Рана коју време не лечи

Можда некоме овакав наслов звучи претерано али хајде да га ставимо у шири контекст. Деведесете, време распада бивше нам државе, време ратова, време санкција, време у којем се обичан човек сретао са проблемима који су из данашње перспективе незамисливи. На развалинама старе југословенске лиге, најснажнијег европског националног такмичења тога времена, ниче ЈУБА лига која и сама има завидан квалитет. Услед санкција Уједињених нација из 1992. године наши клубови и репрезенатација нису могли да се такмиче у међународним такмичењима све до 1995. када санкције падају и репрезентација почиње жетву медаља на такмичењима која следе. Клубовима је требало мало времена да се прилагоде на нове околности али те 1998, док се над Србијом надвијала опасност новог рата (који ће уследити нападом Нато пакта на нашу земљу годину дана касније) један клуб је успео да се пласира у европско финале. Било је то прво европско финале српског клуба у било ком спорту након укидања санкција па је самим тим и његов значај био велики. Због свих околности које су га пратиле, због снажног осећаја да је једино место на којем нашим европским “пријатељима“ можемо узвратити на све неправде које су нам нанели спортски терен, овај двомеч је био више од игре. Управо због тога је и његов исход остао рана коју ни време не може да залечи. Али кренимо редом…

Након сезоне 1996/97 препуне проблема током које се дешавало да Црвена звезда започне меч са само шест играча  у саставу а заврши га са четворицом током лета 1997. на већ постојећу младу основу тима коју су чинили Златко Болић, Дејан Мишковић, Игор Ракочевић, Јово Станојевић и Игор Перовић извршена је надоградња са неколицином искуснијих играча. У клуб стижу Миленко Топић, Жељко Топаловић и Владимир Кузмановић из БФЦ Беочина као и Оливер Поповић и Војкан Бенчић из Беобанке. Тим је са клупе предводио садашњи тренер Морнара из Бара Михајло Павићевић. Већ током припрема се видело да је Звезда на добром путу, забележено је неколико добрих резултата између којих се издвајају победе над Барселоном и Макабијем. На турниру ‘‘Београдски победник“ који се тих година традиционално играо пред почетак нове сезоне савладана је и Алба Светислава Пешића. Након одустајања једног домаћег клуба од такмичења у Купу Радивоја Кораћа Звезда добија позив да се прикључи такмичењу које због пада националног коефецијента услед санкција започиње у квалификацијама.

Такмичење је започело чак 85 клубова. Након квалификација 64 тима су подељена у 16 група са по 4 тима од којих су два првопласирана ишла у шеснаестину финала. Кипарски Панатинаикос је лако савладан у квалификацијама и Звезда се обрела у групи са екипама Перистерија из Грчке,  Херције из Израела и Кафенбергом из Аустрије. Са скором 5-1 као правопласирани тим групе Звезда се пласирала у шеснаестину финала. Једини пораз је доживела од грчког Перистерија који је тада са клупе предводио Драган Шакота а у њему играли млади таленти Милан Гуровић и Марко Јарић. На основу резултата би се могло помислити да је сезона текла по плану али да тако не буде побринула се тадашња управа која је често била склона ирационалним потезима. Слободно се може рећи да су ту сезону Црвене звезде сем постигнутих резултата обележиле и честе смене тренера. Михајла Павићевића је као прелазно решење заменио Ранко Жеравица који је водио тим до доласка Тома Лудвига,  америчког тренера који се благо речено није снашао и увесељавао је публику бројним (тзв. хокејашким)  изменама које је  било тешко и испратити. Екипа је под његовим вођством играла од сјаја (победа над Перистеријем у Атини од 22 разлике) до очаја па се управа убрзо и њему захвалила и на клупу довела Владислава Лалета Лучића, двоструког шампиона са Црвеном звездом из 1993. и 1994, који стабилизује екипу чија форма која креће узлазном линијом.

Прва елиминациона рунда је умало била кобна по наш тим. Противник је била италијанска Сијена, тим који ће нешто касније, у првој деценији 21 века, доминирати италијанском кошарком. У Италији је доживљен пораз од 9 поена разлике али су наши играчи у реваншу славили резултатом 91:73 и пласирали се даље. Следећи ривал је била турска Дарушафака коју Звезда добија у оба меча и  пролази у четвртфинале где је као противник чека такође турски тим, екипа Комбасана. Први меч одигран у Београду су изабраници Лалета Лучића добили резултатом 81:66. На реваншу играном у Коњи турски тим, који те сезоне није изгубио ниједну утакмицу на свом паркету, у пар наврата прети али на крају бележио само пирову победу резултатом 67:63. Звезда се пласирала у полуфинале где ју је чекао француски Шоле.

Фуриозном игром на првом мечу одиграном у Београду Звезда је прегазила Шоле савладавши га резултатом 81:49. Традиционално потцењивање противника које је уследило уочи реванша недељу дана касније  је могло црвено – белима да се обије о главу али се у правом тренутку на мечу указао Златко Болић и спречио велику бруку. Шоле је славио са “само“ 22 поена разлике (96:74) и Звезда се пласирала у своје ново, пето европско финале.

Противник у финалу је била екипа Скалиђера из Вероне која је те сезоне носила спонзорско име Меш (MASH) по свом спонзору специјализованом за израду фармерки. Меш је до финала дошао савладавши у полуфиналу екипу Виртус Роме. Занимљиво је да у то време за римску екипу наступао садашњи тренер Црвене звезде Саша Обрадовић али његових 24 поена у првом и 19 поена у другом мечу нису били довољни за пласман Роме у финале. Тренер Андреа Макон је на располагању имао ветерански састав који је предводи амерички плејмејкер италијанског порекла Мајклом Јуцолином. Поред њега основу тима чинила су била још два америчка играча, Мајрон Браун и Рендолф Киз, затим Немац Ханси Гнад, дански центар Јоаким Јерихов и трилинг искусних италијанских играча који су чинили Роберто Дала Векија, Алесандро Булара и Роберто Бони. Сезону раније МЕШ је играо финале Еврокупа у којем је поражен од  Реал Мадрида тако да су поред играчког искуства имали и искуство играња за европски трофеј. За разлику од претходних финала о којима смо писали овај пут се играло у два меча, кући и на страни, на кош разлику.

