„Недељни рапорт“ – 2 бода, специјалац и тактички промашај

Сваког понедељка у новој рубрици МЦЗ-а дајемо коментар на 5 актуелних тема из претходних 7 дана.

1. Бод као победа

Какав је само спектакл виђен у уторак на нашем стадиону. Црвена звезда се представила у најбољем светлу што се тиче организације самог меча и домаћинске атмосфере. За то су били заслужени људи из УЕФЕ, који су били на сваком кораку и водили цео програм као под конац. Сам меч је већ детаљно анализиран и нема смисла да то поново радимо опет, али је закључак скоро код свакога био сличан – овај бод вреди као победа. Јасно је као дан да Црвена звезда тренутно не може да парира на други начин фудбалским велесилама у Лиги шампиона. Да је лепо за око није, али је свакако потребно. У претходном рапорту је речено да су нам потребни спаринг мечеви са јаким ривалима, како би расли, а онда када постанемо довољно јаки, укрстимо копља на прави начин и уз знатно отворенији приступ. У овом моменту нашем клубу много више значи 1 бод, 900 000 евра и не примљен гол, него да смо изашли са много офанзивнијим приступом, па завршили меч са резултатом 2-4 или 3-5. Сваки освојени бод донеће нам додатни прилив новца, али и бољи рејтинг на евро сцени и коефицијент на УЕФА листи. У прошлости је било много екипа које су покушале да играју отворено, па су доживеле катастрофалне и болне поразе, са гол разликом која је личила више на резултате сетова у тенису. После толико година ишчекивања јасно је да је наш тим тренутно далеко од стандарда ЛШ, али је Маракана још једном засијала у пуном сјају и послала поруку свима на евро сцени да не рачунају на лак плен у Београду.

2. Бод као пораз

Ако је бод против Наполија био огроман, за онај против Партизана се може рећи да је болан. Не зато што смо заслужили више, јер апсолутно нисмо, већ због самог приступа игри и залагању на мечу. Поставља се питање како је могуће да неки играч има толико велику мотивацију за утакмицу ЛШ, а за дерби нема? Емотивна испражњеност, умор или нешто треће потпуно је небитно, јер звучи као изговор. А није чак ни да је Партизан био толико бољи, колико наши играчи нису личили на себе. У сваки дуел улазили су бојажљиво и уместо да наметну своју игру, дозволили су ривалу да нам наметне ритам који њему одговара. На средини терена наши фудбалери били су надбројани и под јаким пресингом натерани на огроман број грешака. Чак и на најпростији пас деловао је као немогућа мисија у већем делу првог полувремена. Пресинг који је противник спроводио био је увек на граници фаула, али је још већи проблем био што су наши офанзивни играчи лопту примали окренути леђима од гола. Због таквог начина игре Боаћи је био предалеко од гола, а дуге лопте послате на њега биле су потпуно неупотребљиве. По приказаном више од бода и нисмо заслужили, иако смо сви свесни да је квалитет на нашој страни. На Милојевићу је да анализира и преиспита своје одлуке.

3. Број странаца у Суперлиги?

Уопште није спорно ништа у намери да се заштити српски фудбал, али ако то радиш на погрешан начин, онда се наноси само штета. Правило о броју странаца би требало да донесе добит у смислу да више простора добију домаћи играчи, те се на тај начин створи будућа база за национални тим. Ипак то је готово немогуће извести када се сваки иоле талентовани играч у домаћем првенству продаје са 18, 19 година. Таква погубна траснфер полтика, популарна у домаћем елитном рангу, наноси огромну штету управо тим талентованим играчима. Када ви као једва пунолетни одете у другу земљу, наивни сте ако очекујете мед и млеко. Гарантовани минути нису чак ни за Б тим или филијалу, а изгубљено време у том периоду развоја за сваког фудбалера је од изузетне важности. Уместо да те прве три године сениорског фудбала проведе у матичној земљи и развија свој потенцијал, он проводи време на разноразним позајмицама, стагнира и на крају се са 24 или 25 година враћа у српски фудбал. Тада већ у видно лошијем физичком стању не може више да парира ни староседеоцима, који су ипак схватили да је Суперлига Србије врхунац њихове каријере те се не вреди цимати за више. То нас доводи до закључка да није проблем у странцима и њиховом броју, већ у веома погубној стратегији развоја домаћих играча. Може се забранити и у потпуности долазак страних фудбалера, расипање талената ће и даље бити главни проблем. Боље увести правило о обавезном броју (нпр 2) домаћих играча, млађих од 21 године зар не?

