике кошаркашке сцене није се често појављивао у медијима. О болести са којом се, како ће се испоставити, дуго борио, није говорио. У поменутом интрвјуу Спорт Клубу онако узгред је само поменуо да ,,мало штуца са здрављем и да га ноге полако издају“. Због тога је вест о његовом прераном одласку са животне сцене шокирала све.

Кошаркаши Црвене звезде су у дану у ком је Милета Лисица преминуо тријумфовали у Француској, савладавши Асвел у оквиру ЕЛ. Наш клуб је на друштвеним мрежама победу најавио уз наслов ,, За нашег Лију“ а тренер Саша Обрадовић је у емотивној изјави датој након меча победу посветио свом некадашњем саиграчу:

“Веома сам срећан због ове победе, ову победу посвећујем мом великом пријатељу који је преминуо Милету Лисици. Посвећујем победу његовој породици”.

Милета Лисица, један од дискретних хероја КК Црвена звезда, човек који је себе уткао у две титуле  за које млађе генерације навијача Црвене звезде данас, у ери доминације наших кошаркаша, можда и нису свесне колико су биле битне у том тренутку, на жалост није више са нама. Проток времена је  неумољив и сигурно ће учинити своје али као што велика већина звездаша данас поштује Поповића, Геца, Калембера, Николића, Станковића… а да их никад није видела на терену или крај њега већ их зна само из прича, тако ће и неке будуће генерације поштовати Рајка Жижића, Бобана Јанковића и Милету Лисицу због прича које ће слушати о њима, због писане речи која ће остати да сведочи о њима и њиховим делима.

На звезданом небу живеће вечно…

 

 

 

 

Повезане вести

Leave a Comment