Magazin „Zvezda – Srbija“ u svom najnovijem broju donosi ekskluzivnu ispovest sa našim prvotimcem Milanom Vilotićem. Ovaj intervju vam prenosimo a kompletan sadržaj pronađite na kioscima:
„Milan Vilotić se uspešno oporavlja posle teške operacije i skoro sigurno će se priključiti svojim drugovima na zimskim pripremama, i u prolećnom delu sezone činiće deo odbrambenog bedema ispred našeg gola u pohodu na trofeje.
Ovo je svakako sjajna vest, koja je obradovala sve nas kojima je srce na trenutak stalo kada je u smiraj leta ove godine, nakon utakmice u Smederevu, Srbijom odjeknula vest da je naš štoper teško bolestan. Jedan sjajan momak, sin, brat, drug, dečko stajao je licem u lice u duelu jedan na jedan sa životom, u meču koji je morao da dobije, bez faula, samo pomoću hrabrosti, volje i htenja. I na sreću i Božiju milost, uspeo je, kako – to samo on zna. U trenutku saznanja, opšteg šoka, neverice, izašao je mirno i sve nas zamolio da ne paničimo i da će sve biti u redu… Vilota svoja obećanja ispunjava. Svaki njegov potez na terenu i van njega, svaka reč, svaka izjava, treba da utiču na to, da svi Zvezdaši, Delije, i čitav naš narod budu ponosni na njega.
Bez obzira na prolaznu krizu u kojoj se nalazimo, i pokoji loš rezultat, ovaj momak je dokaz da je Zvezda najveći, elitistički klub, u kome viteštva i junaštva ne nedostaje.
– Sve teče po planu oporavka, i još pre mesec i po dana posle prve kontrole nakon operacije, doktori su konstatovali da ću uz određenu terapiju, u januaru moči da se priključim saigračima na terenu – počinje svoju ekskluzivnu ispovest mladi Beograđanin.
– Veoma sam disciplinovan i pridržavam se svega što mi lekari odrede. Tačan datum datum kada ću biti spreman za utakmicu ne bih da prognoziram. Najvažnije mi je da ispoštujem plan oporavka, uostalom, posle svega što sam proživeo, bilo bi suludo da žurim – dodaje.
Ne krije naš prvotimac, da je bilo straha u početku, ne kuraži se i ne potcenjuje snagu sudbine, stvari sagledava realno, i ističe da posle svega što je doživeo ima drugačiji pogled na život.
– Mislim da nije bitno u kojem ste životnom dobu, tako nešto kada saznate, sigurno je da se uplašite. Posle potvrde rezultata, javio se strah, ali tu su se našli porodica, devojka Tijana i njena porodica, najbliži prijatelji, koji su mi znatno olakšali teške trenutke. U Srbiji se za tumore, konkretno, malo zna, a to neznanje stvara osećaj straha. Medicina je puno napredovala, i lečenje, do skora, teško izlečive bolesti kao što je tumor, sada je znatno lakše i uspešnije – kaže.
O uzrocima ne želi da priča, krivca da traži, još manje, podignute glave, hrabro, odlučno i beskompromisno ide napred, baš kao što to čini na terenu. Pleni pozitivnošću, poziva na optimizam, ne potcenjuje nikoga, i nikome ne priznaje da je bolji i jači od njega dok mu to ne dokaže.
– Krivca naravno da nema, niti razmišljam u tom pravcu. Promena na telu se pojavila nekoliko meseci pre nego što sam odradio detaljne preglede. Smatrao sam da to nije ništa ozbiljno i da tu izraslinu koja se pojavila, zalečim na kraju jesenjeg dela šampionata. Međutim, počela je brzo da raste, da mi stvara svakim danom sve veći bol, i delimičnu blokadu ramena i ruke. Odmah posle utakmice protiv Smedereva klupski lekar Purić je zakazao preglede i biopsiju koju sam obavio na ortopedskoj klinici „Banjica“ u Beogradu – priča hrabri momak.
Nakon deset dana stigli su rezultati, dijagnoza: tumor hrskavice, hondrosarkom. U tom trenutku, svi golovi, dueli, pobede, porazi, trofeji postaju nebitni. Sve se zaboravlja, snage se pregrupišu i ostaje samo jedan cilj: pobediti bolest. Više od svega ubija neizvesnost, čekanje…
Srbijom odjekuje iz svih grla: „Vilota izdrži“. U tom trenutku na scenu, po ko zna koji put, stupa čovek čija veličina se ne meri samo u tome što već petnaest godina predstavlja sinonim za uspeh u italijanskom fudbalu, ili u tome što je pre osam godina bitan meč protiv „svoje“ Zvezde presedeo na klupi, iako je bio neophodan na terenu. Čak ni u tome što je osvojio sve na svetu, njegova prva i osnovna karakteristika je čovečnost, osobina koja pred naletom novca i materijalnog bledi skoro kod svih, ali ne i kod njegovog visočanstva, Dejana Stankovića. Krajnje šmekerski, a kako bi Deki drugačije, nakon izjave posle utakmice protiv Farskih Ostrva uzima mikrofon i kaže: „Vilota, majstore, izdrži, čekam te da popijemo pivo“.
