Moja Crvena Zvezda
FeaturedVažne vestiАлександарБлоговиВажноНајновијеФудбал

Сто дана Владе

У јеку опште апатије звездашког народа, фрустрираног изгубљеном дуплом круном у свега неколико недеља поразима од љутог ривала, тог 5. јуна на стадиону Црвене звезде као нови тренер нашег клуба представљен је Владан Милојевић.

Говорило се о Матјажу Кеку, Бениту Карбонеу, останку Бошка Ђуровског… Ипак, врућ кромпир бачен је у руке некадашњем фудбалеру нашег клуба и успешном тренеру млађих категорија. У том тренутку, тај кромпир је био толико врео да га је било готово немогуће држати у рукама.

О прилично незаинтересованим и „засићеним“ странцима већ се јавно говорило као о играчима који су на излазним вратима. Боаћију је истицала позајмица, а Канга више пута доказао да је темпирана бомба, која је уз то пуну годину носила терет искључења против Лудогореца око врата. Доналда је у другој сезони практично било немогуће мотивисати, док Ле Талека навијачи нису желели да гледају и трећу сезону заредом у Звезди, након веома лоших партија. Руиз је дошао као велико појачање, али га је задесила судбина Моучеа и Фибела, па је било питање дана када ће наћи нови клуб. Фримпонг је након солидног почетка мандата у црвено-белом био потпуно индиспониран у финишу сезоне, у тандему са Анђелковићем. Напад су предводили „тешкаши“ са, објективно гледано, недовољним знањем за боравак на Маракани: Вујаклија, Орландић и Сикимић. Неки играчи су код Миодрага Божовића потпуно заборављени и нестали са фудбалске мапе, попут Славољуба Срнића, Дамира Кахримана, Андрије Луковића, Стефана Милошевић, Стефана Илића… Милић и Павков нису показали зашто су у јануару заслужили позив на Маракану. Што се тиче Александра Луковића, и клуб и навијачи и сам играч схватили су да је време за растанак. Његовом саиграчу из последње линије, Марку Петковићу, истекао је уговор, док је исти случај био и са позајмицом Марка Полетановића. Од играча на које се могло рачунати (Плавшић, Ристић, Манојловић, Аџић, Рачић) неки су били виђени као потенцијални извор зараде за клуб, оптерећен дуговима, а неки још увек млади да би постали носиоци игре.

Овакво стање у свлачионици (и атмосфера) било је огроман проблем. На њега се надовезао још један. Кроз свега три недеље требало је започети квалификације за Лигу Европе. За то време, требало је формирати екипу, одрадити први део припрема, уиграти и припремити бар 18 играча кадрих да прођу прву рунду квалификација. За екипу која је остала без два трофеја непуних месец дана раније и којој је био потребан потпуни ремонт, ово је изгледало као немогућа мисија. Морало се прионути на озбиљан рад. Пре конституисања играчког кадра, Милојевић је формирао стручни штаб, на челу са Миланом Косановићем и Владом Јанковићем, те кондиционим тренером Михајлом Батом Радуловићем. За почетак, Звезда је поново имала стручњака који ће бити задужен за физичку припремљеност играча…

Да квалитет сам по себи не мора гарантовати резултат доказала нам је не тако давна сезона 2008/09. у којој је Звездин тим био препун скупо плаћених странаца, искусних повратника у домаћи фудбал и квалитетних играча из националног првенства. Короман, Томовић, Пејчиновић, Нинков, Клео, Паркер, Милијаш, Оумару, Лазетић и екипа неоспорног квалитета завршили су првенство са рекордним заостатком у односу на вечитог ривала и на трећем месту на табели. С друге стране, дешавало се да недостатак квалитета надоместе озбиљан рад, приступ, посвећеност и жеља.

Комбинација та два принципа делује као гарант успеха…

БЕЗ ВЕЛИКИХ РЕЧИ…

За разлику од уобичајених конференција за штампу тог типа, Владан Милојевић није се разбацивао ласкањима Црвеној звезди, флоскулама о остварењу снова и обећањима без превише покрића. Био је скроман, кратак, али врло јасан и конкретан.

