“Шта се десило са Геријем Купером, шта се десило са снажним, тихим типом?“
Реченица из култне серије “The Sopranos“, коју главни јунак Тони Сопрано у једном од својих бројних монолога упуђује докторки Мекфи је директан повод за данашњи текст зато што ме је подсетила на обећање које сам дао себи пре нешто више од годину дана. А као што знамо обећања, макар дата и самоме себи, ваља испунити. Можете претпоставити да се у тексту који следи нећу бавити Геријем Купером, снажним, тихим типом из периода одрастања Тонија Сопрана. Јунак ове приче је други снажан, тихи тип, дискретни херој бројних победа Црвене звезде и наше репрезентације. Јунак ове приче је Милеко Топић.
Рођен 6. марта 1969. у Панчеву, попут бројних кошаркаша и Миленко Топић је спорску каријеру почео са фудбалом, који је тренирао све до прве озбиљније повреде. Негде у том периоду, пошто се висином издвајао међу својим вршњацима, уочио га је Тоша Лазић, кошаркашки тренер који је имао “њух“ да препозна таленат, и одвео у Слогу из Банатског Новог села, клуб у којем Топић започиње своју кошаркашку каријеру.
Године 1991. прелази у Профиколор из Панчева са којим следеће сезоне, након извршене фузије Профиколора и Инфос РТМ-а (бивши ИМТ) и квалификационог турнира у Крушевцу као капитен свог тима остварује пласман у Прву лигу. Занимљиво је да је Профиколор током већ прве године у елити успео да савлада и Звезду и Партизан. У клубу из Панчева је провео три сезоне а занимљиво је да му је у последњој од те три (сезона 1993/94) саиграч био и садашњи тренер Црвене звезде Дејан Радоњић.
Следећа станица у каријери Миленка Топића био је БФЦ из Беочина, клуб који је са клупе водио тада млади и перспективни тренер Мирослав Мута Николић. Већ у сезони 1995/96 беочинци су били на прагу сензације и освајања шампионске титуле. У финалу плеј офа су играли против Партизана којег су савладали у прва два меча која су одиграна у Пиониру. Наредна два меча играна су у Новом Саду, у Спенсу где је БФЦ играо своје утакмице као домаћин. Трећи меч је Партизан добио а у четвртом је БФЦ преко младог Смиљанића имао шут за победу и тријумф у финалу. Али лопта није хтела у кош, Партизан је након тога добио и пети меч у Пиониру и освојио титулу. Заједно са саиграчима из БФЦ-а, од којих су већина касније имали запажене каријере (Влада Кузмановић, Жељко Топаловић, Жељко Вучуровић, Александар Смиљанић…) Топић је био на прагу великог изненађења које се на жалост није десило. Као својеврсна утеха стиже позив у репрезентацију Југославије са којом јунак наше приче осваја сребрну медаљу на Олимпијским играма у Атланти. Остаје још годину дана у БФЦ-у а затим, по истеку уговора као слободан играч добија бројне понуде заинтересованих клубова из земље и иностранства, између осталих и Партизана. Међутим, када се јавила Црвена звезда за Топа дилеме више није било те током лета 1997. заједно са саиграчима из екипе БФЦ- а Топаловићем и Кузмановићем долази на Мали Калемегдан.