– Dejana sam prvi put sreo kao član mlade reprezentacije, kada smo igrali prijateljsku utakmicu protiv A tima u Kovilovu. Posle smo imali organizovano druženje i nisam propustio priliku da ga upoznam. Još tada sam tvrdio da je veliki gospodin. Beskrajno sam mu zahvalan i svim ovim što je uradio za mene, samo je potvrdio moje mišljenje. – priča Vilotić.
Sledi odlazak u Bolonju, stisnuti palčevi i stegnute pesnice svih koji su bilo kada na bilo koji način imali priliku da lično ili preko nekoga čuju za našeg Vilotu, momka bez mrlje, bez greške… Zakazana operacija je urađena trećeg septembra, obavio ju je profesor Merkuri, i iako je planirano bilo da traje tri, potrajala je pet sati, što dovoljno govori o kompleksnosti situacije u kojoj se naš igrač našao.
– Kad sam saznao da se tumor može ukloniti operacijom, od tog trenutka sam bio ubeđen sto posto da će sve dobro da prođe. Podsvesno sam bio siguran da će se sve dobro završiti. Sve vreme uz mene su bili dr Purić i moja devojka Tijana, čija mi je podrška mnogo značila, i bez koje bi sve bilo teže.
Kada vam se sa dvadeset četiri godine dogodi da se borite za život, sigurno je da mnoge stvari od tada posmatrate drugim očima. Shvatate važnost svake sekunde, svakog poteza koji ste napravili, neke stvari postaju manje bitne, neke dobijaju na značaju.
– Situacija u kojoj se sada nalazim, učinila je da budem mnogo smireniji. Trudim se da iz svega ovoga izvučem pozitivnu stranu i da u nastavku karijere budem još bolji. Trenuci van terena sigurno da nisu za uživanje, ali ima dosta stvari koje sada primećujem i značiće mi sigurno kada se vratim na teren. Nedavno sam se vratio sa terapija iz Bolonje, a već prvih dana januara odolazim opet u Italiju na završni deo od oko mesec dana, posle čega bi trebalo da se pridružim drugarima na terenu i da krenem sa novim dokazivanjem. U međuvremenu, dok sam u Beogradu, pridržavam se plana koji mi propisuju doktori sa Instituta „Isokinetic“ u Bolonji – otkriva dalje planove Zvezdina „petnaestica“.
Za vreme dok posmatra treninge i utakmice sa strane, želja za dokazivanjem i povratkom na teren raste. Kroz svaku reč osećaju se ponos i čast ovog mladića zbog toga što nosi crveno-beli dres. Kada priča o Delijama, nedostaju reči da opiše zahvalnost, a zahvaljuje i ostalima na podršci.
– Velika sreća u svemu ovome lošem jeste to što sam član Crvene zvezde. Svi u klubu su maksimalno bili uz mene i velikim požrtvovanjem uspeli da mi omoguće adekvatno lečenje. To im neću nikada zaboraviti, i svojim odnosom ću pokazati veliku zahvalnost i poštovanje prem svima u klubu. A Delijama poručujem velikim slovima, da sam im beskrajno zahvalan, naterali su me da plačem pred celim stadionom, ispratili su me sa aerodroma na put, konstantno davali podršku, pokazali su da su najveći i najbolji, da saosećaju sa mnom. Kada vidite takvu podršku, to je veliki motiv i jednostavno morate iz svega da izađete jači – nastavlja Vilota.
Vilotina ispovest se ne završava ovde, ne završava se ni sledeće godine, ako Bog da ni za deset godina, ona traje, nadamo se samo ubuduće da će svaki povod biti gol, pobeda, titula. Ovaj momak je pokazao svoju veličinu nebrojeno puta na terenu, pokazao je sada i van terena, Zvezdaši, Srbi, on živi za Zvezdu i sa njim i njemu sličnima mi ćemo još dugo, dugo, biti najbolji, najveći i najjači klub na ovim prostorima.
– Najlepši osećaj u fudbalu je borba za trofeje. Prošle sezone sam imao priliku da osvojim svoj prvi u karijeri, a sada ih želim još puno. Zvezda mi omogućava tu poziciju, omogućava i velike evropske utakmice, atmosferu, koja može samo na Marakani da se doživi. Zato je najlepše igrati za Zvezdu i dati sve od sebe da se svakim danom ulepšava bogata istorija kluba – poruka je Vilote za kraj ovog intervjua. I još jednom: On svoja obećanja ispunjava.
1 comment
Comments are closed.