Данас вам доносимо други део интервју са новинаром Милошем Јовановићем у коме смо се дотакли тема које нису стриктно везане за кошарку, а ни Црвену звезду. Пошто је данас изузетно врео дан, а и овај интервју не читате због мог увода, прећи ћемо одмах на ствар.
Да ли европска кошарка временом постаје још једна дивизија NCAA или истурено одељење NBA-G Lige?
„Рекао бих да то сад и јесте. Млади кошаркаши у Европи, мислим да ретко који сад има животни сан да заигра за неки Реал, ЦСКА, Макаби – у смислу, никоме (сем ваљда појединима) то није коначан циљ у каријери. Све се то третира као успутно до NBA. Видели смо то на примеру Луке Дончића колико је Евролига заправо ограничена у могућностима да задржи врхунске таленте у Европи. Кад једном окренеш тај круг, освојиш Ф4, шта ти остаје још? У Шпанији сваке године вртиш исто – Реал, Барса, Басконија, повремено нека Малага, Валенсија…па и у Евролиги је мање више све исто. Играчи који имају амбиције иду у NBA, тамо је најквалитетније такмичење, а да не говоримо о економском диспаритету. Да, ту је неки изузетак у виду Миротића рецимо, али он је прошао ту школу – са 18 година је вероватно гледао у истом правцу“.
Више пута си спомињао Winston YUBA ligu – откуд толика љубав баш према том периоду наше клупске кошарке?
„Био сам превисе мали да памтим СФРЈ лигу, и када сам се посветио кошарци тамо са 12-13 година, YUBA Лига је полако почињала. Дакле, фактор носталгије је доста снажан, и то треба истаћи одмах.
Међутим, квалитет кошарке у то време је био изузетан, и била је ствар престижа остати у земљи и борити се за трофеје. Наши играчи би ишли преко само ако су звали неки јаки клубови, иначе је итекако имало смисла остати у Звезди, Партизану, Будућности, или пробати да ревитализујеш каријеру кроз Беобанку, Иву, Беопетрол, Раднички…свако гостовање је била „пушка“, свугде се могло изгинути. Играло се јако и чврсто.
Е сад, то је давно прошло време и тако ће и остати. Али што сам старији, приметио сам да је YUBA Лига буквално “обрисана” из историјских архива. Како сам био сведок тог времена, и савременик неких стварно великих кошаркаша, почео сам да размишљам о томе какав је то заправо скандал да више десетина врхунских – не солидних, не квалитетних, већ ВРХУНСКИХ – кошаркаша буде скрајнуто за третман који заслужују.
Знате, ми смо први да се бусамо у груди кад треба да се прича да смо земља кошарке, а ви на интернету не можете да нађете релевантне податке из каријере једног Саше Ђорђевића, једног Саше Обрадовића, Саше Даниловића – а замислите оне друге. Док у Америци, вас буквално једна гугл претрага дели од прецизних каријерних статистика сваке шуше која је потписала NBA уговор, а ако сте упорни, врло лако дођете и до података о свакој његовој утакмици коју је икада одиграо.
То ме је доста погодило, искрено. YUBA Лига није била NBA, али је била једна од најјачих европских лига тог времена. Чињеница да ви гугл претрагом не можете сазнати ништа, или макар готово ништа, о једном Микану Грушановићу, о једном Слађану Стојковићу, Миленку Топићу, Харису Бркићу, Златку Болићу – то је по мени трагично. И онда сам ја решио да, колико-толико, станем томе на пут. Имена тих играча, као и многих других, заслужују да опстану у историјским архивима српске кошарке. Ја, заправо, само враћам дуг људима који су учинили да се заљубим у ову игру“.
Колико је тешко наћи релевантне податке, статистике и видео снимке из периода пре двехиљадитих?
„Ух, претешко искрено. Знате, често се деси да се ухватим нечега чега се само ја сећам, и онда почнем да ришкам на ту тему, и не нађем…углавном ништа. Ако не знате некога ко је чувао новинске исечке – и овде бих истакао Жарка Дапчевића „Дабу“, златног Звездиног архиватора – ви сте у проблему.
Често је једина опција звање самих актера тих догађаја, а онда, опет надате се да ће се они сетити свега. Јер знате, играчи одиграју хиљаде утакмица за живота, а онда им наиђе тако неки Милош Јовановић који им каже, еј, а јел’ се сећаш кад си тамо у Краљеву дао тројку из корнера. Ма важи… 😀 😀 😀 Доста рано у тим архивским потерама схватите да ваше сећање је, у крајњој линији, само и искључиво ваше, и да врло лако може да вас превари. Јер оно што сте ви упамтили није нужно оно што и други памте.
