Милан Томић о играчким данима, тренерском позиву, о односу са Човићем, Олимпијакосу, Звезди…

Тренер кошаркаша Црвене звезде Милан Томић дао је опширан интервју за „Вечерње Новости“ говорио је на разне теме и преносимо га у целости.

Пут Милана Томића није био обичан или прост. Одлуке које је доносио пажљиво је вагао и показало се да није грешио. О играчкој каријери, тренерском позиву, односу са породицом Човић, Олимпијакосу, Звезди и наследнику, тренер црвено-белих.

– Играо сам кошарку на високом нивоу, 14 година у Евролиги. По завршетку каријере, нисам желео директно да улазим у посао првог тренера. То је нешто потпуно другачије, захтева искуство. Једини изузетак је Жељко Обрадовић, најбољи тренер у Европи, који је већ у првој сезони освојио титулу. Сматрао сам да је боље да кренем од почетка, постао помоћни тренер, радио скаутинг, усавршавао се сваке године како бих тај тренутак дочекао спреман. Ако ниси спреман, брзо изгориш.

Пре Звезде, шансу је на “секунд”, добио у његовом Олимпијакосу.

– Пре три године, када је отишао Барцокас, газде клуба су ми дале тај посао, имали смо стварно добре резултате, све три победе у Евролиги. Хтео сам да наставим, али сам се стицајем околности и неких других ствари вратио на место помоћника. 

Није замерио водећим људима Олимпијакоса на томе што није остао тренер.

– То су ме питали и грчки новинари када сам прелазио у Звезду. Провео сам у Олимпијакосу 25 година, и том клубу ништа не могу да замерим. Имао сам и прелепих и лоших тренутака, освајали смо Евролигу, првенства. Олимпијакос је у мом срцу, не можеш од клуба у којем си тако дуго да очекујеш да добијеш све шансе. Добио сам је када сам имао 18 година и успео да је искористим.

А у тај клуб је стигао као клинац из првог тима Радничког са Црвеног крста.

– Отишао сам без размишљања, али сам већ са 15 ушао у први тим Радничког и играо у петорци. У то време је Срећко Јарић био и директор клуба и играч, много сам од њега научио. Имао сам три године искуства, самопоуздање такође. У то време, Олимпијакос није био толико велики клуб као што је сада, градио се доласком газде Кокалиса, тренера Јоанидиса.

Са Јоанидисом је имао одличну сарадњу.

– И он је био плејмејкер. Касније је у једном интервју рекао да је у мени видео себе као играча. Нисам имао неке физикалије, али јесам нешто што други нису. Умео сам да прочитам све на терену и будем десна рука тренерима. Некад сам и ја сам њима говорио шта бисмо могли да одиграмо, а они су прихватали. У суштини, био сам и тренер тренерима. 

Радио је Томић и са Душаном Ивковићем, са којим је освојио европску титулу 1997, прву за Олимпијакос.

– Дуда јесте најбитнији у тој причи, али сам се трудио да од сваког покупим нешто и изградим своју тренерску филозофију. Од свих тренера узимао сам само оно што мени одговара

Томић признаје да се изненадио када је уочио да Звезду и Олимпијакос не повезују само братски односи њихових навијача.

– Разлика није тако велика, осим у новцу. Организација у Звезди је на веома високом нивоу, људски односи такође, сви раде у корист истог циља. Најбитнији је, свакако, председник Небојша Човић. Мало је таквих у Европи, који су доступни 24 сата за решавање било ког проблема, мањег или већег, који путују седам сати до Загреба и седам у повратку да би били близу тима.

Није чуо гласине да Човић није лак за сарадњу, да има тенденцију да утиче на струку, чак и да поставља тренере марионете.

– Ако посматрам из угла нашег односа, који је феноменалан од потписивања уговора, заиста не могу да поверујем у те приче. А можда у њима ветар дува из неког другог правца.

Ту увек прича почне и око статуса Филипа Човића.

– Игра у првом тиму зато што сам ја тако одлучио. Нико други. Да није добар играч, не би био ту. Да ли је разлог да не буде првотимац то што је син председника клуба? Трпи већи притисак због тога, такође, и ја као тренер. Филип је велики професионалац, има талента и уклапа се у оно што желим од тима.

Занимљиво, Миланов син Александар је играч Звездине кадетске селекције.

– Трудим се да не идем на његове тренинге, да не гледам утакмице, да сам што даље. Даћу му одговор на свако кошаркашко питање које ми постави, али је веома тешко наћи тај баланс између оца тренера и сина. Да, кажем да има талента, али остало препуштам његовим тренерима. Живи за кошарку, све прати, често њега питам када ми треба нека информација. Није играо ове сезоне због мањег проблема са хрскавицом колена.

Можда једног дана видимо Томића тренера и Томића играча у Звездином тиму.

– Право да вам кажем, не бих волео. Доста је то тешко, али никад не реци никад.

А то може да се примени и на моменте када Томић прича о будућим дометима Звезде.

– Имамо пример Жалгириса из прошле сезоне. Зато сам и говорио о организацији клуба, а не о буџету. Зашто и Звезда не би могла да дође до фајнал-фора, мада знам из свог искуства да је пут до тога тежи од полуфиналне и финалне утакмице. Уз добру хемију, организацију клуба каква већ постоји, никад не реци никад. По играчима које је Жалгирис имао прошле сезоне, јасно је да његов буџет не добацује ни близу онога чиме располажу Реал, ЦСКА и Фенербахче.

Из Звезде нема одговора на масовна појачања главних јадранских конкурената.

– Тренер Црвене звезде је Милан Томић, а не Будућност, Цедевита и Партизан. Ако они доводе појачања, не значи да би требало и ми. Ово је наша екипа, и то нема везе са буџетом. Направили смо је да игра кошарку, без идеје да се тркамо са другима на берзи играча.

У разговору за Новости Томић се присетио и дуела против Мајкла Џордана.

– Финале Мекдоналдс турнира у Паризу 1997. Чикаго као НБА шампион са Џорданом, Кером, Кукочем, ја у то време капитен Олимпијакоса. Незабораван доживљај. При мом првом контакту са лоптом, Џордан ми је из зезања мало спустио шортс, на шта сам му рекао: “Да те видим да одиграш један на један у следећем нападу”. Насмејао се и стварно одиграо један на један. Промашио је, не због моје добре одбране, али сам му рекао да мора мало више да тренира. Било је и шале и респекта.