Након првенства Европе у Барселони 1997. са кога се враћа за златном медаљом око врата (и статусом идола јер на победничкој бини није певао химну ,,Хеј Словени“ што се посебно допало претежно антијугословенски оријентисаним навијачима црвено – белих) Топић се прикључује припремама свог новог клуба за који дебитује на припремној утакмици управо са Барселоном. Црвена звезда добија меч резултатом 77:69, а Топ у тријумф уграђује својих 16 поена. Иако новајлија у тиму током припрема је од стране саиграча изабран за капитена Црвене звезде. Уследила је по много чему луда сезона 1997/98 током које је Црвена звезда променила четворицу тренера (при чему је један од њих на клупу седао два пута), изгубила на свом терену већ виђен европски трофеј али је на крају освојила домаћу титулу. У сезони 1998/99 предводи свој тим у Евролиги . Иако су запаженији резултати изостали памти се победа у Загребу против Цибоне, на првом гостовању неког српског клуба у Хрватској после распада Југославије. Црвена звезда је меч добила након продужетка и данас, размишљајући о финалној сцени тог меча, ничим изазван ми опет у мисли долази Гери Купер и стихови нашег легендарног кантаутора Ђорђа Балашевића:
,,Шта да причам, ја данас не знам никог ко ти је сличан
спремног да, без рачуна, тачно у подне, разгрне слабе
и као Гери Купер сам изађе пред барабе…“
Јер отприлике тако је изгледао одлазак Миленка Топића са паркета загребачке дворане . Након последњег судијског звиждука уследио је стампедо играча Црвене звезде ка тунелу дворане праћен правим рафалом са трибина од стране разуларене руље. На терен је летело све чега су се домогли а онда, неких десетак секунди касније, у кадар улази Миленко Топић који ноншалантно, гледајући побеснелу масу у очи, лагано одлази пут тунела. Из данашњег угла гледано, када се против Цибоне и других хрватских клубова игра на сваких неколико недеља, немогуће је објаснити колико је таква победа, у том специфичном тренутку и у таквом окружењу значила тадашњим навијачима Црвене звезде. Снимак утакмице на срећу постоји и данас а култна сцена одласка у тунел је на самом његовом крају.
Након 24. Марта 1999. године и агресије НАТО пакта на нашу земљу првенство се прекида и титула додељује у том тренутку првопласираној екипи на табели, подгоричкој Будућности. На Европском првенству у Француској током лета 1999. Топић осваја бронзану медаљу. Испоставиће се да је то било његово последње репрезентативно такмичење али у том тренутку нико није ни слутио да је и играчка каријера Миленка Топића у његовом вољеном клубу дошла до свог краја.
Током историје нашег клуба било је ситуација где се управа огрешила о своје играче али се ретко која од тих ситуација може мерити са грехом из лета 1999. Миленко Топић, капитен Црвене звезде, сада већ тридесетогодишњак, након истека уговора од клуба добија усмено обећање да ће добити понуду за потписивање новог уговора. Након повратка се ЕП у Француској Топић поново, као и две године раније, добија понуде са разних страна. Све одбија и у складу са договором чека понуду свог клуба. Дани пролазе а понуде нема. Треба напоменути да је у то време кошаркашки прелазни рок био ограничен, за разлику од данашњег времена када траје практично непрестано. Дошло је до тога да последњег дана прелазног рока Топић чека председника клуба да га позове, позива нема, Топић на крају реши да сам позове председника али се нико не јавља. У минут до 12, пред сам завршетак прелазног рока, Миленко Топић напокон прихвата отворени позив свог бившег тренера Мирослава Муте Николића и прелази у Будућност. Из Звезде је отишао тихо, без ружне речи, а о околностима свог пресељења у Подгорицу је говорио тек много година касније, по завршетку играчке каријере.
Након две сезоне проведене у Будућности одлази у Италију где наступа у дресу Сиене са којом осваја Сапорта Куп, затим следе Хемофарм, Олимпија Милано, поново Хемофарм (са којим у другом мандату осваја АБА лигу и игра финале УЛЕЕБ купа) и на крају селидба у Грчку где у дресу Ретимна 2007. завршава богату играчку каријеру.
Новопечени кошаркашки пензионер Топић моментално постаје редован посетилац фудбалских и кошаркашких утакмица Црвене звезде. Скроман и ненаметљив какав јесте није тражио место у ложи ,,Маракане“ или столицу крај самог терена ,,Пионира“ већ је , са купљеном сезонском картом у џепу, своје место пронашао на трибини, међу осталим навијачима Црвене звезде.
Године су пролазиле а јунак наше приче је полако одлазио у медијски заборав. Што њему вероватно није тешко падало пошто ни за време своје играчке каријере, а ни након ње, није патио од тога да се појављује у медијима. Због тога је као гром из ведра неба у лето 2017. одјекнула вест да се Топић враћа у Црвену звезду, овога пута на позицији асистента у стручном штабу Душана Алимпијевића. Након губитка АБА лиге и пар непланираних пораза у КЛС Алимпијевић подноси оставку. Да сезона не оде потпуно у кривом смеру побринуо се управо Миленко Топић који постаје постаје први тренер Црвене звезде и води је успешно до титуле првака Србије. На сада већ традиционалној прослави титуле на Малом Калемегдану показао је да разлог због којег никад са победничког постоља у дресу репрезентације није певао југословенску химну ,,Хеј Словени“ није то што не уме да пусти глас.
