Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiВажноЗвездина кућа славнихИнтервјуиНајновијеОдбојкаОдбојкаОдбојкаОдбојка

МЦЗ интервју: Ања Спасојевић

МЦЗ интервју: Ања Спасојевић

МЦЗ интервју: Ања Спасојевић.

„Насмејана одбојкашка грација“, „женски Вања“, „Аки“, „Звездина Ања“. Неки од надимака током њене велике каријере највише везане за успехе Црвене звезде и репрезентације Србије.

Предводник и капитен генерације црвено-белих дама које су одбојку сврстале међу спортове који се прате са великом пажњом, а тражи се карта више за „Шумице“ или „Велики парк“. Места одакле је кренуо успон српске одбојке.

Део генерације „Срце урагана“ чији су таласи српску одбојку винули до орканских висина, где је и данас, где јој и место. Због њих смо се будили рано ујутру а да нису НБА лига и Сакраменто Кингси, због њих су се дочеци на балкону организовали и када није злато. Због њих и данас имамо одбојкашице на које смо поносни. Али и одбојкаше.

Највише смо поносни на чињеницу да и данас поред великих успеха и каријере какву је имала истиче да има свој клуб. Без хвалисања и прича каквих смо се наслушали. Већ са осмехом.

И данас не скида осмех, и данас је у свом клубу. Звезди. Уживали смо у разговору са легендом и грацијом српске одбојке а није Вања Грбић, већ Звездина Ања. Ања Спасојевић.

Причали смо наравно о Звезди, броју 15, „Шумицама“ и антологијским мечевима против Јединства, репрезентацији Србије, великој каријери, али и о новој улози у клубу и школи и како данас дизајнира успехе на другом пољу.

Не заборавите да уживате.

Да почнемо од самог почетка. Зашто одбојка и први одбојкашки кораци.

Случајно, искрено, потпуно случајно. У мојој основној школи је екипа Радничког имала одбојкашку секцију, и дошао је тренер на час физичког да види шта ми можемо, да ли ту може неко нешто… А ја сам одувек била висока. У 13. години сам била висока 184, 185. Сећам се да смо на том часу учили да ударамо лопту чекићем, а ја сам се упорно страшно трудила да се та лопта не ротира. Ми нисмо знали да је тај човек дошао нас да гледа, али ја сам се тако фокусирала и решила да то урадим. То је вероватно њему изгледало како треба и питали су ме да ли би ја дошла да почнем да тренирам. Ја сам рекла „што да не“, да дођем да пробам.

Родитељи су ме пустили да виде да ли сам ја озбиљна у томе, да ли хоћу да се посветим, или ми је то чисто онако, одем на један тренинг, на два не одем. Ја сам врло редовно ишла на тренинге.

Брзо је дошло и до контакта са Звездом.

Ту сам остала годину дана, баш до утакмице са Звездом. Мој отац је пришао тадашњем тренеру Звезде Зорици Лазић, са питањем „Шта ви мислите о њој? Је л’ мислите да би она могла нешто и ако би могла, да ли би могла да дође у Звезду?“. Потрефило се да је Зорица баш тражила мог тату да га пита да ли би ја могла да дођем у Звезду. Тако смо се договорили, и тада је почело много озбиљније. Звезда је тренирала сваки дан, имали смо у то време почетак неких кондиционих припрема. Сећам се да смо сваког уторка имали физичке припреме, са медицинкама, скоковима, трчањем… Наставила сам да будем озбиљна, што би рекао мој тата, нисам избегавала тренинге, мени је то увек било супер. Наставила сам просто зато што ми се свидело.

И сам почетак иде у прилог чињеници да ти је Звезда суђена. Више пута си истицала да си много везана за клуб, да си породично везана за Звезду, да ти је Звезда друга кућа.

Али јесте, стварно јесам. Мој отац је играо кошарку у Звезди и ми смо сви увек породично навијали за Звезду. И још један куриозитет који ћу моћи да покажем синовима: У Звездиној монографији, алманаху који је изашао поводом 70. рођендана постоје фотографије из разних спортова и разних епоха. У монографији су фотографије деде, тате и маме. Деда је играо кошарку у Звезди, тата рукомет, а мама одбојку. Вукашину и Огњену ћемо то показати једног дана. То је права Звездашка породица.

Нема сумње где ће они играти, ако се одлуче за спорт.

Никад их ја нећу форсирати на било шта, али имаће добронамерну сугестију, да кажем.

Ивана Ђерисило и ти сте заједно почеле да тренирате у Звезди, затим заједно дошле од пионирског узраста до првог тима и касније биле стуб екипе која је правила основе за успехе не само Црвене звезде, већ и српске одбојке.

Ђера (Ивана Ђерисило) је Звездино дете, она је одмах почела да тренира у Звезди. Прошла је све Звездине селекције, од школице одбојке мислим. Ја сам дошла у пионирском узрасту. Одатле смо прошле све. Из те млађе групе нас две смо се издвојиле, иако је још девојака дошло до првог тима. Ту је била Јелена Мијатовић, нешто старије од нас су биле Ивана Крџић, Ивана Боричић, Нина Бјеговић… оне су 1982.годиште, годину дана старије, али смо све тренирале заједно.

Да ли си можда имала неког узора, обзиром да су тада у Звезди биле Бранка Секулић, Драгана Ђукић, Мајда Чичић, Ратка Костић, Олга Шкурнова, Ирина Павлова, касније и Нела Маринова..

Најискреније, нисам ја тада још то толико пратила. Више је то почелo од тренутка када смо почеле да скупљамо лопте на утакмицама. Морам да признам да ја никада нисам била у том фазону, ја сам више гледала како неко нешто ради. Више пута сам то истицала, ја сам у једном периоду радила стално смеч сервис. И тренер Терзић је наравно тражио да та лопта иде правилно, са ротацијом. Међутим, ја сам тада видела од Новице Бјелице, средњака из наше мушке екипе, касније репрезентативца, да он лопту удара са неком контра ротацијом. Он је то тако добро радио да је тај сервис био бомба. И супротно од онога што је од мене тренер Терзић тражио ја сам то покушавала да урадим, јер ми се тако више свидело. Направила сам неку хибридну варијанту онога што сам видела и онога како би то требало да изгледа.

