Они су стварали КК Црвена звезда – Зоран Мока Славнић

Плејмејкер. Реч која у кошаркашком жаргону асоцира на играча који је сигуран са лоптом у рукама, на играча који поентерски учинак саиграча ставља испред свог, на играча са визијом који је мозак екипе. Или једноставно речено – реч која асоцира на Зорана Моку Славнића.

Зоран “Мока“ Славнић је рођен 26. октобра 1949. године у Београду. За црвено-беле је почео да игра 1963. године у млађим категоријама под палицом чувеног тренера Здравка Кубата. Члан првог тима постаје четири године касније. Током деценије проведене у првом тиму  одиграо је 301. утакмицу и постигао 4014. поена. Али бројке нису оно што најбоље описује утицај Славнића на терену. Био је један од оних играча који чини саиграче бољим и по правилу је у утакмицама које су најважније играо најбоље. Освојио је две титуле првака Југославије, три купа Југославије и трофеј у Купу Победника Купова. Звезда је у периоду од 1972. до 1975. играла чак три финала тог такмичења али га је нажалост освојила само једном – 1974. У првом финалу одиграном 1972. Славнић је постигао 12 поена у поразу од Симентала из Милана 74:70. У тријумфу из 1974. учествовао је са 20 поена да би годину дана касније у тесном поразу резултатом 63:62 од Спартака из Санкт Петерсбурга (којег је предводио чувени Александар Белов) постигао 21 поен али није успео да надомести слабији учинак Капичића (3 поена) и Симоновића (5 поена). Био је део генерације која је 1969,након 14 година поста, успела да врати прву југословенску кошаркашку династију на место које јој припада – на трон. Дао је немерљив допринос у освајању титуле након најсторице са Југопластиком 1972. У финалу купа против истог противника 1975. је убацио 25 поена и био проглашен за играча утакмице.

Можда би на овом месту ишао и пасус о титули из 1976. да “више силе“ нису умешале своје прсте пославши Славнића и Капичића уочи те сезоне на одслужење војног рока што је умногоме олакшало Партизану да након 30 година постојања успе да освоји своју прву титулу. Након повратка из војске одиграо је индивидуално гледано одличну сезону и са 23 поена у просеку био први стрелац екипе испред Капичића. Али то је био последњи плес вероватно најталентованије генерације у историји КК Црвена звезда која је можда, у  неким другим околностима, могла и много више од онога што је постигла. А није постигла мало…

Након 15. сезона у црвено-белом дошло је време да Зоран Мока Славнић промени боју дреса. Пут га одводи у Шпанију у зелени дрес Хувентуда из Бадалоне. За Хувентуд су тада играли браћа Маргаљ, Сантиљана, Бускато… Све сама велика имена шпанске кошарке али недостајао је неко ко ће све њих да повеже у складну целину и избор је пао на Моку. Након деценијске владавине Реал Мадрида Хувентуд већ у првој сезони са Славнићем у тиму прекида Реалов низ и осваја титулу. У Хувентуду остаје свега две године али и поред тога његов утицај на кошарку у Бадалони се осећа и данас. О томе сведочи и интервју легенде клуба и шпанске кошарке Ђордија Виљакампе (од 1980-1997 играч Хувентуда, од 2000-2016 председник Хувентуда) дат познатом шпанском листу ЕЛ Паис априла ове године.

“Имао сам 14 година када је Мока дошао у Хувентуд. У сећању ми је екипа са браћом Маргаљ, Сантиљаном, Бускатом… Онда је дошао Мока. Била је то права “бомба”. Када је дошао у Бадалону сви су говорили само о њему. Одмах ме је одушевио начином на који је водио игру, распоређивао саиграче, како је делио лопте у правом тренутку, како је са лакоћом решавао ситуације “један на један”. За мене је Мока био оно што су за касније генерације били Епи (Сан Епифанио), или Мајкл Џордан… То су били играчи који те одмах освоје и који изгледају као богови“ – сећа се Виљакампа.

