Чарлс Смит – прича о првом страном кошаркашу у историји Црвене звезде

Кошаркашка лига бивше Југославије седамдесетих и осамдесетих година прошлог века важила је за најјачу у Европи а квантитет и квалитет домаћих играча је био такав да није ни било претеране потребе за ангажовањем странаца. Ипак, још седамдесетих година прошлог века први амерички играчи су стигли у домаће клубове. Прво је Задар посредством Крешимира Ћосића (који је 3 године наступао на колеџу у САД) довео Ричардсона а нешто касније се и Партизан, који је након 30 година постојања освојио своју прву титулу, пред наступ у Купу шампиона 1976. појачао Тејлором. У оба случаја играчи су имали право наступа само у европским такмечењима пошто је домаће првенство и даље било затворено за странце. Пошто ни Ричардсон ни Тејлор нису квалтетом одскакали у доносу на домаће играче може се рећи да експеримент није био успешан. На новог страног играча се чекало пуних двадесет година. У сезони 1996/97 Црена звезда је ангажовала своје прве Американце али су и они, као и њихови претходници двадесетак година раније, због забране регистрације страних играча за домаћа такмичења наступали само у међународним утакмицама. Ово је прича о једном од њих…

Чарлс Едвард Смит IV рођен је 29. новембра 1976. у Вашингтону. Након завршене средње школе у свом родном граду 1985. школовање наставља на универзитету Џорџтаун. Легендарни тренер тог универзитета Џон Тејлор га је довео са идејом да га користи као дефанзивног специјалца. Смит се са таквом улогом помирио али је ипак стрпљиво на клупи чекао своју прилику да покаже да је може много више од тога. Током своје прве године на Џорџтауну играо је просечно 8 минута и бележио три поена по мечу. Ни током друге сезоне ситуација није била много боља јер је уз сличну минутажу подигао просек својих поена на 5 али то није било довољно да из поставе истисне Двејна Брајанта или Марка Тилмона који су били стартни бековски пар у ротацији тренера Тејлора. Али један меч  је променио све…

15. марта 1997. Џорџтаун је играо против веома јаког Охајо Стејта чија ударна игла је био Денис Хопсон. На полувремену су губили 11 поена разлике, почетком другог полувремена заостатак је повећан на 15 поена и Двејн Брајант је зарадио четврту личну грешку. Џон Тејлор није имао други избор сем да на терен пошаље свог „дефанзивног специјалца“. Чарлс Смит је напокон дочекао своју прилику, погађао је споља, поентирао из рекета, крао лопте у одбрани… У самом финишу меча при резултату 79:79 тренер Тејлор је тражио од Смита да не шутира. Није га послушао, ризиковавши и  своју будућност на Џорџтауну узео је тај шут и погодио тројку за победу. Меч је завршио са 22 поена и много бољом перспективом пред собом.

Следеће сезоне Смит постаје стандардни члан прве петорке а на поверење свог тренера узвратио је тиме што је био најбољи стрелац, асистент и крадљивац лопти своје екипе. Тренер Тејлор је толико веровао свом плејмејкеру да га је 1988. уврстио на списак олимпијске репрезентације САД коју је водио. На ОИ у Сеулу 1988. (последње ОИ на којима су САД наступиле без НБА играча). Чарлс Смит је био капитен репрезентације у којој су, поред осталих, играли Дејвид Робинсон, Мич Ричмонд, Ден Мајерли… Након пораза од СССР у полуфиналу, Смит је са својом репрезентацијом освојио бронзу. Уследила је његова завршна година на колеџу, пружао је најбоље игре од почетка своје каријере и проглашен је за Big East играча године у сезони 1988/89. На путу ка титули Дјук је зауставио његов Џорџтаун и колеџ каријера Чарла Смита се завршила.

На драфту који је уследио није изабран али је током јесени као слободан агент потписао уговор са Бостон Селтиксима. Опет је морао да чека шансу са клупе пошто су Селтикси тих година имали сјајан тим у коме су били Лери Бирд, Кевин Мекхејл, Роберт Периш… Директан конкурент Смиту на месту плејмејкера био је троструки НБА шампион, у то време већ ветеран Денис Џонсон. Смит је, као што је то радио и на Џорџтауну, стрпљиво чекао своју шансу али је овај пут није дочекао. 12. марта 1992. десио се догађај који је каријеру Чарлса Смита одвео у сасвим другом правцу. У саобраћајној несрећи колима је усмртио два студента Бостонског универзитета и побегао са места несреће. На суђењу које је уследило осуђен је на 2,5 године затвора које је и одлежао. Успео је да се на кратко врати у НБА 1995. као играч Минесоте али након одигране 73 утакмице његова НБА каријера је практично била завршена.

Црвена звезда је уочи сезоне 1996/97 пред собом имала наступе у домаћем првенству и купу као и међународном Куп Радивоја Кораћа. Иако у домаћим такмичењима још увек није било омогућено право наступа за стране играче тадашња управа нашег клуба повукла је за то време неуобичајен потез и у црвено бели дрес обукла два америчка играча – Чарлса Смита и Двајта Стјуарта. Стјуарт се показао као промашај па је током сезоне уместо њега стигао Симеон Хели који такође није блистао. За разлику од Стјуарта и Хелиа који су врло брзо заборављени од стране навијача Звезде Чарлс Смит је у црвено – белом дресу пружио партије које они који су томе сведочили и даље памте. Одиграо је девет утакмица за Звезду у Купу Радивоја Кораћа на којима је постигао укупно 186 поена (20,7 поена по мечу) што га и даље чини најефикаснијим страним кошаркашем у клупској историји. Имао је сјајне проценте шута: слободна бацања 87 %, шут за два поена 58% и тројке 52,6% (10/19) уз 3,4 асистенције, 4 скока и 2,5 украдене лопте по утакмици. Лични рекорд у црвено-белом дресу је 37 поена против ПАОК-а у хали Пионир у мечу шеснаестине финала. ПАОК (за који је тада наступао и млади Предраг Стојаковић) се  испоставио као непремостива препрека за Звездин тим па је након испадања у шеснаестини финала КРК окончана сарадња нашег клуба и Чарлса Смита. Пут га је даље водио у грчки Ираклис (1997.), Ла Крос Бобкетсе (1997/98, 2000/01), шпански Оуренсе (1998.), Вакерос де Бајамон из Порторика (1998.), италијански Наполи (од 1998. до 2000.), Обрас Санитаријас из Аргентине (1999.) италијанску Ина Сицилија Барселону (2000.) и белгијски Лијеж (2001.) где је завршио своју кошаркашку каријеру.

Последње што се у медијима могло чути о Чарлсу Смиту је да је 21. октобра 2010. упуцан са два метка у груди у свом дому у Мериленду. Након успешно урађене операције преживео је и опоравио се. Очигледно је да је Смит правио неке изборе у животу који су скупо коштали њега а још скупље неке друге људе, жртве и породице жртава саобраћајне несреће у Бостону 1992. Нама остаје да га се пре свега сећамо онаквог какав је био на терену у том кратком периоду који је провео у нашем клубу – стрелац, срчан, борац… Знао је у ретким изјавама за медије да замери саиграчима на недостатку борбености и можда је био у праву јер се Звезда те сезоне у првенству грчевито борила за опстанак и завршила на 12 месту од 14 екипа у лиги. Као последица такве сезоне уследиле су велике промене у екипи које су резултовале освојеном титулом у сезони 1997/98. Али то је већ нека друга прича…