Зоран Аврамовић: „Црвена звезда или како се калила срећа“

Пише: Зоран Аврамовић

Да ли се исправно каже Павков или Панков? Фудбалски свет је збуњен након драме у Копенхагену. Прошле јесени у групној фази Лиге шампиона један је са тим презименом надвисио најскупљег дефанзивца на свету, Вирџила ван Дајка, и бацио на колена Клопов Ливерпул у његовом походу на престижни трофеј. Миле из Бегеча бољи од најбољег тима Европе! У среду други је на Паркен стадиону закуцао са беле тачке данске „лавове“ у мечу који ће по свом епском садржају ићи са колена на колено као бајка, драма или мотивациони говор.

Борјан јесте константа. Фудбалски лингвисти су у дилеми. В или Н у презимену другог јунака? Забуне нема. То је палатализација на Звездин начин. Једначење по звучности у навијацком стиху. Срећа на врх непца!

Јуче Милан Павков, данас Радован Панков. Е, то је Црвена звезда. И тако већ 75 година. И увек нова потврда да чиста, искрена и поштена нада доноси велике резултате и добре понуде. Нада је јача од искуства. А поређење уз понављање и предвиђање (три П) основ је креирања озбиљног спортског бренда. Може Звезда да има сезону, рецимо, без Јувентуса, Ференцвароша, Арсенала, Милана, Барселоне, Бајерна, Кајзерслаутерна, Салцбурга, Ливерпула и Копенхагена, али она остаје име које се с уважавањем изговара у фудбалским круговима и од кога противнику задрхте ноге и замути се поглед на белој тачки. Учвршћивање и изградња бренда клуба не огледа се искључиво у директном приходу од награда УЕФА и улазница, већ много више у подизању свести о присутности Звезде и свега у добром смислу речи око Звезде. Понављање је мајка успеха, расуђивања и знања. А фудбал та непредвидљива снага случајности и неизвесности има моћ која се не круни. Хиљадама година човек налази задовољство у храни и пићу (још понечему интимнијем), али и ту долази до засићења, док у спорту, у фудбалу, та врста засићења не постоји.

Председник ФЦ Копенгаген, Бо Рајгард, са позиције првог човека Удружења европских лига ватрени је борац против покретања Суперлиге Европе, затвореног и франшизоидног „хибрида“ који најмоћнији клубови желе по угледу на амерички спорт да посеју на Старом континенту. Е, сад ће мистер Бо клип своје личне драму са Црвеном звездом да користи као доказни материјал зашто Суперлига Европе није прихватљиво решење. Од ње се не умире!

А двомеч Звезда – Копенхаге био је за нитроглицерин под језик. Половина је августа, још су на програму квалификације, али тешко је поверовати да ће до краја нека утакмица изазвати веће амплитуде на кардиограму. И зато од пет, седам, двадесет или колико већ милиона евра који ће стићи у Звездину касу, већи понос изазива сазнање да Звезда у уторак вече у Копенхагену није постала него да остаје (и траје) симбол наде клубова из 50 земаља Европе, свих оних који остају ван круга Лиге петице, јер као што је Меша Селимовић давно написао: “најјача сила на свету је жеља”… Или најлепша. Хвала, Звездо!