Први меч је игран у Верони. Роберто Дала Векија, веома битан играч у ротацији италијанског тима, је брзо ушао у проблем са личним грешкама што је умногоме олакшало посао нашој екипи. МЕШ је боље отворио утакмицу, у једном тренутку водио и са 13 поена разлике али је у наставку младост и брзина Болића и Ракочевића у односу на њихове много старије чуваре дошла до изражаја и Звезда је преокренула. Како то обично бива играчи Вероне су почели да промашују и неке шутеве које обично убацују и Звезда на крају слави резултатом 74:68.

Пред меч у Београду је владала права лудница, тражила се карта више а код тапкароша је цена једне улазнице достигла цену од за то време огромних 100 немачких марака.

Створила се атмосфера да је све готово, да је трофеј већ у нашим рукама и да је сама утакмица формалност која претходи додели трофеја. На жалост таква атмосфера је утицала и на саме играче Црвене звезде иако су само неколико недеља раније, управо због приступа “лако ћемо“, умало доживели велику бламажу у Француској. Додатни притисак на играче извршила је и сценографија која се спремала уочи меча. Слављенички балони су подигнути под сводове  “Пионира“, место победничке прославе је било унапред утаначено… Позорница за спортску трагедију која ће уследити је била постављена.

Звезда је отворила утакмица стегнуто, у грчу. Било је очигледно да играчи осећају велики притисак наметнутих очекивања. Гости су стегли одбрану и мало по мало подизали разлику у своју корист. Играчи Лалета Лучића су се борили али није ишло, била је то једна од оних утакмица где противник од старта поведе а ти се бориш, стигнеш га али он  се поново одлепи… Дала Векија је бриљирао у “Пиониру“ и са 4 постигнуте тројке из 5 покушаја повео је свој тим ка трофеју. Гости су у већем делу меча водили са десетак поена предности али је екипа Црвене звезде ношена великом подршком са трибина успевала да задржи потребан прикључак који им је омогуђавао прилику да одбране +6 из Вероне. Права драма уследила је у последњем минуту. На четрдесетак секунди пре краја МЕШ је водио са 11 поена разлике, Ракочевић промашује тројку али Бенчић бива фаулиран након скока у нападу и погађа оба слободна бацања за -9. Следи фаул над Дала Векијом који користи само једно слободно бацање и одводи свој тим на +10. У следећем нападу Бенчић промашује шут за три али након новог скока у нападу Оливер Поповић погађа тројку и доводи Звезду на -7. Следи фаул над Кизом који попут Дала Векије погађа само једно слободно бацање и одводи МЕШ на + 8. Тројка би Звезди донела трофеј али Бенчић на осам секунди пре краја промашује и лопту хвата Алесандро Бони који експресно бива фаулиран. И он користи само прво бацање, лопту хвата Јово Станојевић и додаје Поповићу који погађа тројку са десет метара али је судије поништавају због претходног фаула над Станојевићем. Инциденти на трибинама који су уследили довели су до краткотрајног прекида па су судије након пражњења дела трибина и повратка италијанске епипе на паркет одсвирале крај. На крају, 73:64 у корист Меша и трофеј Жућкове левице одлази у Верону. Још једна генерација црвено – белих кошаркаша пропустила је велику прилику да се европским трофејом упише у историју нашег спортског друштва  и српског спорта уопште.

Београд. – Хала Пионир. Гледалаца: око 7.000. Судије: Вировник (Израел), Бетанкор (Спанија).

Црвена звезда: Перовић, Бенчић 8, Ракочевић 5, Станојевић 6, Болић 2, Топић 17, Кузмановић 6, Поповић 14, Мишковић 6, Топаловић.

Меш: Булара 12, Бони 7, Јуцолино 18, Дала Векија 13, Јерихов 2, Соаве, Гнад 6, Савиа, Браун 2, Киз 14.

До краја сезоне Црвена звезда је успела да освоји домаћу титулу и њоме донекле залечи европске ране. У регуларном делу првенства црвено – бели су заузели трећу позицију а затима су се у плеј офу преко Ловћена  и Будућности пласирали у финале где их је дочекао ФМП који је изненадио екипу Партизана у другом полуфиналу. Да ни финале не прође без ломова постарала се тадашња управа која је у сред финалне серије при резултату 1-1 у победама сменила Лалета Лучића и на место тренера вратила Михајла Павићевића. Наредне две утакмице црвено – бели су добили и освојили нову титулу првака државе која је бар мало успела да ублажи шокантан губитак европског трофеја.  Нажалост, мудрости у управи Црвене звезде није било и по ко зна који пут пропуштена је прилика да се успостави дуготрајнија доминација у домаћим оквирима. Топић и већина екипе су одиграли још само једну сезону у Звезди. Уместо да се једна одлична генерација надогради са пар појачања на правим позицијама у наредна два прелазна рока кренуло се у потпуну реконструкцију екипе. Погрешне процене у вођењу клуба су дошле на наплату онако како то тада нико ни у најгорим сновима није могао да помисли. Звезда током прве деценије двехиљадитих упада у проблеме а на нову титулу државног првака чекало се пуних 17 година.

На линку који следи можете погледати снимак утакмице Црвена звезда – Меш одигране у Београду.