Саша Обрадовић по четврти пут у Звезди

Оно о чему се претходних дана причало данас је добило и дефинитивну потврду изјавом нашег будућег тренера за званични сајт његовог сада већ бившег клуба Монака – Саша Обрадовић ће бити нови тренер КК Црвена звезда. Екипа портала „Моја Црвена Звезда“  жели Саши пуно успеха на месту тренера нашег клуба а у тексту који следи покушаће, пре свега млађим навијачима нашег клуба који не памте кошарку деведесетих година прошлог века, да кроз причу о његовој играчкој и тренерској каријери представи новог шефа струке Црвене звезде.

Саша Обрадовић  је рођен 29. јануара 1969. године у Београду. Први спорт у коме се  опробао била је атлетика и то дисциплине скок у даљ и скок у вис. Затим је на ред дошао фудбал, где другде него у Звезди. Био је део велике групе дечака коју је тестирао легендарни Владимир Петровић Пижон. Фудбалску селекцију у Звезди није прошао па се током основне школе на наговор свог наставника физичког васпитања окренуо кошарци. Почиње да тренира у Радничком са Црвеног Крста али убрзо прелази у БАСК. Након две године стижу позиви прво Партизана а касније и Црвене звезде. Млади Обрадовић није имао дилему и ускоро се обрео у црвено – белом дресу.  Прошао је све категорије нашег клуба, у кадетима га је тренирао Коста Јанков а у јуниорима  Горан Маљковић Финац. Играо је на двојну лиценцу, понекад имао и по четири тренинга дневно али напоран труд се исплатио.

За црвено-беле је наступао у три наврата, прво од 1987. до 1993. године, затим у другом делу сезоне 1993/94 а био је и члан тима и у сезони 1999/2000.

Дебитовао је у сезони 1987/88 против Задра у Јазинама под тренерском руком Владе Ђуровића. Нешто већу минутажу добија у својој  другој сезони у клубу. Тренер Мока Славнић је веровао у младог Обрадовића који му се одужио, између осталог, победничким кошем на вечитом дербију са Партизаном.  Након тога следи одлазак у војску због које пропушта читаво првенство и у тим се враћа за сезону 1990/91. Са годинама његова улога у екипи је расла да би у тој сезони, у којој су црвено-бели стигли до финала плеј-офа Обрадовић у доигравању по први пут имао двоцифрен просек поена – 10,2.

У сезони 1992/93 израста у веома битног члана екипе која је под диригентском палицом Лалета Лучића након 21. године вратила титулу на Мали Калемегдан савладавши у финалу плеј офа Партизан  резултатом 3:2 у победама. Обрадовић је одиграо одличан плеј-оф,  проглашен је за најбољег појединца завршнице шампионата и са 16,4 поена по мечу био је други стрелац тима.

Током лета 1993. године потписао је уговор са француским Лиможом, тада актуелним европским прваком, кога је са клупе водио Божидар Маљковић. Због неколико повреда током припрема а затим и операције кутњака која је уследила ипак није успео да се наметне у Лиможу. У то време у екипи су могла да играју само два странца  а обзиром да је други странац био Мајкл Јанг, човек који је најзаслужнији за титулу шампиона Европе коју је Лимож освојио у финалу у Атини сезону раније, руководство француског тима није желело да чека да се Саша Обрадовић опорави већ се окренуло раскиду уговора и новом решењу. На срећу Звезде и самог Обрадовића јер се оно што се десило по његовом повратку у клуб и дан данас памти. Непосредно по повратку у клуб је са 14 постигнутих поена допринео освајању Супер купа Југославије 30. децембра 1993. године против ОКК Београда (83:78). Имао је полусезону за памћење. Неколико утакмица је завршио са 40+ поена на свом конту, једна од њих је било финале купа против Партизана. Био је најбољи стрелац плеј-офа са 22,6 поена у просеку на 10 утакмица, као и најбољи стрелац финалне серије са 97 поена у пет мечева против Партизана. Звезда је са 4:1 у победама одбранила шампионску титулу иако је раније током сезоне изгубила чак 7 пута од Партизана.

Каријеру је наставио у младој и амбициозној берлинској Алби коју је са клупе предводио  Светислав Кари Пешић. У Берлину  је играо од 1994. до 1997. и освојио европски Куп Радивоја Кораћа 1995. године као и шампионат и Куп Немачке 1997. године. Посебно се памти његова партија у првом мечу финала када је у Милану у директном дуелу са Дејаном Бодирогом убацио 34 поена.

Од 1997. до 1999. године наступао је за италијанску Виртус Рому. Иако су трофеји изостали учинак није пошто је прве сезоне бележио 20,3 поена у плеј-офу а у наредној је био поново ефикасан са 17,7 поена по мечу.

