Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiВажноИнтервјуиНајновијеФудбал

Животна прича Синише Михајловића

Синиша Михајловић је напунио 50 година, а тим поводом је најутицајнији спортски лист у Италији, Газета дело Спорт, урадио велики интервју са нашим прослављеним фудбалером и садашњим тренером Болоње.

Миха је том приликом говорио о свом приватном животу, деци, родитељима, рату у Вуковару током деведесетих и Жељку Ражнатовићу Аркану, како су он и његова супруга пре годину дана доживели тежак тренутак, јер су чекали још једно дете, али је доживела побачај.

Причао је отворено о деци, животу у Италији, осврнуо се на неке битне тренутке у каријери, али је причао и о успоменама на српски вечити дерби рекао је да атмосферу на Маракани не може да пореди ни са чим другим.

МИСЛИМ НА ОЦА СВАКИ ДАН

– У животу сам имао и прошао све, желео бих само да је мој отац овде. Он је био возач камиона, умро је са 69 година од рака плућа. Када је умро, нисам био ту. Мислим о томе сваки дан. Током рата преклињао сам га да дође код мене у Италију, али је желео да остане у својој земљи. Желео бих да може да види како су порасле његове унуке и унуци. Када се прича о сновима ја не сањам да освојим Лигу шампиона или скудето. Мој сан је неостварив, ја бих да загрлим мог оца. Моја мама ме и даље гледа истим очима као када сам био дете. Она не говори италијански, моја деца не знају најбоље српски. Али сваки пут кад нас посети у Риму, видим како их гледа и схватим да љубав нема потребе за речима.

ОСЕЋАМ СЕ 20 ГОДИНА МЛАЂИМ, АЛИ НЕКАД МИСЛИМ ДА ИМАМ 150

– Сада ми је коса оседела и проредила се. Браним сваку длаку као што сам некада био на брани мојих голмана. Некад осећам енергију човека који има 20 година мање, а некад ми се чини да имам 150 година због свега што сам проживео. Младост у Србији, каријера, Италија, градови, шесторо деце, сиромаштво, успеси, благостање. Али и два рата, ране, сузе… Данас када гледам уназад могу да кажем: Синиша, колико си живота живео.

ИЗГУБЉЕНО ДЕТЕ

– Пре само нешто више од годину дана Аријана и ја смо чекали још једно дете. Нажалост, трудноћа је прекинута. Имати дете са 50 година је слично почетку, осетиш се поново младим. Моја жена пати због тога, знам, видим. У болу, видим да смо можда имали све као родитељи. Можда би још једно дете био изазов времена. Али, пре него што заспиш, мисли о томе су увек ту.

НАЈБОЉА ЈЕЛА И ВИНА НЕ МОГУ ДА НАДМАШЕ УКУС БАНАНЕ КОЈУ САМ ДЕЛИО С БРАТОМ

– Данас када идем у ресторан бирам најбоље и пијем добра вина, али ништа не може да премаши тај укус банане коју сам делио са мојим братом.

АРКАН И РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ

– Сви ратови су одвратни, али братоубилаштво које смо ми проживели у бившој Југославији је најгоре што се може догодити. Пријатељи који су пуцали једни на друге, сломљене породице. Видео сам како мој народ пада, градови су уништени, сви побијени. Мој најбољи пријатељ је уништио мој дом. Мој ујак, Хрват и брат моје мајке, хтео је да убије мог оца Србина речима „Заклаћу те као свињу“.

– Нашао га је Аркан, требало је да га убију, али онда су му пронашли број мог телефона у мобилном и то му је спасило живот. Од читуље за Аркана, кога сам познавао пре рата, о мојој осуди његових злочина и онога што је представљао за Србе у том моменту, причао сам много пута. Морају да прођу две генерације пре него што можемо да проценимо шта се догодило. То је било разарајуће за све. Оно што ја кажем, могу да кажу и Хрват и Босанац такође. Искусили смо лудило историје.

ВУКОВАР – И ДАЉЕ МЕ ПРОГАЊАЈУ ОЧИ ДЕТЕТА С МИТРАЉЕЗОМ КОЈЕ ЈЕ ИМАЛО ОЧИ МУШКАРЦА

– Рођен сам у Вуковару, који је за мене био најлепши град на свету. Затим је постао симбол рата. Вратио сам се две године касније, после 25 година. Последњи пут је био током рата 1991. године. Све је било сравњено са земљом. Нисам могао да се оријентишем. Само скелети зграда, нагомилани за стварање ровова. Птице нису летеле, није било паса. Град духова.

– Сећам се изгледа два десетогодишња дечака који су узели своје митраљезе. Имали су мушке очи у телима деце. Тужне очи које су већ виделе све осим детињства. Један од њих ми је пришао и питао ко сам. Често мислим на то дете, да знам шта му се десило. Ако га рат није одузео, данас је мушкарац, можда има жену и децу. Надам се да су те очи које су одрасле прерано, поново одрасле и окриле мало светла.

СРБИН САМ ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ, ПЛАКАО САМ У МЕЂУГОРЈУ КАО ДЕТЕ

– Ја имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Али знам да признам грешке, да тражим извнињење и увек сам спреман на дијалог. Сматрају ме за тврдог човека, то је истина. И боље је да ме не провоцирају. Али и човек са му..има може да буде дирнут. Мени се то догађа када мислим на особе које сам волео, а више их нема или када мислим на моје ћерке када су далеко. Када сам први пут отишао у Међугорје, почео сам да плачем као дете, нисам успео да зауставим сузе. И осетио сам се јачим, и више сам био тај дан човек него икада у мом животу.

САВРШЕНА УТАКМИЦА

– То је био први меч после рата између две репрезентације у Загребу. Изборили смо пласман на Европско првенство. Меч се завршио 2:2 а ја сам асистирао за оба поготка. Новине у Србији су ми дале 10.

АТМОСФЕРА НА МАРАКАНИ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ПОРЕДИ СА ДРУГИМ ДЕРБИЈИМА

– Дерби у Београду не може да се пореди ни са чим. Он је много више од утакмице. Атмосфера на Маракани не може да се објасни. У Милану се игра дерби високог племства. У Риму је подсмевање преко целе године на тему дербија. У Ђенови су најлепше кореографије. У Торину је заразна та воља Граната да преокрену хијерархију.

КАКО МУ ЈЕ ИЗМАКЛА КЛУПА ЈУВЕА

– Са Јувеом сам се све био договорио. Био сам у резиденцији Ањелијевих, са Маротом и Недведом. Онда је Конте одлучио да остане да би дао оставку два месеца касније. Ја сам остао у Сампу, а у Торино је отишао Алегри… Са Интером сам толико пута био у контакту да више и не знам колико сам пута био близу клупе Неразура.

50 ГОДИНА У ТРИ ФОТОГРАФИЈЕ

– Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмеху. Долазак на свет моје деце. Залет, левица и лопта у рашљама.

ПОНОВИО БИХ СВЕ У ЖИВОТУ, И ГРЕШКЕ

– Све бих опет исто радио. Чак и грешке. Јер не постоје савршени животи. И они би такође били досадни. Ако сам данас ово што јесам, то је и захваљујући грешкама. Живео сам ових 50 година као што сам и желео – мисао је којом је Михајловић завршио интервју.

Повезане вести

Leave a Comment