У недавном историјском прегледу наше кошаркашке секције, највише пажње је привукла прича о генерацији са почетка ’90-их година прошлог века. У овом тексту пажњу посвећујемо тој екипи.
КК Црвена звезда је у сезони 1992/93 после 21 године чекања титулу коначно вратио на Мали Калемегдан. Тим који је са клупе предводио Владислав Лале Лучић, а за који су на терену играли Небојша Илић, Саша Обрадовић, Александар Трифуновић, Зоран Јовановић, Дејан Томашевић, Растко Цветковић, Никола Јовановић, Драгољуб Видачић, Предраг Стојаковић, Слободан Каличанин, Милета Лисица, Миле Маринковић и Срђан Јовановић успео је оно што су генерације безуспешно покушавале и и освојио тринаесту шампионску титулу у историји клуба.
Љубитељи кошарке из тог времена нарочито памте 21. Новембар 1992. године. Тада се Небојша Илић златним словима уписао у историју Црвене звезде постигавши у мечу против Војводине чак 71 поен и тако поставивши рекорд клуба по броју датих поена на једном мечу. Рекорд који важи и дан данас и који тешко да ће икада бити оборен. Како је те сезоне играо Небојша Илић најбоље говори податак да је имао просек од 34 поена по мечу. Ношена Илићем, Обрадовићем и Трифуновићем Црвена звезда је лигашки део сезоне завршила са 28 победа и 6 пораза и тако заузела прву позицију на табели и са предношћу домаћег терена ушла у плеј –оф.
У полуфиналу противник је била шабачка Ива и Црвена звезда је релативно лако добила ту серију резултатом 2:0 и пласирала се у финале где је чекао Партизан. Финална серија те сезоне се играла на три добијена меча.
Меч број 1
У прву утакмицу финала плеј – офа Црвена звезда је ушла са одређеном психолошком предношћу пошто је против Партизана у дотадашњем делу сезоне имала скор од три победе и једног пораза. Партизан је у меч ушао агресивније, доминирали су у скоку и играли одличну одбрану на Небојши Илићу. Црвена звезда током меча преко Томашевића и Цветковића ипак успоставља какву такву равнотежу у скоку, Трифуновић и Видачић погађају јако битне тројке у финишу првог полувремена, у другом полувремену се поентерски прикључују Обрадовић и Илић што је било довољно за тесну, али веома битну победу резултатом 89:87 и вођство од 1:0 у финалној серији.
Меч број 2
У другом мечу Партизан је заиграо зону у одбрани на шта играчи Црвене звезде нису имали одговор током читавог меча. Небојша Илић је опет био одлично чуван, а поновила се и доминација играча Партизана у скоку. На крају њихова убедљива победа резултатом 82:67 и изједначење резултата у серији на 1:1.
Меч број 3
За разлику од прва два меча који су се играли дан за даном између меча број два и меча број три уследило је седам дана паузе што је нарочито одговарало тиму Црвене звезде који је имао краћу ротацију тј. мањи број расположивих играча. Меч је обележила велика нервоза играча и велики број досуђених техничких грешака. Партизан је опет доминирао у скоку, али је Звезда то анулирала својом одбраном која је прилично оборила проценте шута противника. На крају 83:77 за Црвену звезду, вођство од 2:1 у серији и меч лопта.
Меч број 4
Кратка ротација Звезде је опет узела свој данак у ритму мечева дан за даном. Звезда је одиграла одлично прво полувреме, али је у наставку понестало снаге. Меч је ушао у егал завршницу у којој су се боље снашли играчи Партизана и победили са 70:68. Финална серија одлази у мајсторицу.
Меч број 5
Партизан је у почетку имао лагану предност, али онда се у Пиониру десио Небојша Илић и са још једном бриљантном партијом ставио тачку на своју фантастичну сезону. Предвођена Трифуновићем и Обрадовићем Звезда је одиграла одличну одбрану на спољним играчима Партизана. Напокон је добијена и битка у скоку и победа није могла да изостане. Резултатом 72:64 добијена је мајсторица и титула се напокон вратила на Мали Калемегдан.
Остаје жал за тим што једна фантастична генерација Црвене звезде због санкција није добила прилику да се одмери у Европи. Сигурно је да би овај тим уз одређену додатну селекцију и ту имао шта да каже. Ко зна, можда би исписао и неке нове светле странице клупске историје. Заувек остаје питање шта се и колико могло само да је било дозвољено изаћи на паркет и играти своју најбољу кошарку. Једна у најави прелепа прича никада није добила прилику да буде испричана. Током лета које је уследило из клуба одлазе Илић, Обрадовић, Јовановић, Цветковић, Стојаковић…али су без обзира на то неки нови момци у црвено белом следеће сезоне опет изашли на терен и одбранили освојено. О њима нешто више у тексту који ће уследити…
