Звездина школа – Звездина будућност 1. део

Будући да сте много пута до сад изразили жељу да прочитате више о најталентованијим клинцима из Звездине омладинске школе, одлучили смо да вам приредимо једно мало новогодишње изненађење. Кроз ове велике паралелне интервјуе који су припремани читав месец, представићемо вам младе црвено-беле наде из све три категорије.

Почећемо са најстаријима – омладинцима.

Стефан Михајловић, високи шпиц Звездине селекције 1994. годишта, није случајно почео да се бави фудбалом, јер је његов отац такође био фудбалер, а он му је и највећи узор (Радмило Михајловић, играо за Динамо, Бајерн, Шалке). Стефан је имао само шест година када је почео да игра, а када је дошао на пробу у Црвену звезду, регистрован је већ после пар утакмица. Напомиње да су му у досадашњем раду највећа подршка били породица, а потом пријатељи. Ове сезоне Стефанов најбитнији гол одлучио је победника у врло неизвесној утакмици на Маракани између црвено-белих и Јагодине, када је затресао мрежу противника у 90. минуту меча.

Стефан Чикић, Звездино крило убитачне левице, истиче се из утакмице у утакмицу невероватном брзином и одличном техником. Његови брзи продори по левој страни и квалитетни центаршутеви омогућавају добру реализацију контри, а одсуство са утакмице се и те како примећује. Његов отац је такође био професионалним фудбалер, па је и Чиле кренуо његовим стопама – прво у школи фудбала Мика Антић из Панчева, а од девете године и у дресу Црвене звезде. Много му значи безрезервна подршка породице – оца Зорана, мајке Биљане и сестре Иве.

Шта за вас двојицу значи Црвена звезда?

Михајловић: Овај клуб ми заиста значи много, уз њега сам одрастао 11 година, тако да гајим велико поштовање према Црвеној звезди. Част ми је да носим црвено-бели дрес, а највећи сан да као првотимац у дербију постигнем гол.
Чикић: За мене је Звезда светиња и највећа жеља ми је да једног дана заиграм за први тим и у црвено-белом дресу истрчим на главни терен пред пуним трибинама.

Обојици је иста утакмица омиљена.

Чикић: Има доста драгих, али рецимо нека буде она против Партизана из прошле сезоне када смо их на нашем терену савладали 3:0.
Михајловић: И мени је та најдража, јер сам постигао два гола.

Како се слажете међусобно? Мислите ли да је пријатељство битно за добре резултате?

Михајловић: Одлично се слажем са саиграчима и мислим да је другарство кључ успеха. Ако нема слагања, нема ни игре.
Чикић: Атмосфера у тиму је најважнија за добру игру и добре резултате. Са неким саиграчима се редовно дружим и ван фудбала.

Вредни су – не пропуштају тренинге, али не забушавају ни у школи.

Чикић: Раније ми је било напорно, јер нису сви професори имали разумевања за моје изостанке, али је много лакше сада када сам у трећој години прешао на ванредно, тако да не запостављам ни школу.
Михајловић: Школујем се ванредно, тако да немам никакав проблем да уклопим школу и тренинге – имам довољно времена и за једно и за друго.

Која је одговорност већа – носити на грудима Звездин грб или грб своје земље?

Михајловић: Не правим неку разлику, и једно и друго представљају велику одговорност коју се трудим да изнесем најбоље што могу.
Чикић: У Звезди сам осам година и тај клуб ми је као дом. Не бих могао да кажем шта ми се чини одговорније, подједнако су важна оба грба. До сада нисам имао званичне наступе за репрезентацију, само пријатељски, али надам се томе.

Завршили сте полусезону са само бодом заостатка за првом Војводином – како даље, шта треба мењати да би се дошло до титуле?

Чикић: Од прве утакмице смо били први и у последњој смо прокоцкали прво место. Један бод не значи ништа, имамо још целу полусезону и на нама је да сада на зимским припремама радимо још јаче и боље и верујем да ћемо сигурно бити први, баш као и у кадетској лиги прошле године.
Михајловић: Мислим да треба решити неке конфликте и за нијансу поправити однос у свлачионици, јер међу неким играчима постоје неслагања.

Још увек су Звездини клинци мислима далеко од најјачих светских лига, али их то не спречава да маштају о Енглеској или Шпанији… Свакако, пре свега тога, пружиће свој максимум како би оставили трага у највећем српском клубу, чије су величине доказали да су свесни.