(Без)лични став: Ко и зашто оркестрирано напада Црвену звезду?

Некако је код нас последњих година постало помодарство да свако о свим друштвеним темама има изграђен став, да исти износи где год и кад год стигне, убеђује друге у његову исправност, без обзира да ли је он утемељен на егзактним чињеницама. И спорт као важна сфера друштва није изостављен из наведеног, па тако од среде увече, а посебно је то било приметно дан касније, имамо помаму изношења разноразних тврдњи од стране особа које више, а најчешће мање, познају тематику о којој желе да суде и пресуђују. Ипак, кренимо редом…

Фудбалери Црвене звезде током претходне недеље победом над екипом новосадске Војводине и теоретски су обезбедили нову, четрту у низу шампионску титулу. Већ та чињеница златним словима је уписана у анале нашег фудбалског колектива пошто нити једна генерација црвено-белих фудбалера у историји клуба није начинила овакав подвиг да трофеј најбоље домаће екипе четири године узастопно краси пребогати музеј ФК Црвена звезда на западној трибини стадиона „Рајко Митић“. До краја шампионата, у преостала четири кола нашим фудбалерима је остало превасходно да се боре са собом, да покушају да стигну и до неких никада забележених рекорда, али и да се припреме за финале националног купа, како би више него успешну сезону окончали толико жељеном дуплом круном. Управо у таквој консталацији снага дочекан је дуел 35. кола Супер лиге Србије у којем је наш клуб гостовао на стадиону „Краљ Петар I“ екипи Рада. Сви добро знамо како се наведени сусрет окончао, али одмах након његовог завршетка, као по команди је на друштвеним мрежама кренула хајка на тренера Станковића, фудбалере који су наступили у наведеном сусрету, али некако све отровне стреле биле су усмерене на руководство клуба, тј. превасходно на генералног директора Звездана Терзића. Не само да је ова оркестрирана кампања имала за циљ да се укаже на нешто лошије издање црвено-белих у дуелу са „Грађевинарима“, већ се све свело на позивање на смену клупског руководства, а појединци су ишли толико далеко да су по друштвеним мрежама организовали и анкете ко би требао сада и одмах да наследи актуелни руководећи кадар који је тобоже некоме поклонио неки бод зарад опстанка. У креирању сопственог незнања и покушају манипулације присталицама црвено-белих боја чак су и помињали поједина имена играчких легенди нашег клуба, а парадокс је да су углавном сви они отворено у неком претходном периоду хвалили наш фудбалски колектив и руководство које је омогућило да данас сви будемо поносни на нашу Црвену звезду.

Али сагледајмо неке непобитне чињенице. Црвена звезда је, а посебно је то било евидентно у првих пола сата игре, била у потпуности доминантна на терену. У игри „мачке и миша“ готово сваки напад наших фудбалера представљао је гол шансу. Гледајући шта су све пропустили Милан Павков, Мирко Иванић, Жељко Гаврић,…, већ након 30 минута игре наша екипа је требала да води са барем три, четири гола разлике и сигурно би се сада потпуно друга песма певала и играчи би били ковани у звезде. Међутим, противник је на голу имао невероватног Дамира Кахримана који је и у зрелим играчким годинама показао зашто је некада био репрезентативац ове земље и стандардни голман управо наше екипе. Може се и мора рећи да је он директни „кривац“ што Рад није на свом стадиону претрпео праву резултатских катастрофу. И поред свега наша екипа је стигла до опипљиве предности, али и грешке у самом финишу првог дела игре након које је домаћин смањио резултат. У наставку црвено-бели су покушали рутински да заврше посао, али је домаћин показао већу жељу, што је можда и једино што можемо замерити пуленима Дејана станковић, и након једне полуконтре стигао до ремија и њима можда важног, а можда и не, бода.

Као што смо већ и рекли последњи судијски звиждук означио је и почетак очигледно добро организоване хајке од стране појединаца, или група који су само чекали погодан тренутак како би ударили на клупске руководећи структуре и тиме унизили све што је Црвена звезда учинила не само у актуелној сезони, већ и у сезонама које су претходиле.