Током лета 2019. на место првог тренера долази Милан Томић а Топић се опет враћа улози асистента. Са те позиције даје свој допринос у освајању АБА лиге и КЛС која се, наравно, опет достојно прославља на Малом Калемегдану. Свој гласни допринос на овој прослави дао је већ традиционално и наш Топ.
На жалост већ следеће сезоне крећу турбуленције. Милан Томић након неколико ,,непланираних“ пораза подноси оставку а као ВД првог тренера га наслеђује асистент Андрија Гавриловић који води екипу до доласка трајног решења, искусног Драгана Шакоте. Топић је у целом том периоду био део стручног штаба који је покушавао да врати екипу на прави пут. Да ли би у томе успели или не нећемо никада сазнати пошто су, услед пандемије вируса Ковид 19, средином марта 2020. сва кошаркашка такмичења у којима је наш клуб учествовао прекинута.
Са почетком лета 2020. уговор који је Миленко Топић имао са нашим клубом је истекао. Иако је код писца ових редова тињала нада да ће он бити продужен у тренутку када је већ постало извесно да је нови тренер КК Црвена звезда Саша Обрадовић било је јасно да од тога нема ништа. Делом због тога што Обрадовић увек са собом води свој стручни штаб а делом и због њихове личне историје. Наиме, док су заједно наступали у дресу Будућности, дошло је до инцидента на тренингу у којем је Обрадовић, ничим изазван, упутио мучки ударац у лице Топића и сломио му нос. А ударац у главу је нешто што се можда може опростити али се тешко може заборавити. Сам Обрадовић је након тог инцидента дао покајничку изјаву:
,,Много ми је криво што се то десило. Знам да је то готово немогуће исправити у овом тренутку, неће то моћи тек тако да се заборави, а ни лако да се опрости. Био сам нервозан и напет, питање је због чега сам био такав. Никада у животу не бих могао да замислим да ћу тако одреаговати, али то је чињеница и сада не могу да побегнем од тога“.
Епилог догађаја је била суспензија а потом и отказ за Обрадовића и болничко лечење за Топића. Скоро 20 година је прошло од тада али је било извесно да долазак Обрадовића у клуб значи и одлазак Топића из њега. И овај пут, као и тог лета 1999, Миленко Топић је из клуба отишао некако тихо, без речи. У том тренутку, иако сам мислио (испоставиће се погрешно) да је долазак Саше Обрадовића на место првог тренера корак у добром правцу дао сам већ споменуто обећање самом себи да ћу пробати да се у своје лично име, када ми је већ сајт МЦЗ дао прилику да то могу, једним пригодним текстом захвалим Топићу за све што је урадио за наш клуб. Али, као што то обично бива, мањак слободног времена и вишак животних обавеза су учинили да тог текста не буде онда кад му је време било те своје обећање испуњавам тек данас.
Након одласка из Црвене звезде Топић се поново повукао у својеврсну медијску илегалу. Зато ме је веома обрадовала вест са почетка јуна да као први тренер преузима екипу мађарског Дебрецина. Свакако да мађарска кошаркашка лига није нешто што је у фокусу обичног љубитеља кошарке али након те вести једно је сигурно – КК Дебрецин је добио једног навијача више који ће пратити његове резултате.
У блиској и даљој прошлости смо били сведоци да се поједини бивши играчи Звезде, који се мирне душе могу назвати легендама нашег клуба, не односе баш ,,легендарно“ према клубу. Стога уз име Миленка Топића нећу ставити статус ,,легенде“ јер је он увелико девалвиран. Мислим да ни његова скромна природа не би баш прихватила такав статус. Уосталом, самим избором да на утакмице долази без посебних повластица наш Топ је истакао какав статус жели. Кратко и јасно – да буде један од нас. И он то свакако јесте. Да ли ће се путеви Миленка Топића и КК Црвена звезда још неки пут професионално укрстити не знам. Али у једно сам сигуран – ако га не будемо видели крај терена нашег ,,Пионира“ видећемо га на његовим трибинама. Видећемо га на трибинама наше ,,Маракане“. Међу свима нама у црвено – белом…
Миленко Топић на трибинама ,,Маракане“