„Ово није време за велике приче и обећања, него за велики рад. Надам се да ћете по неким мојим потезима препознати да Звезда креће у бољем правцу. Јако сам свестан да једино чега немам, то је време. Време у фудбалу не постоји. Треба да се организујемо и прионемо на рад без великих обећања. Увек сам више волео нешто да направим, па да онда кажем ‘хоп’. Једино што могу да обећам је да ћемо урадити све што је до нас.“

Обећавао није ништа, на рад је са својом екипом и сарадницима прионуо од првог тренутка, а веома брзо виђен је у много чему печат шефа струке. Времена свакако није имао, па су бројне импровизације науштрб лепоте и у циљу резултата учиниле да многи помисле да ни Милојевић није донео ништа ново. Ипак, недуго затим, могао је да каже: „Хоп!“ Урадио је за неколико недеља оно што Звезди годинама уназад није полазило за ногом. Из ове перспективе, све је изгледало лако, једноставно, доминантно, убедљиво… У суштини – потпуно другачије.

ПРВИ КОРАК

Прва утакмица дошла је вероватно пребрзо. Сем Звездине деце, повратника, Савића и Стојковића, клуб је на невероватан начин успео да задржи Ричмонда Боаћија, доведе Гобељића из Напретка и после велике помпе ангажује Бразилца Рикардиња, према најавама највеће појачање Звезде овог лета. Клуб су напустили и Ристић и Плавшић. То су биле и расположиве снаге за двомеч против Флоријане. Боаћи је головима улио самопоуздање, али је већ реванш учинио да исто спласне. Канга се није појављивао, Доналд је отишао у Турску „да договори услове са новим клубом“, Рикардињо је само наговестио да „зна фудбала“, али ништа нарочито конкретно није показао. У таквим околностима, Звезда је примила на Малти три гола. Једина позитивна ствар била је елиминација Малтежана и додатно време за уигравање и нове играче, који су били неопходни.

ОСОВИНА СТОЈКОВИЋ – СРНИЋ

У тешкој ситуацији, Милојевић је морао да се прилагоди околностима и у ходу решава нагомилане проблеме. Ослонио се на осовину коју је познавао у душу: Срнић – Стојковић, своје фудбалске синове, које је стварао као тренер омладинаца Звезде и коначно створио као шеф струке Чукаричког. Звездина деца, силно мотивисана, први да докаже да је претходне сезоне неправедно скрајнут, а други да је много раније морао добити шансу у свом клубу, вукла су воз који је већ извесно време био пред искакањем из шина. Машиновођа је формирао локомотиву на десној страни која је успевала да маневрише и уз помоћ Боаћија одржи композицију читавом. Ипак, за повратак на колосек било је потребно још много тога…

ФАКТОР ЈОВИЧИЋ

Након Малте, Звезду је пут одвео у Казахстан. Многи то данас неће признати, али међу навијачима су већ кренуле стрепње. Да ли је сећање на Каират још увек било свеже или је мајска апатија и даље била актуелна, питање је, али, у оптимизму, који је код звездаша често био и несразмеран реалности, овога пута више је било стидљивости него самоуверености и сигурности, која је умела да оде и до гордости. Ипак, већ 180 минута против Иртиша улило је нову дозу наде и самопоуздања. Није то било ништа спектакуларно, али и реми са датим голом у гостима и рутинских 2:0 у Београду донели су обрисе Милојевићевог рада са екипом. Доналд се необављена посла вратио из Турске, Боаћи је наставио голгетерску серију, Ле Талек враћен у последњу линију, док се Канга… појавио. Ново лице био је Бранко Јовичић, момак који је за свега три сата фудбала (али превасходно оних сат и по на Маракани) унео нову енергију и дисциплину у екипу, пројектујући себе неформално у вођу и срце екипе, која ће захваљујући овом момку променити менталитет и филозофију и почети да високим пресингом, сјајним кретањима без лопте и паметним трчањем до граница издржљивости меље све противнике у то време. За реванш је пристигао и Александар Пешић, полако су одлазили играчи за које није било места и костур екипе корак по корак је формиран. Трио на средини Јовичић – Доналд – Канга деловао је сигурно, као и тројка Стојковић – Савић – Ле Талек у последњој линији, уз Анђелковића, који је остављао срце на терену, али и доста грешио. Рикардињо је био анемичан и неконстантан, док је Срнић играо све боље и већ био у завидној форми. Боаћи је наставио са головима, тамо где је стао претходне сезоне. Манојловић се налазио на излазним вратима.

Утисак је био да су Звезди у том тренутку били потребни голман и леви бек. Жреб је донео великог противника у трећем колу квалификација, прашку Спарту, али је самопоуздање у екипи и међу навијачима расло.