Уопште овом приликом не желимо да бранимо лик и дело Звездана Терзића, јер сигурно би и њему имало штошта да се замери, али иза њега стоје опипљиви резултати. Сигурно није претенциозно рећи да је Црвена звезда са њим на челу остварила најбоље резултате у последњих 30 година. Још од свега оствареног у непоновљивој 1991. години Црвена звезда није била клуб који се више ценио на међународној сцени, а сви ћемо се сложити да су Евро купови једино мерило вредности. Подсетимо само све оне који су можда преспавали последње четири сезоне да је Црвена звезда у те четири године два пута играла групну фазу УЕФА Лиге шампиона, што је било непојмљиво још од сезоне 1991/92. Црвено-бели су играли и два пута у групној фази другог по квалитету европског такмичења и оба пута су обезбедили и пласман у шеснаестину УЕФА Лиге Европе, а да је било мало више среће и један Милан би овог пролећа био елиминисан и то на „Сан Сиру“ где је приморан од стране наших фудбалера да се до последњег тренутка грчевито бори како не би на свом буњишту био избачен са међународне сцене.

Да ли је, са резултатског аспекта, све наведено управо оно што смо сви ми Звездаши годинама, па и деценијама само сањали и прижељкивали? Наравно да јесте, а сада су очигледно неки неодговорни појединци постали толико охоли да им је и све то мало и желели би „хлеба преко погаче“. Интерна је шала да би појединци и у случају да наш клуб освоји међународни трофеј били незадовољни што то није учињено убедљивије у самом финалном сусрету. Управо дотле се протежу границе људске глупости.

Поред резултатског аспекта актуелном руководству нашег клуба мора се честитати и на ономе што раде, а што није везано само за први тим. Претходних година знатна финансијска средства уложена су и у инфраструктуру како самог стадиона, тако и прилаза стадиону. Из месеца у месец стадион „Рајко Митић“ више не изгледа као руинирана грдосија посткомунистичког периода. Знатно се улаже и у омладинску школу која данас редовно избацује играче за први тим, а само је пандемија COVID-19 онемогућила омладинце да и ове сезоне представљају српски фудбал у јуниорској Лиги шампиона.
Клуб је и финансијски знатно моћнији па је већ постало уобичајено да и у трансферима може да парира за сада барем и највећим клубовима централне и источне Европе. Све чешће се играчи одлучују да управо на црвено-белом делу Топчидерског брда граде своју каријеру и Београд је постао њихова жељена дестинација и пре Прага, Братиславе, Будимпеште, Кијева, Букурешта, Атине,…
Црвена звезда и на међународној сцени више није клуб против којег би и они најбољи баш волели да играју. Ливерпул је то осетио на својој кожи. Салцбургу, Копенхагену, Генку, Либерецу, БАТЕ Борисову, Келну… и даље је црвено-бело пред очима, а Олимпијакос, Милан, Хофенхајм,… више неће у српску престоницу долазити као на излет.

И због свега наведеног морамо поставити питање коме смета оваква Црвена звезда? Ко је тај и у чијем интересу жели да отера групу руководилаца који иза себе имају евидентне резултате? Да ли неко на перфидан начин жели да уздрма клуб пред финале националног купа или се све може подвести под медијски старлетизам тако добро познат и привлачан појединцима са неке друге стране?

Јасно је да ће и Звездан Терзић и комплетно актуелно руководство, сасвим природно, напустити дизгине клуба једног дана. На њихово место доћи ће неки други, али ће они имати оно што актуелни руководиоци нису имали када су преузимали клуб, чврсте темеље на којима ће се градити неки нови и још већи успеси Црвене звезде. Оно што сви душебрижници морају знати, медијска „мождана дијареја“ никада више неће имати упоришта у Љутице Богдана и подмукли ударци неће нарушити носеће стубове Црвене звезде.

Сви за Звезду и све за Звезду.