У Звезду се вратио 1999. године али је пропустио целу сезону због тешке повреде (кидање Ахилове тетиве) зарађене на Европском првенству у Француској уочи те сезоне. У сезони 2000/01 наступао је за Будућност из Подгорице и освојио дуплу круну иако је због бројних повреда веома мало играо.

Последњи клуб у играчкој каријери Саше Обрадовића био је Келн, где је играо од 2001. до 2005. године. Са Келном је као капитен освојио два Купа Немачке и од кошарке се опростио у 36. години уз просек од 14,3 поена и 3,7 асистенција.

Што се његове репрезентативне каријере тиче био је неиоставни део једне од најбољих генерација наше кошарке. Одисеју у националном тиму је започео златом у Атини 1995. а завршио златом у Истанбулу 2001. Освојио је 4 злата и једно сребро на ЕП, једно злато на СП и једно сребро на ОИ. Иако је у клубовима увек био један од најефикаснијих играча то му није сметало да се у дресу репрезентације подреди тиму и буде водећи дефанзивац, задужен за најопасније противничке бекове.

Након завршетка играчке каријере 2005. добија понуду управе свог последњег клуба Келна да преузме екипу као тренер првог тима. Прихвата и тријумфално завршава своју прву тренерску сезону освојивши титулу са најмлађим тимом у лиги. Следеће сезоне не успева да одбрани титулу али осваја Куп Немачке. За време  његове треће године у Келну клуб упада у финансијске проблеме који узрокују одлазак већине играча током сезоне коју завршавају на 10 месту на табели. Током лета због великих дугова клуб је избачен из Бундес лиге.

Обрадовић 2008. преузима екипу Кијева али опет му околности не иду на руку јер због финансијских проблема управа клуба у сред сезоне отпушта већину играчког кадра. Са подмлађеном екипом на крају заузима 4. место у првенству Украјине.

Уследила је кратка епизода у пољском Турову (који је напустио након свега 6 утакмица) а затим и повратак у Украјину, овај пут у екипу Доњецка. Након другог места у својој првој години у клубу  осваја титулу у сезони 2011/12, прву у историји Доњецка. У Улеб Купу испада у четвртфиналу од Лијетувос Ритаса.

Након тога се враћа у Немачку и постаје тренер берлинске Албе. Након 4. године проведене у Берлину напустио је клуб оставивши клупске витрине богатије за три Купа Немачке. Проглашен је за најбољег тренера у Немачкој 2015. Године. Током периода проведеног на клупи Албе Обрадовић је у оквиру Топ 16 фазе ЕЛ гостовао у Београду и доживео овације навијача Звезде што је за њега био веома емотиван тренутак.

Уследила је селидба у Русију на клупу Локомотиве из Кубања. Са овим тимом осваја Куп Русије 2018. и бива изабран за најбољег тренера Еврокупа исте године иако је у финалу поражен од Дејвида Блата и његове Дарушафаке. Поразу  у финалу је умногоме кумовала и „глупост“ Кулагина који је на 22 секунде до краја првог меча при вођству своје екипе од 3 поена из аута бацио лопту право у руке играчима Дарушафаке који су преко Вилбекина дошли до изједначења а касније у продужетку и до победе која им је трасирала пут ка титули. У новембру 2018. напушта Локомотиву да би у фебруару следеће године преузео Монако на чијој је клупи био до сада. Прекид такмичења због корона вируса Монако је дочекао као лидер француског првенства и првопласирана екипа у својој групи Еврокупа.

Саша Обрадовић је тренер посвећен свом послу. Често је током лета (или током паузе у раду) одлазио у Америку на стручно усавршавање као гост Сан Антонија, Бруклина и других НБА тимова. Био је део летње лиге. Сам каже да је селекција веома важан процес стварања екипе. Као тренер инсистира на снажној одбрани и захтева од својих играча да се на том делу терена не штеде, да одбрану играју на граници својих могућности. Инсистира на дисциплини у игри. У нападу се види жеља да се сви играчи укључе у игру, лопта кружи, могу се видети кретње играча без лопте, доста блокова…Као и сваки тренер и Обрадовић ће донекле морати своју филозофију игре да прилагоди екипи коју има. Црвена звезда у овом тренутку има десетак играча под уговором, још пар њих који су на каљењу у ФМП-у чекају своју шансу а може се очекивати и долазак неколицине странаца јер неке позиције српским играчима (а да су довољно квалитетни и финансијски доступни) једноставно није могуће попунити. Иако је тренер већ пуних 15 година стиче се утисак да је пред Сашом изазов каријере. Изазов који ће он, надамо се, успешно пребродити. Да ће бити лако – неће. Али зато ће евентуалне велике победе, и титуле, бити слађе.