Екипа портала Моја Црвена Звезда је одлучила да, док траје пауза у кошаркашкој сезони, серијом текстова о људима који су створили наш кошаркашки клуб и поставили га на пут којим он успешно и данас хода ода почаст њима и уједно подсети млађе генерације Звездаша на причу о томе како је кошарка у нашој земљи настала, ко ју је створио, ко је начинио тај први корак (и не само први) на путу од хиљаду миља који је од скромних почетака на Малом Калемегдану створио светску кошаркашку велесилу. У времену стварања лажних институција и тежњи да се људским громадама представе они који су у суштини морални гмизавци тренутак је да се сетимо оних који су људске громаде заиста и били што су својим животом и радом посведочили. Сетимо се оних који су институције сами за себе…
Никакве приче о историји КК црвена звезда не може бити а да се на првом месту не помене Небојша Поповић, један од оснивача клуба, некадашњи играч и тренер црвено-белих. Човек са чланском картом број 1.
Небојша Поповић је рођен у Иригу 8. фебруара 1923. Након ослобођења Београда са групом ентузијаста направио је кошеве на Малом Калемегдану и 4. марта 1945 основао кошаркашки клуб Црвена звезда. Био је идејни вођа и визионар чије су идеје умногоме обликовале како клуб тако и сам кошаркашки спорт који је тих година у нашој земљи био у повоју. Играчка и тренерска каријера Небојше Поповића су испреплетане јер је истовремено био играч и тренер Црвене звезде. Учествовао је у освајању 10 узастопних титула шампиона Југославије.
Био је успешан и у женској кошарци где је као тренер ЖКК Црвена звезда освојио 7 титула првака државе. Из Црвене звезде је отишао 1956, после десет узастопних титула, под веома чудним околностима. И дан данас је нејасно да ли је то била његова воља или је неко желео да његовим уклањањем да шансу неком другом клубу да буде шампион.
Одиграо је 39 утакмица за репрезентацију Југославије (1946—1952). Учествовао на ЕП у Прагу 1947. и СП У Буенос Ајресу 1950. Остало је забележено да је први кош на Светским првенствима за југословенски национални тим постигао управо Небојша Поповић, који је у Аргентини био играч и тренер „плавих“. Као тренер водио је државни тим на ЕП у Москви 1953. и СП у Рио де Жанеиру 1954, помажући свом куму Александру Николићу. Након одласка из Црвене звезде остао је у кошарци, радећи у Кошаркашком Савезу прво као потпредседник а затим и председник. Као генерални секретар Југословенског олимпијског комитета пратио је кошаркашку репрезентацију на ОИ у Токију 1964, Мексику 1968. и Минхену 1972.
Упоредо са играчко/тренерском Небојша Поповић је градио и новинарску каријеру. У новинарске воде загазио је одмах након рата шаљући текстове за домаће листове са турнира и шампионата из иностранства. Године 1953. почиње да ради на Радио Београду а 1958, практично по њеном оснивању, прелази на Телевизију Београд и ту остаје све до пензије 1986. Радио је најодговорније послове, као спољнополитички коментатор, уредник ТВ дневника, заменик главног уредника Информативног програма, помоћник директора и главни уредник за програм. Три пута је одликован а добитник је и Награде за животно дело. Преносио је многе велике спортске догађаје, почев од фудбалског меча из Будимпеште Мађарска – Совјетски Савез 0:1, 27. септембра 1959, што је први ТВ пренос стране утакмице код нас. Остао је упамћен по одличном коментарисању утакмица са Европског првенства за кошаркаше у Београду 1961, али и по чувеном термину „суботом у пет“, када је домаће кошаркашко првенство добило ударни термин на телевизији. Састанак „суботом у пет“ са дербијем кола био је највећа пропаганда за кошарку а ускоро је Телевизија постала и значајан извор прихода за клубове док су, рецимо, у Италији, која је тада тада имала најјачу лигу Европе, сами клубови плаћали да би телевизија преносила њихове мечеве… Био је један од наших првих играча у иностранству јер је 1953. године играо за италијански Галаратесе. Тада је усавршио италијански језик и почео да сарађује са „Газетом дело Спорт“, чувеним спортским листом из Милана.
Небојша Поповић је био човек испред свог времена, иноватор у сваком смислу те речи. Један је од заговорника идеје да се у нашу кошарку уведе плеј оф, идеје која је крајем седамдестих у Југославији имала пуно критичара који су говорили да нам не треба та америчка измишљотина. Крајем деведесетих је био један од заговорника идеје да се страним играчима дозволи наступање за наше клубове јер ће се тиме оборити, у то време, нереално високе цене домаћих играча. О његовом визионарству говоре и речи упућене нашем познатом новинару Владимиру Станковићу негде у лето 2001 – “Када смо почињали знали смо да можемо стићи далеко, до европских и светских висина, до медаља и титула. Када то кажем данас, мало ко ми верује јер изгледа нестварно да смо тамо неке 1945. сањали о медаљама и трофејима, али било је заиста тако. Имали смо циљ, идеју, амбиције, видели смо да имамо таленат и да су нам потребни само време, стрпљење и бољи услови….“
ФИБА му је 1997. уручила Орден части, а Међународни олимпијски комитет га је одликовао престижном наградом „Спортска универзалност“. Члан ФИБА куће славних постао је одмах по њеном оснивању 2007.
Небојша Поповић је преминуо 20. октобра 2001. у Београду. У тестаменту је између осталог писало да жели да му последње слово одржи ћерка Звездана и да на онај свет оде са Звездином заставом. Кошаркашки клуб Црвена звезда је 2015. покренуо кампању за обнову међу звездашима некада врло популарног чланства. За промотера акције симболично је одабрана управо Звездана Поповић, ћерка Небојше Поповића, Звездиног броја 1 за сва времена.
2 comments
Сјајан текст!
Bravo ,za tekst i nastavite da pisanjem o velikoj istoriji ,naseg kluba ,razbijate lazne mitove,koje plasira jedan ,kvazi novinar SOSa,poznat po nadimku DE….STRIPTIZETA!!!