Након епизоде у Шпанији Славнић је играо за Шибенку од 1979. до 1981, Партизан 1981/82 и италијанску Казерту где је завршио каријеру са просеком од 17,2 поена по мечу у првенству. Део навијача Звезде замера му и дан данас играње у Партизану. Мока је увек истицао да је велики звездаш, али је по његовим  речима за Партизан  играо из револта према тадашњој управи црвено-белих. Једини је човек у историји који је био и играч и тренер Црвене звезде и Партизана.

Поред клупске имао је имао и изузетну репрезентативну каријеру. Освојио је златне медаље на ОИ 1980. у Москви, СП 1978. у Манили као и на ЕП 1973, 1975. и 1977. године. У колекцији има још и сребрне медаље са ОИ 1976. у Монтреалу и СП 1974. године, као и бронзу са ЕП 1979. Укупно је за национални тим одиграо 179 мечева и постигао 1465 поена. Дебитовао је прилично касно, са 24 године, код селектора Мирка Новосела. Новоселов претходник Ранко Жеравица није имао много поверења у Славнића што се показало неоправдано јер је репрезентација са њим као мозгом екипе исписала можда и најсветлије странице југословенске кошарке. Иако се и дан данас памти одбојка Славнића и Кићановића у финалу ЕП 1977. можда најупечатљивија утакмица Моке у националном тиму десила се на ОИ у Монтреалу.  Борба за полуфинале са Италијанима, Југославија одлази на полувреме са -16. Тренер Новосел кратко поручује играчима да жели агресивност, пресинг, борбу за сваку лопту. И онда, неочекивано, на сцену ступа Зоран Славнић… Речи које је изговорио су заувек остале у тој свлачионици у Манили али шта год да је рекао дало је резултат. Југославија је полако кренула да топи заостатак да би баш кошем Славнића у самом финишу добила резултатом  88:87. Коментар Моке после утакмице је био: „То што сам у свлачионици у полувремену рекао, никад нико од играча није рекао, ја то никад нисам ни помислио да ћу рећи, а сигуран сам да то никад више у каријери нећу поновити. И нема шансе да икад кажем пред новинарима те реченице, које сам изговорио себи, саиграчима и стручном штабу!“.

И није, до дана данашњег.

Сасвим логичан наставак каријере за неког који је на терену дириговао игром је да се опроба као тренер. Иако није освајао трофеје као у периоду док је био играч и као тренер Славнић је дао свој допринос кошарци пре свега тиме што је први пружио прилику младим играчима као што су Дражен Петровић, Александар Ђорђевић, Тони Кукоч, Дино Рађа, Саша Обрадовић... Као селектор Србије на ЕП 2007. је драстично подмладио екипу и пружио прилику Теодосићу, Величковићу, Александрову, Миличићу… Резултат је изостао али су неки од играча које је он промовисао у репрезентативце дали велики допринос у каснијем повратку српске кошарке у сам светски врх. У Југославији је тренирао Шибенку, Партизан, Југопластику, Црвену звезду и Атлас, водио је Дафни и Ираклис у Грчкој као и Малагу и Хувентуд у Шпанији. Интересантно је да је већ поменути Ђорди Виљакампа као капитен екипе дочекао свог играчког идола у Бадалони у сезони 1995/96. Као тренер Звезде 1990. довео је у клуб некадашњег великог ривала и репрезентативног саиграча Дражена Даилипагића па се тако легенда Партизана од кошарке опростила у црвено – белом дресу.

Фиба је  2013. примила Зорана  Славнић је своју кошаркашку кућу славних. Велико признање које је је било сасвим добар повод за Моку да у 64. години уради прву тетоважу у животу.

Од напуштања места селектора Србије након ЕП 2007. Зоран Мока Славнић не ради у кошарци. У ретким медијским наступима зна да врло оштро (понекад и претерано) критикује дешавања у српској кошарци. Али то је Мока – као играч никога није остављао равнодушним, као тренер никога није остављао равнодушним, па зашто би сада почео да се мења? Често је у животу најтеже издвојити се из масе, бити посебан и бити само свој. Зоран Мока Славнић то свакако јесте.