Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiВажноДруги пишуЗвездаши широм светаКошаркаНајновије

Тадија Драгићевић: „Част ми је да сам био капитен у клубу који волим“

Недавно је напунио 34 године, нема клуб од почетка ове сезоне јер није био задовољан понудама, али Тадија Драгићевић у интервјуу за „Спорт клуб“ истиче да планира да игра још неколико година и да се осећа добро.

Поникао је у чачанском Борцу, у бурним и нестабилним годинама био је капитен Црвене звезде, а током каријере играо је и за Лотоматику, Албу, Бијелу, Азовмаш, Ефес, Стразбур, Будућност, Арис, Јешилгиресун и шпански Бреоган, у којем је завршио прошлу сезону.

У позној је фази каријере која је била добра, али која је могла да буде и боља. Са тиме је сагласан и Драгићевић, па смо први део разговора посветили управо околностима због којих није успео да се пробије до највишег нивоа. Говорили смо и о слатким и горким искуствима из Црвене звезде, саиграчима који су га импресионирали и чиме…

Већ си ветеран по годинама – када се осврнеш иза себе, јеси ли задовољан каријером?

– „Јесам задовољан. Могло је то да се крунише сениорском репрезентацијом јер сам прошао све млађе селекције и освајао медаље, оно злато у Измиру… То ми је криво, био је то сплет околности да сам имао повреду на почетку циклуса када је Дуда (Ивковић) постао селектор – био сам на припремама, па сам морао да прекинем. Осим тога, жал ми је што сам у том периоду био и на корак од НБА лиге – после сезоне у којој сам био МВП АБА лиге, драфтован сам, било је на столу то са Јутом, минимални уговор на три године… Али остао сам у Звезди и отишло је другим током.“

Како су текли ти разговори са Јутом?

– „Било је озбиљно. Тада када сам драфтован, требало је да идем у САД да ме виде екипе да се покажем, али нисам могао због повреде колена. Није било озбиљно, али хтео сам да будем спреман за следећу сезоне. Ипак, изабрали су ме као 53. пика, била је то круна врхунске године. Била је прича одмах да ме доведу, али у договору са агентом хтео сам мало да сачекам – искрено, и ја сам желео прво да играм Евролигу, да будем у добром тиму. Могао сам да пређем и у Динамо са Дејвидом Блатом, велико обештећење су нудили Звезди, али нико из Звезде није хтео да потпише папир.
Нисам отишао, дошао је Кари Пешић у Звезду, а ја сам се повредио на старту сезоне и морао сам да радим артроскопију. Пропустио сам добар део сезоне, све је отишло у другом смеру. Сећам се да су ме после тога људи увек питали “шта је с`ногом“, као да је не знам шта било… А јесте било нон-стоп у новинама, да ли сам повређен или не – причало се о томе доста.“

У једном од интервјуа с твојим агентом Мишком Ражнатовићем рекао ми је да мисли да би твоја каријера текла потпуно другачије да си после те сезоне 2007/2008 отишао, мислим да се и Ефес спомињао. Јеси ли сагласан са тиме?

– „Јесам, тотално би другачија то каријера била. Тада у Звезди није постојао систем, мењале су се управе сваке године, играчи су долазили и одлазили, тренери су се мењали током сезоне и није било чврстог система као сада. Ја сам био први после много година на којем је и Звезда могла да профитира, да неко оде звучно на свачију корист. Лично сам урадио све што је било до мене, ситуација је била тешка… Ја сам с Мишком много пута разговарао о томе, седели смо и са челницима Звезде. Кари је дошао и рекао да неће ни да чује да ја идем, да ће око мене да се гради тим… И тако је отишло.
Има пример Бјелице који није био дуго у Звезди, отишао је после у Каха Лаборал, добио уговор на три године, ушао је у тај евролигашки круг. Овако једном кад не уђеш, увек си негде около, испочетка. Био сам мало онда у Ефесу, па се опет вратиш изван. Не жалим много – био сам у лепим градовима и добрим клубовима, почев од Лотоматике и Рима, био сам у Берлину, кратко у Ефесу. Није ишло баш како сам желео, нису се коцкице сложиле за неке ствари, али била је то добра каријера, треба човек да се фокусира на оно што има.“

Колико ти је криво што ниси играо у Звезди када је ситуација била стабилнија?

– „То када је Кари дошао створила се и боља екипа, ентузијазам са његовим повратком. Волим тај клуб, желео сам да направимо резултат када сам већ остао. Међутим, дошла је та повреда, мало сам играо, више нисам, а после се треба вратити и уклопити у систем. После тога долази притисак, људи причају “није то више што је било“… То ме је пореметило и психички јер с једне стране постоји велика жеља, а с друге стране слушаш такве ствари, не можеш да не чујеш. Ипак, поносан сам што сам био ту у периоду када је било тешко, част ми је што сам био капитен у клубу који волим.“

Био си у Звезди и у сезони 2013/2014, онај пораз од Цибоне у АБА лиги, после тога и пораз од Партизана у Суперлиги?

– „Тај меч са Цибоном, и сви су се после сагласили са тиме, требало је да се игра у Пиониру. Најватренији навијачи тада нису долазили на Јадранску лигу и била би боља атмосфера у Пиониру. Опет се очекује победа, већ смо виђени у финалу, атмосфера чудна и створен је велики притисак. Све смо живо промашили у тој утакмици, неки ненормално низак проценат тројки. Те године је било хрватско финале, Партизан је изгубио од Цедевите. Узели смо Куп, а у домаћем првенству је Богдан одиграо фантастично – биле су изједначене утакмице, али Богдановић је одиграо ненормално целу серију, незаустављив је био, мислим да је давао 30 поена по утакмици. Мало нам је недостајало, густо је било, а после тога је Звезда кренула да доминира и сада је годинама озбиљан учесник Евролиге.“

Било је и добрих ствари те сезоне – осим Купа које си споменуо, стигли сте до полуфинала Еврокупа?

