Кошарка под санкцијама – прича о једном турниру

Ово је прича о деценији тешког живљења чије последице на овим просторима осећамо и дан данас. Ово је прича о једном спорту који је у таквим условима опстао, очеличио се и постао јачи него што је икада био. Ово је прича о једном турниру који је у томе помогао. Прича о турниру кога више нема. Па кренимо редом…

Те давне 1989. Београд је добио организацију светског првенства у кошарци. Један од услова за одржавање првенства била је изградња модерне дворане одговарајуће величине. Било је разних предлога, једни су предлагали да се покрије и реновира стадион Ташмајдан и тако добије потребна дворана, други су предлагали да се купе монтажне трибине за салу 1 Београдског сајма и да се на тај начин она претвори у кошаркашку дворану, трећи су предлагали изградњу потпуно новог објекта. На крају су ови последњи однели превагу и кренуло се са изградњом дворане данас познате као Београдска Арена. Архитекта Влада Славица је урадио пројекат и по његовом
идејном решењу 1991. године почињу и грађевински радови. Због величине укупног пројекта и кратког рока за завршетак радова у изградњу је укључено чак 126 предузећа. Међутим на подручјима бивше Југославије почињу да букте ратови, Уједињене нације маја 1992. уводе санкције а ФИБА 1993. године и дефинитивно одузима Београду домаћинство светског првенства и сели га у Торонто. Услед санкција клубови и репрезентација нису могли да играју међународне утакмице те тако југословенским кошаркашима није дозвољено да бране светско злато освојено четири године раније у Аргентини. Због свега тога од 1993. радови на изградњи Београдске Арене се полако успоравају а на крају и дефинитивно обустављају.

Ипак група ентузијаста се и у таквим условима изборила да се у Београду године 1994. заигра међународна кошарка. Окупљени око Братислава Бате Ђорђевића (иначе бившег тренера Црвене звезде са којом је освојио титулу 1972. године) савладали су бројне препреке и успели да у периоду од 17. до 20. септембра 1994. организују турнир под именом „Хуманитарни међународни турнир Београд“. Поред поменутог Братислава Ђорђевића у организационом одбору били су и Небојша Поповић, Александар Николић, Драгослав Ражнатовић, Зоран Славнић… Директор турнира био је бивши репрезентативац Драгутин Чермак. Учествовали су београдски клубови Црвена звезда, Раднички ЦИП, ОКК Београд и Беобанка, затим Славија (Софија), Плама (Плевен), Паниониос (Атина) и Спартак (Санкт Петербург). Играло се у дворани „Пионир“. Тимови су били подељени у две групе. Прву су чинили Паниониос, Црвена звезда, Пламен и Беобанка док су у другој били ОКК Београд, Спартак, Раднички ЦИП и Славија. Победници група су се пласирали у финале, другопласирани у групама су играли меч за треће место и тако редом…

У овом тексту бавићемо се  резулататима Црвене звезде на београдским турнирима. Уколико неко жели нешто више података о саставима и резултатима других екипа информације може начи овде.

На турниру 1994. Црвена звезда је наступила у следећем саставу : Видачић, Караџић, Ракочевић, Јестратијевић, Петровић, Гилић, Цветковић, Павловић, Трифуновић, Петковић, Томашевић, Мавренски. Тренер Владислав-Лале Лучић

У групи су остварени следећи резултати:
Прво коло Ц.Звезда – Пламен 108:94
Друго коло Ц. Звезда – Беобанка 92:87
Треће коло Ц. Звезда – Паниониос 89:75

Уследило је финале у којем је Црвена звезда савладала Раднички ЦИП резултатом 97:88 и на тај начин освојила турнир. Од играча Звезде индивидуална признања добили су Дејан Томашевић који је проглашен за играча турнира, Александар Гилић је био најбољи скакач док је шеснаестогодишњи Игор Ракочевић добио посебну награду као најмлађи учесник.

Следеће године падају санкције Уједињених нација и репрезентација Југославије се у великом стилу враћа на сцену освојивши европско првенство у Атини. Док је млађи Ђорђевић затрпавао кош Литваније у незаборавном финалу старији је, са својим сарадницима, ковао план како да београдски кошаркашки турнир подигне на још виши ниво. Укидање санкција је ишло на руку организаторима па је овај пут списак
клубова учесника био нешто репрезентативнији. Мада никад не треба забравити оне који су били ту годину раније, кад је било најтеже. Турнир добија име „Београдски победник“ и на њему од 31. августа до 3 септембра 1995. године учествују Црвена звезда, Партизан, Алба, Панатинаикос, Олимпијакос и Раднички Југопетрол који је у последњи час заменио Реал Мадрид који је по препоруци Министарства иностраних послова Шпаније „из безбедоносних разлога“ отказао учешће. Упечатљива сцена обележила је отварање овог турнира. Наиме на отварању су капитени свих екипа изашли на терен Пионира и сви сем једног су поздрављени аплаузима. Када се у дворани појавио Панајотис Фасулас проломили су се громогласни звиждуци. То је био својеврстан одговор београдске публике на третман који је наша репрезентација
имала од домаће публике на управо завршеном ЕП у Атини, на звиждуке нашој химни и аплауз бившој нам браћи која сиђоше са постоља да се на њега више никад не врате.