Скупљала сам од различитих играча оно што сам виђала. Касније… мислим узор, то је особа коју сам обожавала и стварно имала среће да играм са њом – Таи Агуеро.

Кубанка која је играла за Италију.

– Да, Кубанка која је играла за Италију, један од најбољих светских играча врло вероватно икада. Генијална особа. Она је са таквом лакоћом радила све. И даље се сећам једног тренинга на коме смо радили.. кондициони тренинг са лоптом, звани „бацамо лопте по сали и трудимо се да их стигнемо“. Нама су тренери бацали тако лопте свуда по сали, ми смо се бацали, покушавали да стигнемо, смејали се, бодрилe једна другу… е, онда је Таи буквално изазивала да јој баце тежу лопту да она не би могла да стигне. Он је њу покушавао да финтира, али она би као мачка реаговала, лопта није могла да падне. На крају смо се шалили, „прозивали“ тренера како он њој не може ништа. То је тако импресивно било а опет једноставно. Фантастична је.

Она је најближе неком идеалу, али далеко је од узора или тога да сам желела да будем она. Ја сам знала да не могу да будем као она. Такве физичке карактеристике и предиспозиције ја у животу нисам могла да имам. Рецимо да сам највише уживала гледајући њу како игра.

Ми смо уживали да гледамо тебе и тадашњу екипу. Пре приче о првом тиму, једно симболично питање: Зашто број 15?

Искрено, не знам. Ја сам носила у почетку број 12, али када сам ушла у први тим Звезде Маја Мирковић је носила 12 и то је било зацементирано. 15 је био слободан број, и некако ми се допало. Кад сам погледала помислила сам да ми се свиђа. И после сам се некако поистоветила са тим бројем. Најбоље резултате сам постизала када сам носила број 15.

Када сам дошла у репрезентацију Јелена Николић је носила 15, ја сам узела 16. Прве године када је Јелена одлучила да носи број 1, ја сам узела 15. Те године је био Јапан, Светско првенство 2006.године и узеле смо медаљу. Закључак је следећи, јасно. Шалим се, наравно. Једноставно, ја број 15 везујем за срећу, за добре игре, моје игре и екипа у којима сам играла, односно репрезентације. Што може да буде сујеверје, да нема везе са реалношћу. Мада ја нисам претерано сујеверна. Када бих мењала екипу и када би ми рекли да је број 15 слободан, то ми је била баш позитивна ствар.

Јако млада си дебитовала за први тим Црвене звезде. Са 15 година. Правила се основа за успехе који су уследили.

Нисмо ми били прва екипа која је почела са тим да играчице јако младе дебитују. У том тренутку није постојала финансијска могућност пре свега, једноставно, да се има и пионирска и кадетска и јуниорска и сениорска селекција. Некако када смо завршавале кадетски узраст, ми смо већ прелазиле у први тим, односно оне девојке за које се мислио да могу да буду у првом тиму. Опет са друге стране младе играчице из првог тима су одлазиле у иностранство доста рано, из пре свега економских разлога, и тај тренд се наставио и касније. Потрефило се да смо у истом тренутку дошле у први тим нас пар које ће касније бити окосница, и дошао је тренер Терзић, који је у том тренутку унео комплетне иновације за нашу одбојку.

Нека карактеристика Звезде у том тренутку је била да смо више играле мушку него женску одбојку. Ми смо прве почеле да радимо смеч сервис и то да, јако се добро сећам тога, да се одбрана не игра на деветом метру него се уђе на шести метар, па ако те лопта погоди у главу…. То је у том тренутку била потпуна револуција, никада се тако није играло код нас. Тако се правила окосница, долазиле су и неке мало старије играчице, уз које смо ми млађе стасавале.

Опет, имале смо довољно простора и неоптерећења да полако радимо, да полако идемо. И временом су ствари дошле на своје место када смо ми сазреле. Први пут када смо играле финале са Ужицем, изгубиле смо.. било је трагично. Али, сваке године је било боље, било је напретка, док се није пробило. А када смо пробиле уследила је чувена титула коју нико није очекивао.

 

Нико, осим вас.

Нисмо ни ми. Реално, нисмо ни ми. Виделе смо да би могли свашта, али нико се није усуђивао да каже нешто. Ми смо радиле најбоље што можемо, много смо тренирале, и млеле смо редом. Нисмо ми ни претходних година нешто мање радиле, али коначно је то у том тренутку било довољно. Мислим да једноставно нисмо биле спремне. Те године се све поклопило. У правом тренутку смо одиграле најбоље. И једном када је та машинерија кренула нико није могао да нас заустави. Тако је испало. И сад се најежим кад се сетим. То ми је стварно било нешто посебно. Некако пре тога када је Јединство из Ужица освајало титулу а ми седеле покуњене и тужне што смо изгубиле, ја сам се питала како то изгледа када освојиш нешто. Какав је осећај? Шта би радила? Да ли би пала доле и плакала? Скакала, смејала се? И први пут када се то десило то ми је било јако посебно. Баш посебно што је са Звездом.

И што је у Шумицама.

Апсолутно, у Шумицама. „Шумице“ су остале наша неосвојива тврђава, иако знам да су „пале“ после тога неколико пута. За нашу генерацију су „Шумице“ биле неосвојива тврђава.

Некако се десило да чим си отишла у Асистел вратила си се у Београд, Лига шампиона против Звезде, и Асистел је савладао Звезду.

Да, то јесте. Асистел је победио ту утакмицу. Шалили смо се после да су за мене „Шумице“ остале неосвојива тврђава. Неко је барем остао барјак, ја сам део те генерације, и једна од нас је непоражена.

Утакмице против Јединства се и данас памте, то је антологија српске, југословенске одбојке. Посебно пети меч за титулу у „Шумицама“ управо, сезона 2003/04: Јединство је водило 2:1 и 24:19, а онда је на сервис дошла…

Ивана Ђерисило, наравно. То само она може. Да, мислим да те утакмице спадају под неку врсту антологије. Мада можда звучи глупо када неко то од актера каже. Не сећам се целих утакмица и свега што се дешавало, али јако се добро сећам да је не знам која количина људи остала испред „Шумица“, нису могли да уђу у халу, иако су све трибине биле извучене. На степеништу су седели. Тако нешто у одбојци није забележено. Клупској одбојци, репрезентација када је играла у Београду у финалу Европског првенства било је, то је нормално.