Што се снимака тиче – они нису проблем јер углавном и не постоје 😀 Али, у последње време, све више старог материјала испливава на YТ. Увек са радошћу опет погледам неке старе утакмице, поготово ако учествују данас расформиране екипе попут Профиколора, Боровице или њима сличних“.
Уколико упоредиш кошарку из тог периода и садашњу, како ти се свиђа кошарка данас и правац у којем она иде?
„Европска кошарка је постала много више схематична и системска него што је била пре 30 година, мада се то тада и могло назрети кроз рад тренера попут већ спомињаног Маљковића и рецимо Светислава Пешића. Ја волим да истакнем 1993. као прекретницу у европској кошарци – Евролигу је освојио Лимож, а Евробаскет Немачка, обоје тешки аутсајдери. Био је то први показатељ да ће будућност европске кошарке обележити јаки системи, више него неки доминантни стрелци из претходне декаде попут Никоса Галиса, Дорона Ђамшија и Дражена Петровића.
Е сад, опет, није баш све отишло у тотални екстрем – сетите се да је тај Лимож у своје одлучујуће четири победе постигао 59, 60, 62 и 59 поена, нисмо ипак дотле дошли – али је европска кошарка и даље више подређена колективу. Ви ћете видети да национално првенство и може да се освоји на „доведем 10 јаких играча“, али Евролига већ мало теже. Континуитет, играчки и поготово тренерски, су озбиљни фактори.
Лично мислим да је и ово и оно добро. Јесте, изузетно је узбудљиво гледати Нешу Илића како убацује 40, али једнако уживам у стратешки обојеним партијама модерне европске кошарке. Мислим да је то већ питање личних афинитета – нисам од оних који ће априори рећи „некад је било боље“.
Једно, додуше, морам да кажем да јесте некад било боље, а то је формат такмичења. Овај раскол на релацији ECA-FIBA не погодује никоме, и једном ће морати да се реши. Али то је, што би рекли, други пар чарапа“.
Како коментаришеш чињеницу да се у последње време највећи број талената који ће у будућности носити репрезентацију кошарку учи ван земље – примери Покушевски, Вукчевић, Марио Накић (ако заигра за нас), Смаилагић…
„То су неумитни токови времена рекао бих. Видели смо да се то прво десило у фудбалу, где нам млади фудбалери одлазе из јаслица, а сад се то дешава и у кошарци. Сад, ту иде онај трактат о родитељима, менаџерима итд. али ја мислим да ти млади људи просто реално сагледавају ствари, виде да их тражи неки, не знам, Реал или неки NBA клуб и онда они мисле, што ја сад то одмах да не урадим, шта ће ми фали. Неки успеју, неки и не…мада, морам да кажем, у последње време се све чешће дешава и да људи директно из Меге оду у NBA, па макар можда у будућности заобиђемо те европске великане као међустаницу.
Ако опет мислите на стилски аспекат, кошарка је универзална рекао бих. Битно је да момци знају да играју, а добар тренер ће их лако уклопити у добитну формулу“.
Како видиш перспективу српске кошарке, поготово на бековским позицијама?
„Не бринем се. Бековске позиције јесу на први поглед проблематичне, јер не постоји сад неки јасни наследник Теодосића, Мицића и Богдановића, али историја нам поручује да ће се у неком тренутку појавити. Резултати јуниора исто нису нешто на шта превише обраћам пажњу што се самог резултата тиче, ту ми је примарно битно шта постане од тих играча касније. Ево рецимо Немања Бјелица, он није ни видео јуниорског стажа. Никола Калинић слично. Очекујте неочекивано“.
Шта мислиш да су главни разлози за крах у квалификацијама за Олимпијаду?
„Пуно је ту разлога. Почнимо од оног основног – сезона је стварно била дуга и проблематична. Уследили су откази, а након отказа, и ово што нам је „преживело“ није било у идеалном стању. На све то додамо скраћене припреме и ето експлозивног коктела који се показао у најгорем могућем тренутку.
Што се селектора тиче, знате, знам велики број људи у кошарци, и сваки до једног ми је рекао да је Игор Кокошков велики зналац. Ја делим то мишљење, он сигурно нема онакву каријеру на лепе очи, али чини се да се није пронашао у овој улози. Некако је превише „амерички“ приступио целој причи, а што рече неко на мрежама, да би био селектор Србије треба ипак да будеш мало луд. Он је био превише рационалан. Тако да, мисим да можемо ово подвести под ону „прави човек у погрешно време“.
Након одласка Александра Ђорђевића теоретисао сам да Србија треба да поступи као Шпанија 2008 – тада је олимпијски циклус одрадио ветеран Аито у служби В.Д.-а, а онда је пронађено трајно решење. Ја сам некако прижељкивао, рецимо, да Пешић одради то ове године, а онда неко дође на дуге стазе, и плашио се сценарија у којем „сагоримо“ перспективног кандидата потенцијалним неуспехом. И на крају би баш тако изгледа“.
