Митко Стојковски се, у разговору за „Телеграф“, присетио 100. вечитог дербија који је одигран на Ђурђевдан 1995. године. Тада је, иако либеро, изнудио пенал и дао гол за победу за само шест минута.
На данашњи дан, пре 25 година, Црвена звезда и Партизан су одиграли култни 100. вечити дерби који је завршен победом црвено-белих резултатом 2:1 (0:0).
А када кажеш 100. вечити дерби одмах помислиш на Митка Стојковског, некадашњег дефанзивца Звезде који је решио тај меч на Ђурђевдан и заувек се „уселио“ у срца навијача најтрофејнијег српског клуба. Најпре изнуђен пенал у 79. минуту који је реализовао Дарко Ковачевић, а затим и погодак за преокрет шест минута касније. Прекорет и оверу титуле пред крцатом Мараканом. Годишњица дербија који је одигран на Ђурђевдан 1995. године био је повод да „окренемо македонски позивни број“ и позовемо Стојковског да евоцира успомене.
– „То је утакмица која је обележила моју каријеру, могу тако да кажем. Ја сам играо у одбрани, био сам либеро, а на тој утакмици се испоставило као пун погодак што је Љупко Петровић направио ту рокаду и послао ме горе. Људи ме и дан-данас памте по тој утакмици, без обзира што сам одиграо преко 100 мечева за Звезду. Не памти се ништа од онога што сам позади урадио као одбрамбени фудбалер, памти се то што сам у нападу решио тај 100. дерби“ – рекао је Стојковски на почетку разговора за Телеграф и додао:
– „Утакмица је била много битна. Ми смо били први са три бода предности на три кола до краја. Победом бисмо фактички оверили титулу, одговарало нам је и нерешенпо и тако је Љупко и поставио тактику. Мало дефанзивније смо играли, они су имали игру у својим ногама, као и неколико добрих прилика. Водили су са 1:0, имали су ту шансу за други гол и нису је искористили.“
Није тајна да је Партизан био бољи на терену, као и да је потез Љупка Петровића, између осталог, решио утакмицу. Подсетимо, трофејни стручњак је неочекивано повукао Стојковског ближе голу црно-белих.
– „Излазак Ђанија Ћурчића због повреде или не знам због чега, па рокада Петровића којом сам ја био офанзивнији, то је решило меч. Мало сам се и изненадио, јер се пре тога није дешавало. Увек сам играо либера. Било је утакмица код Владице Поповића пре тога, па и код Живадиновића, да сам играо левог бочног, али код Љупка се ни у једном тренутку нисам мрдао са позиције либера. Можда је и покојни помоћни тренер Жота Антонијевић, Бог да му душу прости, рекао нешто Љупку јер је знао да сам раније играо мало по страни. Био је тада у стручном штабу исто. Нисмо никада разговарали после дербија на ту тему, али се испоставило да је та рокада била кључна.“
Изнуђен пенал, потом и гол – довољно да Зведа пришије другу звездицу на грб.
– „Нисам ја сад нешто специјално урадио. После једног убацивања, Савељић је скривио пенал који је био. После сам се водио неким инстиктом. Био је најпре неки фаул, одиграо сам са Ковачевићем пас, он се окренуо и шутирао, а ја сам само наставио да идем ка голу. Била је то нека интуиција, лопта ми је дошла на леву као на тацни, ја сам је само пласирао у гол. Затим је уследио скок преко реклама, трк ка Северу… Када сам стао испред, мислио сам да ће се трибина срушити. Само сам видео како сви крећу надоле. Емоције, адреналин… Било је све фантастично. После саме утакмице цео Север је скандирао моје име. Проглашен сам за играча утакмице и добио сам пехар који и данас чувам код куће у својој спортској витрини“ – рекао је Стојковски и наставио:
– „Што се тиче атмосфере, игла није могла где да падне. Било је можда и више од 80.000 људи. Ако се сећате, тада нису била места за седење. На Северу и Југу се стајало. Било је величанствено на стадиону. Ми смо пре меча загревање радили на помоћном стадиону и крочили смо на Маракану пет минута пре почетка. А Партизанови играчи су били на терену пола сата пре првог судијског звиждука. Тада смо чули њихове навијаче како их поздрављају, а када смо се ми појавили, мислим да је био земљотрес на стадиону. Корегорафија, бакљаде… Све је било невероватно.“
Пристио се Стојковски и како је дошао у Звезду из Пелистера 1991. године.
