Своју прву такмичарску међународну кошаркашку утакмицу КК Црвена звезда одиграо је 5. новембра 1969. године против екипе ББЦ Спарта из Луксембурга. Утакмицу играну у оквиру Купа Шампиона наша екипа је, упркос великим проблемима при самом доласку на меч (путовало се аутобусом који се успут покварио па је експедиција Звезде у Луксембург стигла на дан утакмице) добила резултатом 112:92. Премијерно учешће у европским куповима црвено – бели су завршили у четвртфиналној групи где су, у конкуренцији ЦСКА, Асвела и Ињиса, забележили једну победу и пет пораза и тако неславно завршили такмичење. Ипак, само три године касније, Црвена звезда се пласирала у своје прво европско финале. Ово је прича о томе…
Као актуелни освајачи Купа Југославије кошаркаши Црвене звезде су у сезони 1971/72 учествовали у Купу Победника Купова. Систем такмичења је био такав да су освајачи начионалног купа из 21. земље играли међусобно на кош разлику (по један меч кући и на страни) док се није дошло до 6 најбољих тимова који су затим подељени у две групе. У елиминационим мечевима црвено – бели су савладали Хелсинки Киса-Товерит из Финске (95:62, 76:101) и СК Ханделсминистериум из Аустрије (90:97, 108:68) и тако се обрели у четвртфиналној групи Б где су за противнике имали грчки АЕК и италијански Симентал Милано, тим данас познат под именом Армани Милано (клуб се заправо зове Олимпија Милано али је из спонзорских разлога током свог постојања чак 17 пута мењао име). По систему такмичења две првопласиране екипе из групе су обезбеђивале пласман у полуфинале.
Звезда је у првом мечу убедљиво савладала АЕК (100:63) у Београду али је поражена у Атини нешто мањом разликом (100:76). На мечу у Милану је доживљен убедљив пораз (86:62) па је тако црвено – белима уочи реванша у Београду била потребна победа већа од 24 поена разлике да би освојили прво место у групи. Црвена звезда је реванш добила потребном разликом (84:58) али се од самог резултата можда и више памти једна од најжешћих туча виђена на нашим кошаркашким паркетима. Наиме при вођству Црвене звезде од 26 поена разлике на 36 секунди до краја Славнић је одузео лопту Италијанима и стуштио се ка њиховом кошу али је био фаулиран. По тадашњим правилима тим је могао да бира да ли ће изводити слободна бацања или извести лопту са стране. Стручни штаб са Братиславом Ђорђевићем на челу се, пошто је имао потребу разлику у џепу, одлучио за другу солуцију што је додатно изнервирало већ нервозне Италијане. У покушају да отме Славнићу лопту горостасни центар Симентала Артур Кени га је грубо фаулирао направивши своју пету личну грешку а затим је излазећи са терена нешто добацио клупи Звезде што је био довољан повод за обрачун на терену. Опшој тучи мећу играчима прво су се придружили редари, затим појединци из публике а на крају и полиција. Епилог свега – судије и делегати су означили крај утакмице која је, унаточ жалби екипе из Милана, регистрована резултатом који је био актуелан на семафору у тренутку прекида. На крилима Капичића (24 поена) као и Симоновића и Славнића (по 18) црвено – бели су се пласирали у полуфинале Купа Победника Купова. Тамо их је чекао шпански Хувентуд.
Црвено-бели су у првом мечу у Бадалони поражени са 13 поена разлике (70:83). Екипу Хувентуда су предводили Мигел Анхел Естрада са 23 и Луис Мигел Сантиљана са 14 поена док је код Звезде најбољи на терену био Љубодраг “Дуци“ Симоновић који је постигао 28 поена. Полуфинале се такође, као и ранији елиминациони мечеви, играло на кош разлику па је изабранике Братислава Ђорђевића очекивало озбиљно искушење на реваншу у Београду. До потребне разлике Звезда је стигла већ на пет минута пре краја првог полувремена (33:19) да би се на одмор отишло са убедљивих +19 (50:31). Све наде гостију потонуле се у 27. минуту када је због пете личне грешке из игре морао да изађе њихов најбољи играч Луис Мигел Сантиљана. Црвено – бели су рутинском игром одржавали стечену предност и победом резултатом 90:70 “купили“ себи карту за прво европско финале у историји клуба. А у финалу стари знанац – Симантал из Милана.
Финале је одиграно у Солуну 21. марта 1972. Иако се се страховало од могућих инцидената због онога што се десило у Београду већих проблема на терену није било. Симентал је боље започео утакмицу и прво полувреме завршио са +13 на свом конту (47:34). Звезда се није предавала и успела је да на 2 минута пре краја меча дође до изједначења (69-69), али је финиш ипак припао италијанском тиму. Иницијатор београдске туче Артур Кени био је најефикаснији са 23 поена а његова 4 поена у самом финишу решила су питање победника. Код Звезде, која је на овом мечу финала наступила без Тихомира Павловића који је после туче у Београду кажњен од стране ФИБА, најефикаснији је био Љубодраг Дуци Симоновић са 18, Капичић је постигао 16, Славнић 12, Вучинић 10, Лазаревић 6, Цветковић 4 и Сарјановић и Ракочевић по 2 поена.
Екипа Братислава Ђорђевића није успела да се у свом првом европском финалу окити трофејом али је за утеху пар месеци касније, након мајсторице против Југопластике, успела да освоји нову, 12. по реду, титулу првака Југославије.
Време је показало да ни први европски трофеј није био тако далеко како се то можда након финала одиграног у Солуну чинило. Пехар Купа Победника Купова само две године касније завршио је у витинама нашег клуба. Али то је већ нека друга прича…