У домаћој јавности, Спарта је представљена, у најмању руку, као јак премијерлигаш, који би квалификације за Лигу Европе требало без проблема да „прегази“ након 15 дана припрема и тек онда се посвети такмичењу. За многе који Чехе нису гледали, већ судили само на основу децибела које је изазивала звучност појачања ангажованих протеклог лета, трећи корак ка групи европског такмичења за Звезду је био немогућа мисија.

За кратко време, Милојевић је на тренинзима имао четири нова играча. Милан Борјан, искусни голман, заменио је Манојловића, док је његов имењак Родић, који је прерано отишао у Зенит, дошао из Русије, не би ли пробао да кроз велики клуб и евро-утакмице поново оствари јак инострани ангажман. Срђан Бабић, стигао је из Шпаније, у покушају да оживи каријеру, која је прерано ушла у фазу стагнације. Немања Радоњић је доведен као велики ризик спортског сектора. Бурна прошлост, иако има само 21 годину, није уливала сигурност. Међутим, познајући његов таленат, многи су се надали да би овај момак коначно могао фудбал да стави на прво место и почне да формира свој прави фудбалски пут.

Чинило се да је тим полако формиран. Милојевић је два Милана од првог минута послао на мегдан Спарти, док је Радоњић добио шансу у друго делу утакмице. Сви су били сјајни. Оно што је овај меч изнедрио, услед изостанка Срнића због картона, јесте неки нови Немања Милић. Била је то прва у низу сјајних партија новог човека задатка и ратника Владана Милојевића, а уједно и последња утакмица у том периоду за поново слабог Рикардиња. Након мање од 20 000 људи против Флоријане, те нешто више навијаче у мечу против Иртиша, дуел са екипом из Прага дошло је да испрати преко 30 000 људи, а то је био озбиљан помак. Одавно Звезда тако није отворила утакмицу у Европи. Висок пресинг, константан притисак на последњу одбрану Спарте и фудбалска дрскост, па мајсторство препорођеног Канге донели су црвено-белима велики тријумф. Страмаћони на клупи, Кадлец, Лафата, па за реванш најављени Росицки и остала скупо плаћена појачања остали су без икакве шансе. Звезда је у Прагу новим тријумфом само потврдила да читаво ово лето није било случајно и да се коначно озбиљно ради.

УТАКМИЦЕ ДЕЦЕНИЈЕ“

Упоредо са тријумфима у Европи, Звезда је лагано рушила све противнике у првенству. Ипак, један моменат следио је све који су на било који начин учествовали у утакмици Звезда – Чукарички. Крвнички старт Дринчића и повреда Бранка Јовичића, за коју је, према првим прогнозама, потребно неколико месеци опоравка, улила је страх међу навијаче и озбиљно забринула стручни штаб. Милојевић, Јанковић, Косановић… морали су да пронађу алтернативу. Покушај довођења новог играча није успео, а жреб је донео снажни руски Краснодар као последњу препреку у борби за јесен у Лиги Европе. Тих дана, усталило се мишљење да Звезда има драстично мање шанси за пролазак него пре Јовичићеве повреде.

Звезда је из Русије, када се све околности узму у обзир, донела повољан резултат. Поред тога, стручни штаб је и дефинитивно схватио да Бабић још увек није спреман за највеће изазове, као и да Ле Талек више не сме играти у везном реду. Радоњић је наговестио потенцијал, а Пешић, након голова у првенству, успео да погоди и у Европи и на неки начин анулира сјајну партију Михаила Ристића. У реваншу, пред више од 50 000 људи на Маракани, Звезда је тренуцима инспирације Радоњића и Канге дошла на корак од онога што се чекало десет година. Немачки судија покушао је скандалозним одлукама то да спречи, али му није пошло за руком.

Звезда је у Лиги Европе након 10 година!

Ако је двомеч против Спарте био дипломски, онда је онај против Краснодара представљао докторски рад Владана Милојевића…

Последњи дуел у овом циклусу утакмица био је вечити дерби, у којем је гост на Маракану дошао по бод и успео у својој намери. Звездину жељу за победом зауставили су пречка и голман гостију. Уследила је толико чекана пауза, а потом нова победа у првенству, са комбинованим тимом, па припреме за Лигу Европе.