– „Ја сам у Звезду званично стигао одмах после Барија. Био је јун месец када сам потписао. Али трансфер је био договорен раније. Ја сам у марту знао да ћу на Маракану. Сећам се да сам био у Београду на припремама Олимпијске репрезентације Југославије, Станислав Караси је био селектор. Рекао ми је после вечере: „Сине, можеш да изађеш напоље. Чека те један човек и вратиће те за сат времена овде.“ Изашао сам, чекао ме је Воја Кис, ушли смо у ауто и правац Маракана. Ушли смо у тренерску канцеларију, тамо су били Љупко и Драган Џајић. Одсекле су ми се ноге. После неколико куртоазних реченица, Џаја ми је рекао да ме прате дуже време и хоћу ли да дођем у Звезду. Тад се знало да ће екипа после Барија доживети реконструкцију. Наравно да сам рекао да хоћу, да сам звездаш од малих ногу.“
Македонац је за Звезду одиграо преко 100 утакмица. Остао је на Маракани до лета 1995. године, узео две титуле и два Купа, али није био члан тима који се у Токију окитио светском титулом.
– „На моју велику жалост, првих шест месеци сам био повређен и нисам путовао у Токио. На првим припремама на Игману сам повредио колено против Вележа на пријатељском мечу. Имао сам и операцију, паузирао сам све до јануара. Много ми је било жао, поготово што бих вероватно седео на клупи. Звезда је на тој утакмици имала једног играча мање на клупи, сад не могу ни да се сетим зашто. На зимским припремама сам почео да радим и дебитовао сам против Сарајева у 4. или 5. колу. Ушао сам на полувремену и наместио сам два гола Панчеву. Од тада сам остао у екипи. Узели смо титулу, а изгубили Куп од Партизана. Партизан је имао одличну генерацију са Осимом. После је он отишао, а дошао Тумбаковић – али се екипа није мењала. Док смо ми, с друге стране, направили велике промене. Остали смо ми млађи, 80 одсто играча је отишло. Онда смо 1993. узели Куп, онда је Партизан узео дуплу круну, да би четврта моја година у Звезди била пун погодак. Била је то моја генерација, направили смо добар тим. Штета што су биле санцкије. Можда би направили нешто и у Европи да је остала та екипа на окупу“ – са сетом се присећа Стојковски.
За „Телеграф“ је открио и шта данас ради, односно признао је да више није у фудбалским водама.
– „Тренутно нисам у фудбалу. Ја сам 2000. завршио у Штутгарту, па сам се вратио годину дана у Пелистер. Рано сам завршио каријеру, са неких 27-28 година. Имао сам две операције колена, страдала је хрскавица те 1991. године… Пар година сам завршавао лиценце, био сам тренер, али сам видео да ми не иде. Стресан посао, нервозан. Одустао сам и био сам три године спортски директор Пелистера од 2005. до 2008. године. Доста успешно је то било, али сам се склонио и више нисам у фудбалу. Са својим бившим колегом Тонијем Мицевским, играо је 10 година за репрезентацију Македоније и у Немачкој, имамо фирму и бавимо се грађевином као предузимачи“ – рекао је Стојковски и додао:
– „Недостаје ми фудбал. Пратим фудбал, пратим Звезду. Свакодневно сам уз фудбал, али нисам активан. Нисам дигао руке од фудбала, али требало би нешто да се промени да бих се активирао. Може да се каже да тренутно није време за мене. Можда бих се вратио фудбалу да се створи нека клима и позитивна атмосфера. Пратим ја Пелистер, ту сам око клуба, али нисам директно укључен. Звезду поготово пратим. Ево сада је и Дејан Станковић дошао. Ја Декија знам као клинца из те моје последње сезоне. Много велики таленат је био, готивим га доста јер је добар момак. Надам се и желим му да направи добру тренерску каријеру. Верујем да ће успети. Види се да има ту страст, пратио сам његове прес конференције. Види му се то у очима, те искре. Има жељу и ентузијазам да понови оно што је као играч урадио. И мислим да ће успети. Као играч је био доста интелигентан и паметан…“
(извор/фото: telegraf.rs)