Да, али то је било у Пиониру.

Тако је. Али у клупској одбојци није забележено, барем да ја знам. И мислим да смо условно речено ми то заслужиле. Утакмице су стварно биле јако добре. Квалитет одбојке је био јако добар. Било је неизвесно. Али не неизвесно по систему „ми лоши, они гори“. Не, играло се доста добро. И некако људи су се доста поистовећивали са нама. Увек помињем Ђеру и узимање микрофона новинарима, Слађа Ерић која скида шминку испред камере… то је после ишло на новогодишњим џингловима. То је људима било симпатично. Ми смо природно такве. Ми смо добро радиле на терену, а са стране смо биле занимљиве људима зато што смо такве какве јесмо. И искрено, најискреније, ја сумњам да ће се то поновити икада. Не зато што то не бих волела. Напротив. Јако бих волела да се понови. Ми смо практично прва генерација коју су организовано навијачи дошли да прате. То је било… невероватно нешто. На позив тренера Терзића који је осетио да нама треба таква врста подршке, они су дошли први пут. После су наставили да долазе. А нама је страшно значило.

И у питању је одбојка.

Да, подршка публике је увек битна, увек је добродошла. Али навијачи су нешто другачије. Посебно према нама, однос који су имали према нама, начин на који су нас подржавали. Цела та прича је била толико позитивна и лепа да је неминовно било да буде испраћена од стране свих. Нешто потпуно невероватно.

Како сте ви реаговале на то? Није тајна да се бежало из школе да би се дошло у „Шумице“, да су људи остајали испред хале, да се тражила карта више заиста. Ви сте покренуле то на неки начин. И сада то изгледа прелепо када се присетимо.

Мислим да ми нисмо гледале на тај начин… биле смо фокусиране на утакмицу. Али изађеш и видиш навијаче, ту подршку… то само даје додатан мотив. Међу собом смо причале и бодриле се „како да изгубимо испред наших навијача, у „Шумицама“…“. Мислим да нисмо гледале на начин да смо ми покренуле нешто. Гледале смо да радимо оно што треба да радимо, а све то са стране нам је давало огроман мотив да будемо још боље и урадимо све још боље. Нисмо себе гледале као револуционаре неке, није то било то.

Гро играчица са поменуте утакмице, уз Весну Читаковић Ђуришић, била је и окосница успеха и система репрезентације Србије. То је била српска одбојка на једном месту. Касније сте направиле и велике каријере. О томе ћемо мало касније.

Тада си прешла у један од најјачих европских клубова у том моменту, Асистел из Новаре. Одмах је уследио и меч против Звезде у „Шумицама“.

Да, али ја сам прву утакмицу у дресу Асистела одиграла управо против Звезде. Баш прву утакмицу, на турниру у Сан Рему, не само у Шумицама. То је за мене било… јако емотивно. Јако емотиван тренутак. Први пут сам отишла у иностранство, и одмах да играм против мог клуба. Против мојих другарица, против мог тренера. Само ја знам како ми је било. Надреално, потпуно. Ми смо направиле потпуну спрдњу од тога, иако је била званична утакмица. Јесте пријатељска, турнир, али званична. Ми смо то и у Београду радиле. Добијем лопту на један блок, и мислим ја „сад ћу то из све снаге“. Одбрани ми тадашњи либеро Марина Вујовић и само чујем – „Где ћеш, Спасоја!“, на сред утакмице. Лига шампиона.

Са једне стране ми је било много драго јер је то значило да ћу доћи кући. У мој град, у мој клуб, у моју халу, пред моје навијаче. Са друге стране као да играм сама против себе. Јако тешко.

И ова анегдота иде у прилог томе каква је атмосфера била и колико је била значајна у успесима које сте правиле. Титула после 9 година, дупла круна после 10 година. Као основа будућих успеха који су долазили.

Искрено, посебно у женским екипама, наравно и у мушким, али ја имам утисак посебно у женским екипама да је атмосфера јако битна. Да се разумемо, ми жене знамо да будемо јако компликоване, али некако се потрефило да иако је било неких чарки међу нама, када изађеш на терен то не постоји. То је 12 различитих карактера, или 14. Знало се шта је најбитније. И стварно кад изађемо на терен ми смо најбоље другарице.

Тим.

Апсолутно, неопозив тим. Прави тим, буквално. Ако се око неких обичних глупости као споречкамо, то се не види на терену. И дан данас када се видимо, ми смо и даље пријатељи, иако нас је живот водио на разне стране. И даље смо пријатељи. Не могу да кажем да се дружимо, јер смо сви отишли на своју страну, али увек када се видимо осећамо да смо видели пријатеља. И то је оно што је остало конкретно од те екипе. То се и видело на терену.

Италија, Новара, Асистел. Најјача лига на свету у том моменту. Мада, и када није најјача, Италија је увек најјача. Прво искуство у иностранству. Без чувеног скудета, али трофеји ЦЕВ Купа (тада Топ Тимс Куп) и Суперкупа Италије.

Било ми је јако чудно, најискреније. Од некога ко је носио игру екипе, не само ја, али уз остале играчице, одједном сам била мала, најмлађа. По принципу „само ради мала ти то своје, шта год да радиш, то је све ок. Како ок? Одговорност, нешто? Не, не. Ти си млад играч, од тебе нико ништа не очекује.“ То је мени било тотално шокантно. Не причам само о себи, али од некога од кога је било само „мораш, мораш, мораш, и кад други не могу – ти мораш“, сад је одједном било „не мораш ништа“. Али ми је било једно јако велико искуство јер сам играла у том тренутку са најбољим играчицама света. Које су притом биле јако добри људи, већина ми је и данас пријатељ, неке су ми јако блиске пријатељице.

Ми смо, Звезда је увек ишла на титулу, нормално, али овде је другачији притисак на неком професионалном нивоу где се одмах потеже величина уговора, наравно. Гледа се како играте, шта. Не мене конкретно, мене су гледали као дете. Али то носи онда са собом и одређено понашање, како ко реагује на тај притисак. 

Опет, то је Италија.

