Упркос томе што друштвене мреже и нове технологије често имају и неоправдано лошу репутацију код доброг дела популације, може се рећи да су нам оне омогућиле оно што би раније било малтене немогуће. Захваљујући једној неочекиваној инстант идеји и предусретљивости нашег саговорника, доносимо вам опширан интервју са новинаром Милошем Јовановићем (Мондо – подкаст „Шеста Лична“). У првом делу интервјуа смо причали о Звезди и његовој заљубљености у исту, док смо се касније више бавили општим кошаркашким темама, бејзболом, новинарством, али и неизоставној љубави према различитим правцима метал музике.
Милоше, да кренемо од најбитније ствари. Ко те је преварио да навијаш за Звезду?
– Хах, преварио…права реч. Звездаштво је традиција у породици, мој покојни деда је био пријатељ са Рајком Митићем, а мој отац је растао уз Кулета, Џају, итд. Е сад, опет, не могу рећи да су они икако утицали на мене и на моје изборе. Поготово отац није никакав спортски фанатик, њему је било свеједно, морао сам само да знам математику а остало ту и тамо. У време када сам ја имао једноцифрено година Звезда је имала одличан фудбалски тим, најбољи играч био је Драган Стојковић – Пикси, он је играо за Звезду и ето, тако је некако то и природно „легло“.
Која је твоја прва успомена на вољени клуб?
– „Моја прва успомена је утакмица Црвене Звезде и Жељезничара, одиграна у јуну 1987. Успео сам да угњавим оца да ме одведе, Звезда је победила са 6-1, а Пикси је уписао хет-трик. Ја се свеједно сећам да сам био мало разочаран јер сам прижељкивао гол Митра Мркеле, који је био мој херој – ја сам левоног (зли језици би рекли да имам „две десне“ додуше, и у праву су), Мита је био брзо лево крило и носио број 11. Никада нисам постао ништа близу фудбалера, нити сам научио да играм фудбал на неком пристојном нивоу, али остала је симпатија према левим крилима и броју 11. Да сам икада постао фудбалер, носио бих тај број као омаж Мркели“.
Откуд баш у новинарству?
– „Па, јако рано сам схватио да спортиста бити нећу, али сам опет желео да останем у спорту. И тако, још у средњој школи, сам почео да развијам фикс идеју како би било добро ићи на утакмице, бити близу играча, упијати атмосферу и живети од тога – а да не потрчиш. За људе мојих порока и габарита, идеално решење“.
Колико је било тешко пратити Звезду док си био у иностранству? Нарочито јер тада интернет није био толико присутан.
– Ух, фудбал још и некако, али кошарку…сећам се прве Звездине сезоне на Јадрану, тада сам успео да нађем радио преносе на интернету за те утакмице, YU Радио је то реализовао. Због генералне апатије која у Белгији влада око кошарке, нисам успео да погледам већину мечева са ЕП 2001 и СП 2002, па су ми мечеви Звезде били прави мелем. Касније сам гледао Звезду на Еуроспорту 2, који је почео да преноси УЛЕБ куп. Сећам се да сам коментаторима слао мејлове како се чита „Радивојевић“.
Да ли се сећаш, или си можда чак и присуствовао утакмици са Антверпеном?
– „Ма како не. Писао сам нашироко о томе за Мондо, али ево укратко, био сам у првом реду и цео колапс гледао изблиза. Мени је ту најзабавнија анегдота додуше што је у том тренутку за Звезду играо мој познаник из гимназије Владимир Цветић, данас иначе угледан лекар. Сећам се они се загревају, а ја му онако машем, он се саблазнио – шта ћеш ти овде? Ево, реко’…годинама касније се срећемо на некој годишњици матуре, кажем му, не видех те од оне туче у Антверпену“.
Да ли си очекивао узимање свих трофеја у протеклој сезони након повратка Радоњића? Подсетимо се да је у том тренутку екипа била у поприличној минус фази.
„Занимљиво питање. Одговорићу са „јесам“, и подсетити на једну од мојих омиљених анегдота коју ми је испричао Божа Маљковић. Божа каже да су пред боксерски меч Мате Парлова и Доменика Адинолфија, који је одржан на „Маракани“ 1976, сви очекивали да победи Италијан, осим Драгана Николића који је рекао да Парлов побеђује сто посто. Када је Парлов победио, питали су Николића како је са таквом сигурношћу могао да тврди тако нешто – он им је само лаконски одговорио „просто, знам човека“.
Ето, баш зато што и ја у овом случају “знам човека” могао сам да кажем тако нешто, иако је сезона до те тачке била у приличном колапсу. Било ко други да је дошао мислим да бих био одмеренији у наступу“.