Да ли је намерно твој први текст на Vice-у био Циганска је туга преголема?
„Тај текст није био планиран да изађе било где. Писан је онако, за моју душу, исте вечери након повратка кући са Галатасараја. Све личности у њему су стварне – Борис и Милена су Борис Властелица (коме овом приликом и јавно честитам рођење сина) и Милена Милутиновић, гитариста и бубњарка групе Репетитор. Више сам нешто написао да покажем њима. У том моменту ја уопште и не пишем више активно, бавим се неким другим стварима.
Игром случаја, у данима који су уследили, налећем на старог пријатеља Даниела Букумировића, који је тек почео рад као главни на Vice платформи. Он ме пита јел’ пишем још увек, ја му кажем не одавно, али ево нешто сам шкрабао и покажем му. После пет минута, он каже, брате, ја ово хоћу да објавим. И тако смо почели сарадњу. Сарадњу на коју сам, додаћу, јако поносан – мислим да смо направили баш неке добре ствари у тих 4-5 година рада“.
Зашто си се након рада на Vice-у баш одлучио за покретање подкаста?
„И то је занимљива прича. Буквално ни двадесет и четири сата након што сам окончао сарадњу са Vice Србија, у инбоксу мејл од Монда – хајде да разговарамо. Хајде, реко’, што да не. Ја долазим на састанак тамо на Обилићев Венац, и они мени кажу – види, ми би хтели да ти водиш подкаст. Ја им кажем – океј, а онда кажем, а јел’ сте ви сигурни да ја то знам да радим? Снимио сам пар документарних филмова на Vice, и углавном је то све било кул, али некако нисам сматрао да сам баш рођен да ме снимају. Ма нееее, кажу они, биће то супер.
За прве госте сам позвао људе које познајем дуго и са којима сам био комфоран у студију – Владу Кузмановића, Едина Авдића, мог старог комшију из Сарајевске улице Златка Болића…чисто да се сакрије колико не знам шта радим. Али ето уходао сам се и то још иде, „for better or worse“ што би рекли Американци“.
Да ли ти је епизода са Билијем Бероном можда једна од омиљенијих?
„Сигурно. Били је диван момак, баш оно, к’о јабука што кажу. Породичан човек, велики професионалац, али уједно и онако, доста различит од стандардних америчких професионалаца. Рецимо, он је у Београду живео у Скадарлији, јер је хтео да осети дух града. После сам читао да је његова супруга волонтирала при некој цркви, учила децу енглески, итд. Трудили су се светски да се интегришу.
Нас двојица се нисмо знали пре снимања, али смо се брзо „сконтали“, и скренули у неке дигресије попут бејзбола, америчког фудбала итд. Мислим да смо се баш добро забавили и публика је то препознала, гледаност је била добра, добио сам баш похвала око те епизоде. Једино ме је изнервирало што је монтажер намерно оставио онај део пред крај где ми Били у off-у каже да се баш разумем у спорт – бре, испаде да се ја нешто ту курчим да простите…а он каже, ма дај Милоше, шта ти је, баш је фора испало, некако је скроз у духу епизоде. И био је у праву“.
Колика је колекција хеви метал мајица? Кад смо већ код тога, шта је преживело и шта најрадије слушаш и дан-данас?
„Ако питате моју супругу, превелика. Али ја увек гледам да набавим неку нову, тако, једном у пар месеци – тада свратим код мог пријатеља Кизе у радњу са плочама The Wall у Балканској улици. Он држи и те рок и метал мајице, па купим пар комада да прошетам по студију. То није само студијска мода, ја то носим и у редовним приликама хаха…
Све што је на мајицама, све то слушам. Ажурнији гледаоци су приметили да имам барем три Деатх мајице – то је један од мојих омиљених бендова. Наравно, ту су и WASP мајице, Slayer, Obituary итд. Питате ме шта је преживело, па један „сурвивор“ је моја Reign in Blood мајица коју сам купио у Америци 2007.
Приватно слушам свашта, има дана када ћу слушати само, не знам, прогресивни роцк 70тих, па онда вежем 15 дана само death metal, па онда слушам Стонсе, па електропоп, па домаћи рок и шта ти ја знам већ. Од ове године, у сарадњи са мојим добрим пријатељима Данилом Никодиновским и Матијом Даговићем, члановима домаћег бенда Consecration (овог првог знате и као леад гитаристу код Николе Врањковића), водим дневник слушања – имамо наш схаред XLS на гоогле драјву и ту уносимо дневне утиске, па онда зајебавамо једни друге за оцене које делимо“.
