Подсети ме шта то беше дерби

Ако погледамо статистику са вечитог дербија од последњих 5 година, а можда и више, ствар је потпуно јасна. Оно што ми данас гледамо није ни бледа сенка дербија који је заслужено прозван вечитим. Готово свака утакмица, са изузетком неколико блиставих момената или добрих погодака, своди се на мучење, непрекидне прекршаје, неповезане акције, играње на реми, константну дефанзиву, што од стране нашег, што од стране комшијског клуба. Ни један ни други не може се похвалити приказаним фудбалским умећем, а ни комплетном атмосфером на стадиону. Од позитивног такмичарског духа и ривалитета, успемо да видимо само тензију, често и сукобе.

Да се подсетимо: Црвена звезда и Партизан синоћ су играли 161. првенствени дерби. За сада су црвено-бели и даље у вођству што се тиче укупног броја победа – њих 64, док је Партизан рачунајући и синоћни меч остварио њих 47. Вечити ривали су ремизирали 50 пута. Међутим, оно што је алармантно јесте чињеница да у последњих десет утакмица нама статистика никако не иде у корист. Успели смо да победимо у само две утакмице, и то са минималном предношћу. Партизан је добио четири утакмице, а четири су завршене нерешеним резултатом. Чак и приликом победе, ниједан тим није славио зато што је фудбалски био недостижан ривалу, зато што га је у потпуности надиграо. Углавном је све било ствар среће или успешног коришћења једне или две добре прилике. Остатак утакмице би био млак, без атрактивних акција, без показивања посебног фудбалског знања.

Шта се то нама дешава годинама уназад када се игра дерби? Играла је Звезда у међувремену и са великим именима европског фудбала, попут Ливерпула. Више је срца и борбености показивала него против црно-белих. Како је могуће да такав меч играмо без жара? Шта се нама деси да против вечитих ривала заборавимо ко смо? Сви знамо да малих утакмица у фудбалу нема и да првенство не може бити неважно у односу на европска такмичења. Управо је првенство и титула оно што нам даје прилику да окушамо срећу у Лиги шампиона. Не губи се титула у дербију, али упорно заборављамо да је дерби посебна утакмица и институција коју треба поштовати, ако ни због чега другог, онда због традиције. А ми тој традицији прилазимо неозбиљно, немотивисано, незаинтересовано, безвољно, задовољни ако извучемо бод. Јесмо ли толико слабог памћења да нам то данас буде довољно?

Није проблем у терену, у термину, у копачкама, у влажности ваздуха. Не можемо се вадити чињеницом да играмо и Европу, па смо се истрошили. Играју је и други европски великани, па успевају да се изборе и за врх табеле у свом првенству. Немамо изговоре, не када је реч о показивању жеље да се победи. То је оно што је изостало и што звездашка јавност тешко опрашта. Кривац се не може тражити у споредним стварима које некако у другим утакмицама успевамо да савладамо, а овде нам представља непремостиву препреку. Одговорност је на стручном штабу и на играчима. Потребна је, очигледно, промена филозофије и става. Ако већ мора и то да се каже – потребна је већа мотивација, иако је нама несхватљиво каква им је још мотивација потребна осим Звездиног грба на грудима.

Да није дерби и да није већ ко зна који пут заредом, овај пораз би нас пецнуо, па бисмо кренули даље, чека нас још много изазова до краја овог дела шампионата. Ипак, срамотна партија Звездиних првотимаца на стадиону ЈНА можда је кап која је прелила чашу и која наводи на питање – шта сада? Шта ћемо мењати? Време је да се озбиљно размотре даљи планови, док не изгубимо много више од једног дербија.