Мислим да је за мене било јако добро што сам у том тренутку отишла у Италију. После тога је италијанска лига почела да пада, да има финансијских проблема, што је било просто логично. Ти најјачи играчи су почели да траже боље уговоре у другим лигама.

Али, фантастично је играти у Италији. Њихова спортска култура, како они третирају играче, начин на који се тренира и ради, однос публике.

Од свега се направи спектакл и уживање.

Спектакл. При том, живети у Италији, нема потребе причати. Култура, храна, спорт, историја, мода, туризам… свега има, у изобиљу, и фантастично је. Комплетан утисак живота и играња у Италији је нешто јако позитивно, наравно. Чак ми је жао што нисам старија захватила оно златно доба италијанске одбојке, када је било играти у било којој екипи не Лига шампиона, него.. фантастично. То ми је само криво. Јер ја сам дошла када сам дошла, због година. Тад је већ кренуо сваки клуб помало да има проблема. Али сам осетила доста од врхунске италијанске одбојке за три године.

Практично Асистел и не постоји данас.

У Новари постоји данас клуб Игор Горгонзола. И тамо је већина људи са којима сам ја сарађивала у Асистелу. Једино власник, председник и генерални менаџер нису исти. Али то је Новара. И искрено ја им се дивим што су они узели лиценцу из Серије Ц, ако се не варам, полако су градили, направили здраву причу и ушли у Серију А. И коначно су успели да освоје чувени скудето прошле сезоне. Мислили су да је уклет за Новару. Лично ми је јако драго, јер ми је било баш лепо у Новари. Честитала сам им. Сад су освојили и Куп.

Следи Волеро, и уједињење са бившим играчицама. Постојала је шала да је то Црвена звезда Б, у том тренутку. Уз тебе, у тој сезони су играле за Волеро: Ивана Ђерисило, Бранка Секулић, Слађана Ерић, Марина Вујовић…

Баш тако, то је била Србија у малом. Та сезона на крају није испала како је планирано, јер смо ми доведене да идемо на Фајнал фор Лиге шампиона.

Асистел се испречио.

Баш Асистел, ја сам увек имала проблем да играм у Новари. Како су ме дочекивали, веома емотивно, прелепо је било… али Асистел је тада имао јаку екипу, врло вероватно и јесу били бољи од нас. Без обзира што смо ми освојиле дуплу круну, то је било већ виђено, да је било другачије био би скандал. Та сезона није донела очекиване резултате и у принципу зато се екипа и раставила на крају.

Током каријере ти се константно дешавало да чим напустиш екипу одмах у следећем клубу играш против бившег тима. Звезда – Асистел, Волеро – Асистел, касније и Кан – Фенербахче.

Јесте стварно, али можда је то и било зато што сам то толико емотивно доживљавала. Како сам ја преживела играње у Београду против Звезде у „Шумицама“, то само ја знам. Преплачем пола утакмице. Играш против свог клуба као да играш против себе. И то се константно дешавало, а ја константно нисам успевала да се изборим с тим како треба. Где год да сам играла било ми је лепо, имала сам заиста јако мало лоших, ружних искустава. Са друге стране било ми је драго да се враћам тамо где сам провела лепо време. И утисак ми је да је и људима било драго да ме виде. А то испуни срце човеку, значи да то што сам радила, радила сам како треба. Људи су се сећали са осмехом, и то је битно.

Након Цириха, Истанбул и Фенербахче. Одлична сезона и неочекивана титула шампиона Турске.

Фенербахче, па можда и најлепша сезона у каријери у иностранству. Посебно група наших људи која је у том моменту била тамо, на челу са невероватним, незаменљивим Вањом Грбићем и његовом породицом. Ми смо сви живели као једна велика породица у Вањином стану. Много смо се лепо дружили. Са Фенербахчеом сам освојила прву титулу у историји клуба откад се игра турско првенство у овом формату, лигашком да кажемо. Потпуно неочекивано, и то поред Езачибашија и Вакифа. Галатасарај и Фенербахче су се као гурали ту, да некоме покваре рачуне, али нико није озбиљно рачунао да ће Фенербахче узети титулу. И то је било први пут после не знам тачно колико година да титулу нису освојили Езачибаши или Вакиф.

Титула је освојена прилично убедљиво, морам да кажем. И после наших, Звездиних навијача, навијачи Фенербахчеа су стварно били према нама… немам речи. Невероватно је колико су фанатични, колико су знали да нас испрате на прави начин и колико су се везивали за нас, обзиром да су и они фудбалски навијачи, и кошаркашки, углавном. Италија је спектакл, генијална, али навијачи организовано дају другачију ноту. И после „Шумица“ то сам само осетила у Истанбулу, најискреније.

Већина наших спортиста који су играли у Истанбулу потенцирају га као идеалан град за професионалног спортисту.

Истина. Истанбул је метропола, не знам коме би тамо могло да буде лоше. Једини проблем је огромна гужва у саобраћају. Али Истанбул је град који пружа све. Да ли хоћете вечеру, ресторане, изласке, историјске делове, опуштање и шетња у неком лепом парку.. и повезаност са Београдом је битна јако, авионом сте за сат времена овде. Морам да кажем да је фантастичан град у који се радо враћам. Имала сам прелепо искуство тамо.

Након Истанбула уследила је авантура, да кажемо, у Русији, у Белгороду.

– Русију бих баш прескочила јер је то била баш једна тешка, ружна прича. Финансијски проблеми у клубу, на крају сам се покупила и крајем јануара, почетком фебруара отишла. Ми смо у том тренутку примили типа једну плату. Али то није био мени лично толики проблем, ја сам ћутала и радила своје, имала сам за живот. Али рецимо млађе Рускиње које су биле у екипи, дођу на тренинг и кажу да нису имале да купе шампон или купку за туширање. То су јако тешке ствари, неминовно је да настану проблеми, лоша атмосфера, константно разлачење по састанцима, при том сам још повредила колено у једном тренутку. Медицинска нега је била на јако лошем нивоу. И у договору са менаџером сам се покупила и отишла. Када сам поменула мало ружних ствари, ово је била једна од њих.

Ружно искуство заменило је још једно лепо, Кан.