Шта мислиш да су главни разлози за брз растанак са Сашом Обрадовићем? Да ли је то било искључиво до лоше селекције на почетку сезоне?
„Овако чисто кошаркашки гледано, селекција је за ту сезону била скоро па потпуно промашена. Проблеми су почели још на лето када је Ноков потпис „одложен“ због медицинских проблема. Испоставило се да су тај потез, као и немогућност да се затвори позиција плејмејкера, били кључни. Доселекција на плејмејкеру није била задовољавајућа по мом мишљењу, иако ми се потпис Рочестија чинио интригантним, мада нажалост у њему није превише остало.
Обрадовић, из ових или оних разлога, такође чини се није ни успевао да извуче максимум из српских играча на ростеру. Не бих залазио у то да ли је било некаквих конфликта, али ствари просто нису функционисале – Добрић и Лазић су кошаркашки васкрсли након доласка Радоњића, а како је сезона одмицала и Давидовац, који је имао периоде у којима је приказивао велику несигурност, је почео да доприноси.
Па опет, када подвучемо црту, морам признати да сам остао крајње шокиран чињеницом да је Обрадовић изгурао једва неколико месеци. Био је то врло амбициозан пројекат, а раскид сарадње јако, јако рискантан потез. Управа је вероватно проценила да не постоје елементи да се екипа врати у колосек и „пресекла“ – испоставило се да су били у праву. Наравно да ми је жао што се није погодило да Обрадовић, један од мојих омиљених кошаркаша из младости, прослави неки трофеј са навијачима али чудни су путеви господњи што се каже“.
Због чега Звезда има све већи проблем са преласком јуниора на сениорски ниво? Делује да ће од претходне екипе у тиму остати једино Ускоковић од млађих играча.
„Мислим да је то део једног ширег проблема, а то је просто да су наши клубови – па и Звезда са њима – на највишем нивоу свесно ушли у јурњаву од сезоне до сезоне. Европска кошарка је крајње непрофитабилна активност чак и у некој Шпанији, а камоли у Србији, и онда се све своди на преживљавање – обезбеди Евролигу, а кад обезбедиш Евролигу, онда не можеш да јој се посветиш јер мораш да освојиш АБА лигу, да би играо Евролигу, којој не можеш да се посветиш…у атмосфери у којој ће ти пласман на крају регуларне АБА сезоне умногоме кројити судбину у плеј-офу и самим тиме и можда пласман за даље такмичење, ти немаш пуно „луфта“ да разиграваш младе играче. Нико просто неће да „баци“ сезону да би калио неке омладинце, и ја то заправо и разумем са неког пословно-економског аспекта. Али где то води на дуге стазе је право питање, на које је боље да одговор да неко квалификованији од мене“.
Како ти делује тренутни ростер Звезде?
„За сада сам јако задовољан прелазним роком. Што се одлазака тиче, мислим да је био прави потез „ударити ресет“, поготово гледе странаца, и вратити акценат на домаће. Наравно, најгласније је одјекнуло долазак Калинића, и то с правом можемо рећи – Калинић, који је сигурно могао да игра негде у Шпанији, је пријатно изненађење. Али, не смемо пренебрегнути овде долазак Николе Ивановића, коме је једина евролигашка сезона пропала због низа повреда и који је, чини ми се, јако мотивисан да остави свој печат у елитном такмичењу. Ценим да ће Звезда до краја лета довести још једног шутера и, зависно од статуса Нока, и центра. А надам се наравно и Стефану Јовићу, кога већ недељама повезују са Звездом“.
Зашто се баш Добрићеве тројке прослављују као медаље на Олимпијади?
„Ах, сви ми волимо тог лика који је растао на трибини, па заиграо, па почео да побеђује. Свима је топло око срца када то виде, а поготово у последње време јер је прегурао неколико „шарених“ сезона у којима је његова улога била доста недефинисана. У другој половини минуле сезоне постао је лидер екипе, и мислим да је свима драго због тога“.
Која ти је омиљена утакмица у последњих 6-7 година?
„Дефинитивно утакмица против Ефеса у Вршцу. Било је пуно одличних мечева, али ово “домаће гостовање” ми је некако увек остало у глави као најлуђе – сам пут до Вршца, утакмица, атмосфера, и афтер код нашег домаћина Драгана, мог доброг пријатеља Вршчанина, су искуства којих се радо присећам“.
У следећем тексту ћете прочитати више о краху у квалификацијама за Олимпијске игре, ко је најзаслужнији за покретање подкаста и због чега наш саговорник никада неће одустати од навијања за Сакраменто Кингсе.
фото (printscreen; youtube.com)