4. Данило Грујић као „специјалац“ ФСС

Без икаквог разлога поново је ФСС почео да фаворизује једног судију на неколико везаних дербија. Као да су челни људи савеза задовољни испуњеним задацима, па сваки пут буде награђен још једном. „Специјалац“ је израз за судију који на основу јасних инструкција успоставља критеријум који одговара искључиво једној екипи и то ради на веома суптилан начин. Ако анализирамо суђење на неколико претходних дербија видећемо да је критеријум у најмању руку дискутабилан, јер је ниво агресивности изуетно висок током читавог меча (некада потпуно непотребно и погубно), што доводи до превеликог броја прекида током утакмице. Темпо меча је на веома ниском нивоу, а игра умртвљена до максимума. Било какву игру готово је немогуће успоставити, већ се све своди на игру из прекида и како се каже кошаркашким речником позициони напад. А ту долазимо до занимљивсти, јер је то управо ситуација која одговара нашем ривалу. Партизан у игри прса у прса не би имао никакве шансе, али сталним сецкањем игре и ситним фауловима, успевају да неутралишу креирање напада нашег тима и себи створе довољно времена за постављање споре одбране. То је легитимно право сваке екипе и то није спорно, али уколико судија не штити играче санкционисањем оних који користе превише силе, па меч претворе у тучу, онда то јесте спорно. Класичан пример јесу играчи попут Здјелара или Евертона, чија је агресија довољна за макар 3 или 4 жута картона током 90 минута, гледајући број прекршаја и њихов интензитет. Ипак они увек завршавају меч са само једним картоном, захваљујући „специјалцу“. Не знам коме добро доноси такав приступ игри, српском фудбалу свакако не. Дерби је све мање гледљив због силеџија којима је дозвољено све, па и да направе на мечу по 7,8 јаких фаулова. Тужно. Још тужније је што се и оне жале на тог судију.

5. Стручни штаб Милојевић – Мирковић

Да ми је неко пре меча рекао да ће Милојевић имати проблема да надигра Мирковића, помислио бих да се шали, јер је разум говорио да је готово немогуће да почетник, на било који начин угрози нашег стратега. Ипак прво полувреме стварно је оставило већину Звездаша у комплетном шоку, јер на онај начин, ни неке европске екипе, нису успеле да надиграју нашу екипу. Ок, наравно да тренер није једина особа одговорна за тако лоше издање, али је несхватљиво колико је Звезда деловала немоћно! Наравно да није проблем примити гол, али Црвена звезда не сме да дозволи себи да изгуби конце и упадне у ритам који одговара само противнику. Ако се Милојевићу може замерити што је дозволио играчима да уђу ноншалантно у утакмицу, онда се мора и напоменути да је остатак стручног штаба веома лоше припремио овај меч. Тактика за овај меч показала се као веома погрешна, јер слање дугих лопти на Боаћија, од самог старта било је осуђено на пропаст. Ако постоји сегмент у којем је одбрана Партизана добра то је скок игра и ваздушни дуели, где играчи попут Валијентеа, Шћекића и ћелавог Милетића имају предност. Уз то готово сви наши офанзивни играчи примали су велики број удараца по ногама у случају да лопта иде по земљи, али што је још важније окренути леђима од гола. Управо из једне такве ситуације протиник је дао гол, после асистенције Боаћија. На средини је деловало као да противник има дупло више играча, те да је готово немогуће провући лопту. За разлику од прошлог пута у Салцбургу, сада се на исправљање тактичке грешке чекао почетак другог полувремена. Црвена звезда из другог полувремена би глат добила овај дерби да је тактика била правилна од првог минута. Нажалост није и због тога смо платили цену.