Тимови су опет били подељени у две групе.
Група А – Црвена звезда, Олимпијакос и Раднички
Група Б – Панатинаикос, Партизан и Алба.

На турниру 1995. Црвена звезда је наступила у следећем саставу : Сретеновић, Илић, Павићевић, Лисица, Радовић, Јестратијевић, Крговић, Павловић, Трифуновић,Стевић, Ракочевић, Караџић. Тренер: Зоран Славнић

Остварени су следећи резултати:
Црвена звезда – Олимпијакос 64:60
Црвена звезда – Раднички 93:74

Као и претходне сезоне победници група су се састали у финалу, а ниже пласирани за треће, односно пето место. У финалу су играли Црвена звезда и Алба. Победила је Алба резултатом 87:82. За играча турнира изабран је Саша Обрадовића, тада играч берлинске Албе.

Београд је поново био домаћин једног од најачих европских турнира и наредне године, од 29. августа до 2. септембра 1996. Учествовали су: Црвена звезда, Партизан, Олимпијакос, Бенетон, Алба и Динамо из Москве.

Група А – Партизан, Алба и Бенетон
Група Б – Црвена звезда, Олимпијакос и Динамо Москва

Црвена звезда је на турниру 1996. наступила у следећем саставу: Перовић, Илић, Мацура, Караџић, Тадић, Станојевић, Болић, Павловић, Ковачевић, Смит, Мишковић, Стјуарт. Тренер: Борислав-Бора Џаковић

Остварени су следећи резултати:
Олимпијакос – Црвена звезда 71:57
Црвена звезда – Динамо 92:90

У борби за треће место Алба је поново савладала Црвену звезду, овај пут резултатом 75:70. Кошаркаш Црвене звезде Душан Мацура добија признање као најмлађи играч турнира.

Наредне године турнир добија генералног спонзора и мења име у „Београдски Делта трофеј“. Опет су окупљени респектабилни клубови који су подељени у две групе.

Група А – Црвена звезда, Алба и Олимпијакос
Група Б – Партизан, Ефес и Бенетон

На турниру 1997. Црвена звезда је наступила у следећем саставу : Перовић, Бенчић, Ракочевић, Кнежевић, Ступар, Станојевић, Болић, Топић, Кузмановић, Поповић, Мишковић, Топаловић. Тренер: Михајло Павићевић

Остварени су следећи резултати:
Црвена звезда – Алба 88:79
Црвена звезда – Олимпијакос 70:77

У финалу су се састали Партизан и Црвена звезда. Партизан је победио резултатом 81:56. Миленко Топић је добио награду за најбољег стрелца турнира.

Јубиларни пети по реду турнир „Трофеј Београда“ одржан је од 27. до 31. августа 1998. Тимови су опет били подељени у две групе.

Група А – Олимпијакос, ЦСКА и Партизан
Група Б – Црвена звезда, Бенетон и Алба

На турниру 1998. Црвена звезда је наступила у следећем саставу : Видачић, М.Јарић, Ракочевић, Пековић, Цветковић, Станојевић, Болић, Радмановић, Јестратијевић, Поповић, Топић, Павићевић. Тренер: Михајло Павићевић

Остварени су следећи резултати:
Алба- Црвена звезда 66:61
Бенетон – Црвена звезда 68:59

У борби за пето место Партизан – Црвена звезда 88:79. Интересантно је да је у екипи Црвене звезде наступио и Марко Јарић који је после турнира отишао у Фортитудо из Болоње.

Шести по реду турнир одржан је од 26. до 29. августа 1999. године. Као и ранијих година екипе су биле подељене у две групе.

Група А – Раднички, Партизан и Панатинаикос
Група Б – Црвена звезда, АЕК и Олимпија Милано

На турниру 1998. Црвена звезда је наступила у следећем саставу : Бошковић, Цветић, Ракочевић, Радмановић, Братић, Станојевић, Болић, Топаловић, Тица, Јестратијевић, Вујанић, Луковски. Тренер: Јовица Антонић

Остварени су следећи резултати:
Црвена звезда – Олимпија Милано 78:71
АЕК – Црвена звезда 76:55

У борби за треће место Црвена звезда је савладала Раднички 108-78. Треба истаћи да је одлуком клубова који су освојили прва три места – Панатинаикоса, АЕК-а и Звезде наградни фонд прослеђен у хуманитарне сврхе. Средства су тако отишла за обнову спортске хале у Ћуприји која је срушена у агресији НАТО пакта.