Кан, Кан… није чудно што је Кан једно од најпознатијих монденских места на свету. Не знам како другачије да га дефинишем, нестварно место. Један пример, невезан. У једном тренутку биле су јаке кише на југу Француске, у Сен Тропеу који је 30 километара од Кана су издали већ црвени аларм, упозорење од могућих поплава. Евакуисали су људе који живе близу обале. У Кану ништа, ми ништа нисмо осетили. Има неку микроклиму.. као да је неко ставио велики кишобран изнад града. Када имате слободан дан можете да бирате: да ли хоћете у Ницу, Монтекарло, Сен Тропе или једноставно да останете у Кану. Има и гомила малих места, Екс ен Прованс, на пример. Може да се ужива на хиљаду и један начин.

И сјајна екипа, играчице са којима си играла: Викторија Рава, Милена Рашић, Ана Антонијевић, Надиа Ћентони.. веома успешан период: две дупле круне, финале Лиге шампиона.

Ако гледамо искључиво екипу, односе у екипи, то ми је била најбоља екипа у којој сам играла у иностранству. Почев од Викторије Раве. Не само што је жива легенда, она је прототип капитена и лидера. Прави вођа на терену. Она је у том тренутку имала 37-38 година, имала је проблема са раменом, завршили смо јутарњи тренинг и пита нас тренер „Да ли неко хоће да испуца пар лопти?“ и Вика која се прва јавља. И ко после да не иде? Иде цела екипа. Ако се она са повредом, проблемима, годинама, статусом који има јави прва, шта ми да причамо остали. Невероватан вођа, и јако, јако мали број таквих играчица сам видела на терену. А видела сам их много и играла сам са много врхунских играчица. Вика је једна једина, прототип. После тога она уђе у свлачионицу и понаша се као „дете“. Невероватан спој фантастичне особе и фантастичног лидера на терену. Она је била та која је држала екипу.

И остале девојке су биле сјајне, сјајан скуп особа, добрих људи. Било је уживање играти у таквом амбијенту.

 

FOTO: Arhiv Zvezdine revije

Мање лепо искуство у Италији је била Модена, али опет то је Италија.

Да, Модена, из простог разлога. Преварене смо. Једноставно. Знали су да немамо спонзоре, али су нас убеђивали да имамо. На крају смо ми изашле на терен да јавно протестујемо и прозовемо спонзоре који нам не уплаћују, да би сутрадан изашли у медије и рекли „Ми немамо никакав уговор са вама“. Тада колико сам била бесна, то је… људи не би веровали да сам то ја. Осећали смо се искоришћено. Има финансијских проблема, дешава се, али на тај начин да неког превариш, људе који су при том давали максимум, осећале смо се изиграно.

Екипно смо биле добре, до последњег тренутка смо се држале. Италијанке нису биле у обавези и нису долазиле на тренинге, ми странкиње смо се скупиле и долазиле, и на све начине покушавале некако да одржимо атмосферу. Шта смо могле друго. Имале смо једну утакмицу у ЦЕВ Купу, и ту сам јако разочарана Италијанском федерацијом јер нас није заштитила, ни на један начин. 

Мало је фалило да не одем у Уфу да завршим сезону. Практично да није било нашег Савеза и господина Боричића, који су ми максимално помогли, не бих могла да одем. Иако је Модена била званично затворена, тражили су да ми потпишу исписницу. Два дана пре истека прелазног рока и регистрације у Русији. Срећа, наш Савез је максимално стао уз мене и помогао ми је невероватно. 

Фамозна утакмица коју нисте ни морале да играте. Од вас је тражено да изгубите утакмицу.

Нисмо, нисмо биле у обавези, нама ни из џепа ни у џеп, а Италијанска федерација би била драстично кажњена. Ми смо наш део одрадиле поштено. Али то је био тај инат. Италијанке су биле за то да се утакмица изгуби, али ми странкиње нисмо хтеле. Шта ако добијемо? Онда Модена мора да настави да живи. На крају су нам се и Италијанке придружиле, оне најбитније. Једноставније је изгубити један сет од 15 него три од 25. Људи нису скапирали да ми морамо да изгубимо. Играм утакмицу коју морам да изгубим? Како се то игра? Катастрофа. Нису сви знали за то, публика нам је прво звиждала. На крају смо добиле аплаузе.

Неочекивано лепих три месеца у Русији на минус 20 после тога. Та три месеца су ми извукла сезону. Нисам то очекивала после Белгорода, имала сам аверзију према тој причи, била скептична, али све је било ок. Тренер мушке екипе Уфе је био Анђелино Фригони, мој први тренер у Асистелу. Човек кога обожавам, саиграчица Хорват и ја смо проводиле много времена са његовим стафом и њим. Размишљала сам да останем чак у Уфи следеће сезоне, али дошао је позив Краснодара.

Краснодар и крај каријере. За већину неочекивано, али за тебе не.

Ја сам на пола сезоне схватила да је мени тога превише. То је имало везе са мојим приватним животом. Са тадашњим вереником, садашњим мужем се нисам видела пет месеци. У Русији су путовања јако тешка, из Краснодара до Београда ми треба један дан пута. Било ми је баш превише. Када смо завршили сезону, рекла сам да је доста. Прерасло ми је у мучење. Ја и даље волим одбојку, али подређивање свега тога је почело превише да ме оптерећује. Дефинитивно није морао да буде крај, али то је била моја одлука.

Некако се то поклопило са мојом удајом тог лета. До удаје сам била Ања Спасојевић одбојкашица, некадашња репрезентативка, све што иде уз то. После удаје сам постала Ања Пешић, девојка која са одбојком има везе јако мало. Више на волонтерској бази, из љубави, неко ко одбојку воли и прати колико може, али се бави својим послом. То је нешто за шта сам се ја припремала током каријере. Искористила сам време да завршим факултет. Муж и ја смо сели, договорили се, и сад се бавимо нечим петим.

Где је Ања била Ања током каријере? Где си рекла: „Овде сам ја, то је то“. И одбојкашки и карактерно.