– „Сећам се мечева са Будивељником и Униксом у Арени. Нереално. И у мом првом боравку било је неких спектакуларних утакмица, када су били Гурке, Антић са Шакотом на клупи. Сећам се када смо победили Реал, али то са Будивељником и Униксом било је нестварно, невероватна атмосфера. То ми остаје за цео живот. Била је то сјајна екипа – Боби, Митровић, Раденовић, били су ту момци све које знам, Американци и Џенкинс и Нелсон су се одлично уклопили и атмосфера је била веома добра.“

Шта мислиш да ти је недостајало како би играо на евролигашком нивоу, шта си ти могао да урадиш другачије?

– „Увек сам био играч којем су потребни минути и континуитет у игри да би направио нешто добро. Нисам био играч улоге, да ми се секу минути. Када знам да имам 25 минута и константност, онда знам да могу много да направим, на мале минуте нисам могао да се уклопим. Са своје стране, требало је више да радим на скоку у нападу. Као млађи сам био много бољи у томе, после повреде сам више избегавао контакт, пресело ми је и да слушам више све те приче, било је и страха. Раније сам више играо и под кошем, унутра, а после сам се више извлачио, базирао се на шут. Чак и то мало продора сам бежао од контакта, а у тој најбољој сезони у Звезди сам доста ишао на улаз после финте шута, па и делио лопте…
У Будућности, када сам добио континуитет, била је сјајна сезона током које смо све време били први на табели, носио сам екипу уз сјајне саиграче. Вратио сам и поене, осећам се добро када поентирам – наравно, није сврха да ја дајем кошеве, а да губимо. Није било тако, ми смо били први на табели. Осим скока у нападу, требало је да будем бољи и у одбрани. А када не крене како си замислио, то буде удар и на главу, увек се враћаш иако то не желиш, па последично губиш и концентрацију на шуту, губиш мир, па се то даље негативно одражава. Што се више искључиш из околних прича, то је боље, али није увек лако.“


Ко је најбољи тренер са којим си сарађивао и какав тип тренера волиш?

– „Са Мирославом Николићем у младој репрезентацији, и са Луком Павићевићем такође у Будућности. Са Караџићем и Шакотом такође, и са Пешићем је било лепо, само штета што сам био повређен. Не могу некога да издвојим, генерално сам увек волео прави тренер-играч однос, да ипак постоји нека дистанца. Издвојио бих и Венсана Колеа са којим сам радио у Стразбуру – највише ми прија нови, модерни систем у којем се не убијају играчи психички и не оптерећују се превише.
Један тренинг дневно, пре тога теретана, да ниси 24 сата у кошарци јер то оптерети. Искрено, нисам ни волео саиграче који све време причају о кошарци, треба имати и свој мир. Коле је знао да улије самопоуздање играчу – кад је лоше, треба да се каже, али треба тренер да зна и да похвали када је добро. Сада ни у Евролиги не може да се тренира тако ненормално, нема израбљивања играча јер морамо да будемо свежи за велики број утакмица.“

Често си у интервјуима истицао да је Милан Гуровић утицао на тебе и да ти је значио – чиме је он то успео и кога би још издвојио међу саиграчима који су те импресионирали?

– „Гурке је имао невероватно срце као куће, играчки жар који ретко ко има. С Партизаном су те године утакмице биле “на крв и нож“, узаврела атмосфера и ван терена, доста је било напето, а он је увек излазио први и када ми гостујемо – феноменално се носио са притиском, много тога је било усмереног ка њему, а успевао је да сачува мир и да мотивише саиграче.
Истакао бих Омара Кука, имао сам две сјајне сезоне са њиме – у Звезди, па у Будућности. Изванредно је како он разиграва екипу – паметан је и врло брзо је разумео кошарку у Европи. Сећам се да смо се видели у Лос Анђелесу, Клиперси су му нудили да буде трећи плеј, а имао је и понуду Уникахе. Баш смо заједно били на вечери, саветовао сам му да крене путем Евролиге и да ту буде врхунски, што се обистинило. Сад је у Шпанији, ништа му не недостаје.
Још једног саиграча бих издвојио – Родрига де ла Фуентеа, који ми је био цимер у Лотоматици. Човек са израженом радном етиком, и то за оне основне вежбе пре тренинга – трбушњаци, леђа, да се чува каријере. Тада је имао 33-34 године, увек је потенцирао колико треба водити рачуна о телу од млађих дана. То је нешто што сам се трудио после да пренесем млађе – нема тренинга пре којег или после којег не одрадим те вежбе.“

Зашто си тренутно без клуба, који су ти били планови?

– „Добро се осећам, волео бих да одиграм још коју годину. Било је понуда, вагао сам… Прошле године сам у Шпанији паузирао два месеца, мучио сам се са задњом ложом, што ми је прва озбиљна повреда коју сам имао у каријери. Био је то период у којем је требало да имам минуте и да играм, а људи те онда мало другачије гледају, па још кад пређеш 30. годину. Зато сам имао понуде које ми се нису допале, одлучио сам да сачекам, одужило се, последње што је било у игри јесте Грчка и Трст у Италији. Сада је све стало, видећемо шта ће бити следеће.“

(извор/фото: sportklub.rs)

Повезане вести

Leave a Comment