Како неко заволи бејзбол, а да није Американац (или Кубанац)?
„Ха! А што не Јапанац, Корејанац, Доминиканац или Порториканац? Шалу на страну, ја себе доживљавам као социолога-аматера када је праћење спорта у питању. Волим спорт, али волим и да изучавам утицај спорта на друштво и еволуцију друштва. Мислим да је то почело док сам живео у Белгији, јер сам тада налетео на човека коме је рођени отац индуковао порођај како би стигао на финале Купа Шампиона на Вемблију које су играли Ливерпул и Клуб Бриж. До тада сам мислио оно класично наше – ми смо највећи лудаци, а остали се не ложе – али тада сам схватио да је то грешка. Сви се ложе, и свугде има залуђеника на овај или онај начин. И ја то волим да видим, волим да видим када народ живи за спорт и од спорта.
Сходно томе, код бејзбола ме је привукло то што је то амерички спорт са убедљиво најопсежнијим фолклором, и највећим бројем митова и легенди који се распредају о њему. У бејзболу ћете срести приче о „проклетствима“ у које верују и млади и стари – о проклетству Бејба Рута, који је проклео Бостон да више никад не освоји титулу када су га продали у Њујорк, о проклетству јарца, које је прогонило Чикаго Кабсе…народно предање каже да је Бејб био толико људ кад су га продали, да је у налету беса бацио клавир у оближње језеро. Касније су ентузијасти заправо ронили по језеру да нађу клавир како би скинули клетву, а искрено, кад видите на које начине је Бостон губио титуле свих ових година…и за мање би човек полудео. У бејзболу и даље постоје „неписана правила“, кодекс лепог понашања, зна се шта се ради а шта се не ради, постоје ривалства стара и по стотину и више година…
Занимљива је и историја бејзбола у другим земљама. У Јапану је бејзбол рецимо само десетак година „млађи“ него у Америци, иако многи често помисле да су им га Американци наметнули послератном окупацијом. У ствари, Јапанци имају вековну традицију неких такмичења (њихов чувени средњошколски бејзбол турнир на стадиону Кошијен основан је 1915. и слови за спортски догађај број један у земљи), и сматрају да Американци нису измислили бејзбол, они би. У Кореји, бејзбол је виђен као симбол отпора јапанском окупатору. А у латиноамеричким земљама, поготово на Куби и у Венецуели, бејзбол је спорт револуције – аристократија је волела кориду, а народ бејзбол. Американци га јесу измислили, али свако има своју интерпретацију.
Споменуо сам, елем, Чикаго Кабсе. Они су конкретно освојили своју прву послератну титулу 2016, и то после сто и осам година чекања, након што их је прогањало већ поменуто проклетство јарца – кажу да их је проклео један старији господин који је редовно долазио на стадион у друштву његовог јарца љубимца, кога су током једне утакмице финала редари избацили. У данима славља, сећам се да сам прочитао причу о човеку који се, пред одлучујућу седму утакмицу плеј-офа, одвезао хиљаду километара од Северне Каролине до Индијане, на гроб свог оца. Понео је транзистор и хоклицу, и на гробљу по мрклом мраку слушао радио пренос утакмице. Хтео је да заједно прославе то што је његов отац чекао цео живот, и није дочекао. То је велика емоција, јако ме је дирнуло то.
И зато када ме људи питају шта Американци имају што најближе нашем фудбалу, ја им кажем бејзбол. Нисам сигуран да тај одговор увек наиђе на разумевање, али ево, можда им ово помогне“.
Кад ћеш коначно одустати од Сакраменто Кингса?
„Никада. То су ме питали и Американци пре 15 година, шта ћеш ти још овде, Срби одавно одоше. Али и то је ваљда неки инат. Имам доста пријатеља у Сакраменту, размењујемо мисли преко интернета, пратимо и надамо се. Шта рећи“.
Да ли још увек играш Football Manager?
„Само мобилне верзије, за ове десктоп, треба ми виша тренерска школа или макар сати времена које немам. FM Mobile је бомбона, то играм на таблету, треба ми пар сати да окренем сезону, а гаме енгине је више као CM 01-02, који је, ако нисте знали, најбоља видео игра свих времена. Ваљда ће у некој новој верзији да убаце Србију да могу да играм са Звездом, док тога не буде, углавном сам по Белгији и Холандији“.
Искрено, надамо се да сте подједнако уживали у овом интервју као и ми када смо добили одговоре од нашег саговорника. Желимо још једном да се захвалимо Милошу на изванредној сарадњи и да вас подсетимо да редовно пратите епизоде подкаста „Шеста Лична“.
фото (printscreen; youtube.com)