Испоставиће се да је турнир из 1999. био последњи иако је све било спремно и за „Трофеј Београда 2000″. Планиран датум одржавања турнира био је од 5. до 8. октобра 2000. али је због политичке ситуације он отказан. Требало је да учествују Црвена звезда, Партизан, Будућност, Панатинаикос, АЕК, Ефес Пилсен, ПЛК (Пољска) и Раднички. Политика је још једном била јача од спорта и београдски кошаркашки турнир је, у свом изворном формату, престао да постоји.

Али вратимо се на сам почетак овог текста. Након увођења санкција Уједињених нација нашој репрезентацији је било забрањено да се такмичи на Олимпијади у Барселони 1992. као и на Светском првенству 1994. чија организација је одузета Београду и додељена Торонту. Репрезентација се ипак припремала за Олимпијаду јер је тињала нада да ће се светски моћници уразумити и одвојити политику од спорта.
Али неразумни немаше разума и забранише званичним светским првацима учешће на Олимпијади. Тадашњи селектор Душан Дуда Ивковић је касније сведочио да је једна од најтежих ствари које је урадио у својој каријери реченица „Момци идемо кући“ коју је изговорио када је постало извесно да од учешћа на Олимпијади нема ништа. Иако је пред њима била неизвесна будућност јер се није знало до када ће санкције трајати екипа се сваког лета окупљала и тренирала са својим селектором углавном у Атини и повремено учествовала на турнирима као неформална ол-стар селекција. Та врста посвећености је једном морала да се исплати. Санкције коначно падају и жетва медаља креће. Злато на ЕП 1995. и 1997. потом сребро на ОИ 1996, затим и повратак светске титуле у Атини 1998. Следи бронза на ЕП 1999, злато на ЕП 2001 и одбрана светске титуле у Индианаполису 2002. Оно што им није било дозвољено да ураде у својој кући урадили су осам година касније у кући највеће светске кошаркашке силе. Нашој репрезентацији може да служи на понос чињеница да је од сребра на светском првенству 1963. па до злата у Индијанаолису 2002. на сваком првенству на којем је учествовала освојила медаљу. Десет медаља на десет првенстава заредом. Једина медаља коју су у том периоду наши кошаркаши пропустили да освоје је она за коју им није било дозвољено да се боре. Она са несуђеног СП у Београду.

Што се Београдске арене тичe од 2001. почиње њена поновна изградња. Турнир Дијамантска лопта 2004. и европско првенство у кошарци 2005. су прва спортска такмичења одржана у новој дворани. Парадокс је да ни 2005. наша репрезентација није заиграла у Арени. За разлику од 1994. када се испречила воља светских моћника овај пут се испречила Француска која је у мечу осмине финала одиграном у
новосадском Спенсу победила репрезентацију Србије и Црне Горе и на тај начин је елиминисала из завршнице такмичења која се играла у Арени. Новоизграђена хала није донела срећу ни екипама Црвене звезде и Партизана јер су на Ф4 турниру АБА лиге одиграном 2014. у полуфиналу претрпели поразе од Цибоне и Цедевите. Да се Београдска Арена ипак упише у историју европске кошарке побринули су се навијачи Црвене звезде који су те исте године на мечу четвртине финала Еврокупа против Будивељника поставили рекорд по броју гледалаца на једном кошаркаком мечу у Европи. Фантастичној партији Чарлса Џенкинса и пласману у полуфинале сведочило је на лицу места чак 24 232 гледаоца.

Београдски кошаркашки турнир у свом изворном смислу, као припремни турнир пред почетак нове сезоне на коме учествују најбољи европски клубови, више не постоји. Међутим већ 15 година постоји јуниорски турнир именом „Трофеј Београда“ који се одржава под патронатом Кошаркашког савеза Београда и Градског секретаријата за спорт и омладину. У организацији Кошаркашког савеза Србије 2012. године настаје и турнир „Трофеј Београда“ на којем увек учествују репрезентативне селекције које се припремају за највећа репрезентативна такмичења. Тим турниром већ традиционално навијачи репрезентације Србије испраћају своје репрезентативце на такмичења са којих се они, у највећем броју случајева, врате са медаљом око врата. Ови турнири, јуниорски и репрезентативни, на неки начин представљају својеврсни омаж турниру из деведесетих. Турниру кога више нема…

Напомена: као извор за саставе тимова, резултате на турниру и још неке податке коришћен је текст „Било некад – Београдски турнир“ аутора Жарка Дапчевића Дабе са портала kosmagazin.com