Историјски преглед КК Црвена звезда завршавамо причом о титули која је до скоро важила за последњу на Малом Калемегдану.
Последњу титулу у 20. веку, наш клуб је освојио 1998. године, а под чудним околностима бомбардовања наредног лета није добио прилику да је одбрани. После четири сушне године 15. шампионску титулу КК Црвена звезда освојио је у сезони 1997/98, исте године када се и наша репрезентација после дуже времена вратила на кров света на СП у Атини.
Можда и кључни потези на новом шампионском путу повучени су у лето 1997. Тада из беочинског БФЦ у Црвену звезду стижу Миленко Топић, Владимир Кузмановић и Жељко Топаловић, а из Беобанке долазе Војкан Бенчић и Оливер Поповић. Квинтет искусних играча који ће уз Златка Болића, Јова Станојевића, Игора Ракочевића, Дејана Мишковића, Игора Перовића, те младе наде Радмановића, Мацуру и Ступара који су већ били у тиму на крају донети нову шампионску титулу Црвеној звезди.
Куриозитет те сезоне је да је, иако на крају овенчана титулом, кроз саму сезону било много турбуленција и потреса. Звезда је променила чак четири тренера од чега једног током самог финала плеј-офа. Са клупе су екипу водили Михајло Павићевић, американац Том Лудвиг (кога звездини навијачи нарочито памте по хокејашким изменама), затим Ранко Жеравица, потом Лале Лучић који је екипу водио кроз највећи део сезоне и на крају, после друге утакмице финала плеј-офа, екипу је поново преузео данашњи тренер Морнара Михајло Павићевић.
Навијачима Црвене звезде из тог времена је нарочито у сећању остао наступ клуба у тадашњем међународном Купу Радивоја Кораћа где је Звезда дошла до финала. Противник у финалу је био италијански клуб Меш из Вероне. Звезда је одлично одиграла прву утакмицу и славила у Верони резултатом 74:68. Уследио је реванш у препуном Пиониру, све је било спремно за славље, црвено-бели балони испод свода дворане су чекали моменат да својим летом увеличају тријумф, али нису га дочекали. Меш је славио резултатом 73:64 и однео трофеј у Верону. Звезда је у финишу имала својих прилика, али нажалост није их искористила. Сигурно један од болнијих пораза у историји клуба.
Што се првенства СРЈ тиче Звезда је лигашки део сезоне завршила на трећем месту са скором од 19 победа и 7 пораза. У четвртфиналу противник је био Ловћен. Звезда серију решава са 2:0 у своју корист. Тесна победа на Цетињу резултатом 79:77 и убедљива у Београду резултатом 89:62. У полуфиналу је чекала Будућност. Такође 2:0 у серији. У Београду победа резултатом 70:61, у Подгорици још једна тесна завршница и победа резулататом 86:84. Противник у финалу на изненађење многих је био ФМП из Железника. На путу до финала елиминисали су Партизан, учесника Ф4 евролиге из те сезоне. Треба рећи да је и ФМП тада имао одличну екипу у којој су играли Дејан Радоњић, Веселин Петровић, Никола Јестратијевић, Никола Булатовић, Александар Смиљанић, Горан Бошковић, Горан Николић и Младен Шеуларац. Финална серија се играла на три победе.
Меч број 1
Веома тврда и нервозна утакмица у којој су доминирале добре одбране. На крају победа Звезде резултатом 63:56.
Црвена Звезда: Перовић, Бенчић 2, Ракочевић 15, Станојевић 4, Болић 6, Топић 26, Кузмановић 4, Поповић 7, Мишковић, Топаловић 3.
ФМП: Вукосављевић 3, Петровић 7, Радоњић 9, Јестратијевић 9, Смиљанић 4, Бошковић 15, Николић, Булатовић, Јовановић 5, Шекуларац.
Меч број 2
Још једна утакмица на мали број поена у којој су се овај пут гости боље снашли и однели победу резултатом 68:65. Овај пораз је коштао клупе Лалета Лучића који је након меча смењен, а кормило је преузео Михајло Павићевић.
Црвена Звезда: Перовић 1, Бенчић 2, Ракочевић 9, Станојевић 16, Болић 4, Топић 10, Кузмановић 10, Поповић 7, Мишковић, Топаловић 6.
ФМП: Вукосављевић 3, Петровић 7, Радоњић 14, Јестратијевић 16, Бошковић 6, Смиљанић, Николић 4, Булатовић 14, Јовановић 5, Шекуларац.
Меч број 3
Поново тврда и неизвесна утакмица која је овај пут припала Црвеној звезди која побеђује резултатом 67:63.
ФМП: Вукосављевић 7, Петровић 9, Радоњић 6, Јестратијевић 16, Бошковић 6, Смиљанић 5, Николић, Булатовић 8, Јовановић 6, Шекуларац.
Црвена Звезда: Перовић , Бенчић 3, Ракочевић 17, Станојевић 12, Болић 16, Топић 2, Кузмановић 2, Поповић 12, Мишковић, Топаловић 3.
Меч број 4
Како се испоставило одлучујући меч финалне серије. Још једна неизвесна утакмица и инфаркт завршница за минималну победу Звезде резултатом 77:76. После нешто лошије треће утакмице на четвртој је доминирао капитен Миленко Топић и са 27 постигнутих поена донео свом тиму победу и нову титулу, петнаесту по реду.
ФМП: Вукосављевић 9, Петровић 5, Радоњић 2, Јестратијевић 10, Бошковић 15, Смиљанић 8, Николић, Булатовић 17, Јовановић 10, Шекуларац.
Црвена Звезда: Перовић , Бенчић 4, Ракочевић 16, Станојевић 6, Болић 15, Топић 27, Кузмановић 4, Поповић 1, Мишковић, Топаловић 4.
Титула је на крају успела да бар делимично ублажи шокантан губитак европског трофеја. Црвена звезда је створила шампионски тим , спој искуства и младости који је требало само паметно надоградити. Имала је у свом саставу одличне младе играче попут Игора Ракочевића, Владимира Радмановића и Јове Станојевић. Имала је лидера и тихог вођу у лику Миленка Топића, човека који је био претеча данашњих модерних „стреч“ четворки. Не треба заборавити да су се тада елитним играчима на позицији крилног центра сматрали рецимо Зоран Савић или Дејан Томашевић. Нема спора да они то и јесу били, али за разлику од њих чије је природно станиште био искључиво рекет Топић је био способан и да рашири игру шутем споља, да продре, да проигра саиграче.
Нажалост, памети у управи Црвене звезде није било и по ко зна који пут пропуштена је прилика да се успостави дуготрајнија доминација у домаћим оквирима. Топић и већина екипе су одиграли још само једну сезону у Звезди. Памтиће се победа из следеће сезоне евролиге против тада моћног Жалгириса у Пиониру. Памтиће се и евролигашка победа против Цибоне на првом послератном гостовању у Загребу. Била је то ипак лабудова песма једне одличне генерације. Погрешне процене у вођењу клуба су дошле на наплату онако како то тада нико ни у најгорим сновима није могао да помисли. На нову титулу се чекало дугих 17 година…