То је јако тешко питање, нико ме то никада није питао, најискреније. Ја као ја… ја као ја сам била у Звезди, и једно време у репрезентацији. Али у осталим клубовима да сам имала тај осећај, можда прво време у Асистелу. Али није то исто. Другачији је то концепт у иностранству. У иностранству сте играч са одређеним уговором, са одређеним очекивањима. Доведен си да испуниш неки задатак и за то си плаћен. У Звезди смо играли и радили зато што смо волели. Приврженост клубу не долази тек тако. Или имате ту припадност, или немате. Ја сам се стварно јако лепо осећала у Асистелу, људи око мене су учинили да се осећам лепо у Новари. Али ја данас не могу да кажем да сам ватрени навијач Асистела никако, далеко од тога, драго ми је што је клуб из Новаре освојио титулу, то сам рекла. И честитала сам им. Та Ања која је била у Звезди је Ања, Ања је постала професионалац када је отишла у иностранство. 

То би једино могло да се веже још са репрезентацијом, иако није клуб. Играла сам у лепим градовима, било ми је лепо у тим екипама, давала сам максимум – то се не доводи у питање, али није исто као у Звезди. Не знам како другачије да кажем, осим да није исто. Звезду волим. То је моја кућа, ово је мој град. Недостају ми речи да би то рекла на прави начин. Они који су привржени неком клубу, који воле неки клуб за који играју или су играли, разумеће о чему причам. У Турској је врло проблематично да из Фенербахчеа прелазиш у Галатасарај и обрнуто, на пример. Играла сам у Асистелу, могла сам да играм у Бергаму, то је тамо нормално. Ја то никада не бих урадила овде, искрено, ја имам свој клуб. Не знам да ли тако могу да објасним.

Можда може да се објасни тиме да си ти практично Звездино дете, када кажеш Ања Спасојевић помислиш на Звезду, одбојкашки клуб. И данас се поистовећује, препознатљива си, неко кога једва чекамо да видимо.

Хвала ти, искрено. То ми је јако драго, ради се о Звезди, значи да то што сам радила од срца, радила сам како треба, и људима је то остало у сећању. Може да постоји неко ко ће рећи да сам ја била добар или лош играч, али ако је генерално мишљење о мени позитивно на то што сам ја радила, то је мени довољно.

Nemanja Vidić i Anja Spasojević sportisti 2002. godine Sportskog društva Crvena zvezda na stadionu „Rajko Mitić“
31.01.2003. godine
Foto: Marko Metlaš

2002.године си проглашена за најбољу спортисткињу нашег Спортског друштва, уз Немању Видића.

То је хајлајт моје каријере, вероватно. Без обзира што је то било давно, освајала сам ја индивидуалне награде касније у каријери, и трофеје, титуле.. али то је нешто најдраже. Посебно. И даље тај пехар, признање стоји код мојих родитеља у кући, у дневној соби поред телевизора.

Добила си признање из своје куће.

Да, то није признање као најбоља одбојкашица, него најбоља спортисткиња Спортског друштва Црвена звезда. Спортског друштва где имате фудбалски клуб, кошаркашки, одбојкашки, милион спортова и спортиста, и сви су добри у томе што раде. Освајају медаље, доносе резултате. Бити први међу њима мени је изузетна част. Нешто што нисам очекивала и морам да поменем, иако то људи мисле да је фраза и да се помиње чисто реда ради, то је заслуга целе екипе. Ми смо биле тим. Тим је мене избацио као појединца, а то је била потврда и доказ онога што смо радиле. Врло вероватно најбитнија индивидуална титула коју сам могла да добијем.

Поменули смо Вању Грбића, а током каријере си добила надимак „женски Вања“.

Ми смо стварно јако слични, одлично се разумемо. Вања је невероватно позитиван лик. Као што сам рекла и за Викторију Раву. Озбиљан човек, врло интелигентан и образован, човек са којим можете да причате о апсолутно свему. Са друге стране, зеза се, његове имитације других људи.. да видите њега како имитира мене, то је невероватно. Када седимо заједно у друштву то се обично деси. И мени је велика част тај надимак. Када смо се упознали ја сам му се обратила са Ви. Он ме је погледао као да нисам нормална. Али, Владимир Грбић, о чему причамо. После се то временом види и схватила сам колико је нормална особа, нормалан лик, с обзиром на то ко је и шта је. Врло често то зна да буде обрнуто пропорционално. Понављам, част ми је што су ме на неки начин изједначавали са њим, упоређивали. То како се он понашао на терену, колико је давао себе… и ја сам увек давала све од себе, ако је то неко видео у мени, и ту енергију, мени је драго што је то поистовећено са једном величином као што је Вања. Када ми људи кажу, једино што ја могу да кажем је хвала.

Енергија коју је имала, и коју има репрезентација Србије је невероватна. Од турнира до претквалификација, па квалификације до бронзе на Светском првенству и сребра на Европском.

То могу да упоредим са Звездом негде. Годинама се то стварало и чекало се када ћемо ми то да пробијемо и покажемо шта можемо. Да нисмо само талентована екипа, него да смо добра екипа. Да знамо одбојку. Не да помрсимо рачуне највећима него да се боримо са највећима за трофеје. И да их победимо. 2006.године су се коцкице поклопиле и настало је „Срце урагана“, тако су нас прозвали у Јапану. Таква се атмосфера створила да смо ми против Кинеског Тајпеха, требало је да добијемо 3:0, а губили смо 2:1 и у тај-брејку који нама значи пролазак у полуфинале на 13:12 мислим, нисам сигурна, када се Весна (Читаковић) саплела о Мају Огњеновић и пала равно, главом на терен. Ми губимо поен, то не може да буде добро никако, а лежимо на терену и умиремо од смеха. После тог тренутка смо ми завршиле све како треба, али то је био доказ наше атмосфере. Без обзира на личне ставове, размишљања, када излазимо на терен ми смо једно. И то је најбитније од свега. То је и донело резултат, сигурно.

Могло је да буде и велико финале, али Бразил је Бразил. Одлична генерација предвођена Шејлом Кастро, Џеки Карваљо, Фабијаном Клаудино… Чувено полуфинале у Осаки. Једна лопта тамо, једна овамо…

Јесте, баш тако, Бразил је Бразил, и то је било у том тренутку проблем. Да је била иста репрезентација а да се не зове Бразил, можда бисмо и победили. Можда би било и нереално да смо их победили, за то нисмо биле спремне у том тренутку. Психички нисмо биле спремне, физички јесмо, без даљњег. Мени је много битније да смо после тога остале фокусиране и да смо успеле да победимо Италију за треће место. И да смо победили то правило да не можеш да победиш исту екипу два пута на једном такмичењу. То се не дешава често. Победиле смо правило, победиле смо Италију два пута. Није нам тај пораз од Бразила прекинуо ту нашу магију. То је био највећи успех у том тренутку који је наша одбојка имала.

Након урагана у Јапану, уследило је сребро на Европском првенству. Управо је Агуеро била предност Италије. Италија освојила злато без Франческе Пићинини и Надије Ћентони.

Јесте, јесте, дефинитивно, и Италија је била јака. Посебно што је Таи у том тренутку играла у животној форми. Нико јој није могао ништа, буквално. Били су у том тренутку прејаки за нас. Мислим да је то било реално тада искрено, без фолирања.

Коинциденција је да Србија на првенствима света није узела медаљу управо од 2006. и Јапана. Ове године је Светско првенство у Јапану. Дванаест година касније. Поносимо се што су девојке сада доминатне, заиста.

Дефинитивно. Ове године би требало да дођемо до медаље у Јапану, поново. Мислим да су девојке довољно стасале, при том на свакој позицији имамо играча који је… ајде да не кажемо сад топ, или топ 2-3, или међу топ 10 на свету. Само ћу да поменем наше средњаке, кога хоћете да ставите Рашић, Вељковић, Стевановић… свеједно. Најискреније се надам да ће нас погледати срећа по питању повреда, што није био случај прошле године. Али имамо фантастичну екипу, и нема ко да нам се тренутно супротстави у Европи. Што се и видело. Оно што им ја желим јесте да их заобиђу повреде, да уђу у максималном режиму у првенство, и онда постоје реални изгледи за медаљу. Неоспорно је да имамо квалитет, и ово првенство је реално где можемо очекивати медаљу. Само нека буду здраве и нека тренирају.

Звезда је увек прозводила шампионе, увек је била ослонац репрезентације и гро данашње генерације су или Звездина деца или девојке које су стасале у Звезди. Што нас уводи у једну фантастичну вест. Ти никада ниси одлазила из Звезде, али да кажемо поново си у Звезди. Каква ће бити твоја улога?

Одмах само да се разумемо, нисам функционер. Не занима ме то. Још откад сам завршила каријеру ја сам долазила, појављивала се на разноразним догађајима, утакмицама, прославама. Конкретно, разговарала сам неколико пута са директорком Аном Аврамовић у смислу да бих увек волела да помогнем у чему год сматрају да могу да помогнем. Пре свега у раду са децом, у омладинској школи. Не као тренер, нисам квалификована за то, али у неком анимирању деце да се баве одбојком, у смислу школица одбојке које Звезда има, које могу много боље да функционишу. У принципу у чему год мисле да могу да помогнем, ја сам ту. 

Сада смо се званично, после неколико година, договорили да Деки Бојовић и Данило Мрђа функционално и организационо поставе на ноге то, а ја сам ту да помогнем и идејама, сугестијама, а касније надам се и радом са децом. Савети, анимације, доласци на тренинге, разговори, шала, игра. Мислим да могу ту много да помогнем, имам доста искуства, видела сам много добрих и лоших ствари. Јако бих волела ако могу да помогнем у усмеравању деце на прави пут. По мени спорт јесте прави пут. Јако је битно децу усмеравати да постоји нешто много више од телевизије, ријалитија, и свега што нам се са стране сервира. Да им приближимо на прави начин. Ја то желим да радим, не као посао, ја имам посао, него као нешто што волим и што би ми дало сатисфакцију. Ако само једна девојка због мене, на пример, одлучи да јој је лепо да се бави одбојком, спортом, професионално или рекреативно, ја ћу бити пресрећна.

Многе девојке које су данас велике звезде, које су играле за Црвену звезду су управо због тебе и постале одбојкашице. Многе носе број 15 због тебе.

Мени је то дивна ствар и много ми је драго да то чујем искрено. Већина те деце данас, најмлађих, и не зна ко сам ја. Ја сам престала да играм за репрезентацију пре 11 година, а завршила каријеру пре 4 године. Али имам елана да радим са њима, желим то. Отвореног срца желим да помогнем, искрено.

Деки и Данило су звездаши, и вратили су се у клуб да помогну. Мислим да деци данас недостаје те припадности клубу, о којој смо и причали, а коју смо ми имали. И ту можемо да помогнемо. Да чују да се неко ко је некада играо у Звезди и нешто значио вратио у свој клуб да помогне, и њима помогне да напредују и раде то што воле. То може да помогне да се деца поново поистовећују са клубом, што мислим да је баш јако битно.

Anja Spasojević, Bojana Milenković, Ana Avramović, proslava 70.rođendanа Crvene zvezde

Данашње наше првотимке су имале по 4-5 година када су игране те антологијске утакмице против Јединства, тек кретале у школу у време репрезентативних успеха у Јапану. Колико успеваш данас да испратиш девојке, одбојку иначе.

Знам да играмо финале Купа, и момци и девојке, и то ћу испратити барем резултатски, али најискреније нешто ако успем да ухватим на ТВ, или прочитам. Баш сам причала и са Аном и са нашим Салетом статистичарем, волела бих да дођем и доведем децу на утакмицу. Али, Вукашин има две године, а Огњен 11 месеци, а термини су незгодни. Компликовано ми је због тога, и због посла који је у развитку. Потрудићу се да испратим што год више могу.

Можда неки други спорт, кошарка.

Знам да смо у кошарци доста добри, момци играју последњих пар година и у Евролиги доста добро и праве добре резултате. Знам и за недавно финале Купа, не најсрећније због пораза. Знам и да смо презимили у фудбалу. Али, шта се медијски испрати, то успем и да испратим. Нисам успевала да погледам утакмице. Дешава се кад смо код куће са клинцима да пустим у позадини утакмицу, и да пратим спорадично шта се дешава. Имам тренутно друге приоритете, и тај део покушавам да уклопим колико могу. Успела сам недавно да ухватим одбојкашку Лигу шампиона, Хемик – Динамо Казањ. Кад буде неки дерби, покушавам да ухватим у позадини, да ослушкујем.

Поменули смо Салета статистичара, у екипи су тада уз Ивану Ђерисило и Слађану Ерић биле Гага Илић, Маја Огњеновић, као и Ксенија Милијаш, жена нашег капитена и легенде Ненада Милијаша.

Тако је, Ксенија и ја смо јако добре пријатељице још из тог периода. Чујемо се и данас, виђамо. Ја им се дивим, добили су близанце, недавно и кћеркицу. Троје мале деце. Не виђамо се наравно толико често колико би волеле због обавеза и деце. Зовем ја њу, па зове она мене, па „чујемо се за пет минута“ и онда после месец дана. Салета исто нисам видела дуго, али кад га видим кез од ува до ува. То су мени драге особе. Пријатељства која трају, предивне успомене, пуно позитивних ствари.

Ања данас. Mноги су те очекивали у одбојци након завршетка каријере, али дизајнираш успехе ван одбојкашког терена.

Ја никада нисам планирала да останем у одбојци, најискреније. Увек је мој план био када завршим каријеру да се бавим нечим другим. Ја волим одбојку, наравно. Мислим да сам одбојци дала довољно времена и довољан део свог живота, и мислим да је у реду да одбојка више не буде прва и најбитнија ствар. Одувек је то мени био план. Убеђивали су ме да треба да будем менаџер. Једна моја другарица ми је рекла „ти причаш страшно пуно, и при том успеваш људе да убедиш да то што причаш има смисла“. Нисам себе видела у томе. Одувек сам размишљала тако, и ако ћу остати у одбојци то је само у форми у којој сам се понудила Звезди.

У међувремену сам завршила економију и предузетништво, паралелно са играњем одбојке. Мени је то била полазна основна, и мени су родитељи од малих ногу причали да је увек битно имати диплому. Колики год виши ниво образовања је могуће. Мој супруг је завршио дизајн ентеријера и намештаја, то га је одувек занимало. Некако се поклопило да се уклопимо – он ради дизајнерски, ја комерцијални део посла. Кренули смо у том смеру, данас имамо отворену фирму за дизајн ентеријера и намештаја. Производња намештаја, убрзо и решења за дизајн ентеријера, што је нешто потпуно нетипично за професионалне спортисте на високом нивоу. Даје нам могућност да паралелно одржавамо породицу и посао, што је нама јако битно. За сада то иде полако, надамо се да ће у будућности то да иде како треба. Спортисти смо, знамо да морамо пуно да радимо да би стигли до успеха.

Ти си и најбољи пример: Велико европско име, професионални спортиста на високом нивоу, са завршеним факултетом. Данас девојке одрастају уз друштвене мреже, ријалитије, и неретко већ у гимназији и средњој школи започињу са ванредним полагањем.

Мислим да се ту прави огромна грешка, најискреније. Нећу да се правим претерано паметна. Говоримо о узрасту до факултета. Факултет сам и ја завршила ванредно. Људи су ми максимално изашли у сусрет, и све прилагодили времену које мени одговара. Ако сте девет или десет месеци у иностранству, другачије и не можете да завршите. Једноставно.

Али до факултета ја се не слажем с тим да је неопходно да деца полажу ванредно испите у гимназији. Не може нико да ме убеди да то мора тако. Ја сам прошла кроз то. Слажем се да је много теже ићи у гимназију или средњу школу и тренирати, али како смо све ми могле? Ниједна од нас није ишла ванредно. Ни ја, ни Ивана Ђерисило, Ивана Боричић, Ивана Крџић, Нина Бјеговић, Лана Томић… нико од нас. Наравно да је школа према нама правила уступке. Неоспорно је да је напорно, али све се може кад се хоће. Сматрам да је вредно тога. Ни у ком случају не треба деци убацивати у главу да приврженост спорту значи одбацивање образовања. Никако. Тако се деца уче погрешним вредностима, да бирају лакши начин да би стигли до нечега. Да је образовање мање важно, а није тако. Друга ствар: Шта ако не постану врхунски спортисти? Шта ако сутра престану да се баве тим спортом? Шта ако се повреде? У одбојци има јако мали број оних који по завршетку каријере могу да живе без да се баве нечим другим. Да би се човек нечим бавио врло је битно да има основно образовање, факултет.

Мислим да је погрешно и од стране родитеља, и од стране тренера, и од стране клубова да форсирају децу да иду ванредно у гимназију или средњу школу. Нема потребе за тим. Тренери и клубови не смеју да врше притисак и говоре деци да ће изгубити од тренинга или да неће играти ако иду у школу како треба. 

Школа је нешто што мора да се прође. Пропуштају и дружење са својим вршњацима, данас се одраста на интернету, што мени никако није јасно и мислим да је погрешно, али сам ја вероватно мало „old fashion“ у тој варијанти, очигледно. Школа вам ствара навику да имате неку обавезу, и радну навику, да будете одговорни. Ми смо први пут постале шампиони у четвртом разреду гимназије, ја сам ишла у Спортску гимназију. Балансирале смо школу и професионални спорт, и све смо испоштовале на максимални начин у договору са школом. Имале смо одличан успех. Ту велику улогу имају родитељи. Школа и спорт иду заједно, то је прави начин.

Сви из спорта виде само корист и нико не прича деци да су без школе у животу неспремни, неснађени, изгубљени у времену и простору, ако не постану врхунски спортисти. Шта ћемо ако не буде све како треба?

Како се постаје шампион? Новак Ђоковић?

Како се постаје шампион? Радом и вером у то што радите. Да, то је Новак Ђоковић. Шампион, машина, изађе и ради свој посао. У одбојци као колективном спорту јако је битно да верујете човеку који је до вас. Дајете све од себе, максимално радите, и верујете људима око вас. Будете радник и професионалац.

Порука за крај. Осим момцима и девојкама да освоје Куп.

Наравно, да дају све од себе у финалу да освојимо Куп. Уживајте у томе што радите, верујте у себе и саиграче, и верујем да ћете дати све од себе да донесете Звезди трофеј. Да учините да Звезда буде најбоља, као и увек. Звездаши, дођите у халу да бодримо наше девојке и момке, желим вам пуно среће и здравља.

Хвала ти велико на издвојеном времену и дивном разговору, уживали смо. И видимо се ускоро на утакмицама.

Хвала и вама, такође, и надам се искрено да се видимо ускоро на утакмици.

Звездина Ања. Увек ће ићи једно уз друго.

Повезане вести

Leave a Comment