СТО ДАНА  ВЛАДЕ

Данас, Влада(н) Милојевић може да буде поносан и задовољан учињеним, када се осврне на првих сто дана боравка у Црвеној звезди. Направимо ли статистички пресек, он би изгледао овако:

15 утакмица
11 победа
3 ремија
1 пораз

Уз то, прво место на табели домаћег првенства, пет победа у Европи и пласман у групну фазу такмичења. Ипак, она друга страна анализе знатно је значајнија.

У Владану Милојевићу, клуб је добио тренера који са својим стручним штабом фанатично припрема сваку наредну утакмицу, што се примећује и на терену. Нема више оних баналних тактичких грешака које умеју скупо да коштају. Све врлине и мане противника детаљно се анализирају и максимално користе, о чему сведоче и резултати. Милојевић је против Краснодара, пре свега, показао да уме да се прилагоди противнику и ситуацији на терену. Увођење Пешића као другог нападача у Русији, на 3:1 за домаће, у јеку њихове иницијативе, али и замена Рикардиња Гобељићем на Малти у финишу, говоре да је Милојевић знао шта жели и да га је у тим тренуцима интересовао искључиво резултат. Одсуство зихерашког приступа, константан притисак на ривала (у складу са физичким стањем играча), сјајна физичка припремљеност екипе, која доноси и могућност много трчања и пресинга, те офанзивна филозофија, само су неке од ствари којима су навијачи посебно задовољни.

За разлику од неких претходних тренера, Владан Милојевић уме да саставом, формацијом и тактиком изненади, не само противника, већ и своје играче и навијаче. Ко би, уосталом, очекивао да Срнић, који три месеца раније није поред Руиза имао место ни на својој позицији, добије задатак да дејствује у централном делу везног реда, у утакмици коју клуб чека пуну деценију? Ко се могао надати да ће Фримпонг, након неколико недеља „изолације“, током које је био четврти избор на позицији штопера, заиграти у истој тој утакмици и импресионирати? У истом том дуелу, када је Радоњић морао ван игре, Милојевић није послао на терен штопера Бабића, како би чувао 2:0, већ другог нападача, Пешића.

Да је којим случајем неки од оних слободних ударца на 2:1 завршио иза Борјанових леђа, а Звезда била елиминисана, будите сигурни да на конференцији за медије не би говорио о судијама или платама играча Краснодара. Као што ни након повреде Јовичића ни једном једином реченицом није унапред припремао алиби и оправдање за евентуални неуспех, након повреде срца нове екипе и недовођења адекватне замене, већ прионуо на посао и изнашао генијално решење и са два десна крила у постави оживео позицију класичне десне полутке и сломио леву страну Руса.

Квалитет сам по себи не мора гарантовати резултат. С друге стране, дешавало се да недостатак квалитета надоместе озбиљан рад, приступ, посвећеност и жеља. Комбинација та два принципа делује као гарант успеха.

Чини се да у последњих десетак година Звезда није била ближа синтези овог двога. У последњој шампионској сезони, 2015/16, велики утицај на добре резултате имала је атмосфера у свлачионици. Звездина деца: Јовић, Грујић, Јовановић, Ристић, Срнић те Рајковић, Плавшић и уз њих Рендулић, Гаврић, Павићевић, помогли су адаптацију странаца и „држали свлачионицу“. Тако је било и у сезони у којој су у клубу били Нинковић, Милијаш, Мрђа, Мијаиловић, Печник, Бајковић… Претходне сезоне, овај фактор је изостао. Ове – он је опет ту.

Стојковић, Савић, Срнић, у првом реду, па Радоњић, искусни Милијаш, Анђелковић, али и странци, на челу са Боаћијем и капитеном Доналдом задужени су за добру атмосферу и односе међу играчима, али и рецепцију нових играча. Велику улогу има и стручни штаб. Просто невероватно делује чињеница да је бунтовни Канга из прошле, али и с почетка ове сезоне (питајте за „доживљаје“ са њим пред Казахстан), постао играч који лети на обе стране терена, игра мотивисаније него икад, а уместо дрскости и пргавости раздваја играче на терену када дође до сукоба (читај: Савић – Смолов). Индиспонирани Доналд, који је практично договорио све са Турцима почетком јула добио је капитенску траку и представља вођу на терену у сваком смислу те речи.

Стојковић, Савић, Срнић, Милић вероватно би желели што пре да забораве претходну сезону, у којој се нису прославили. Уз велико стрпљење и рад, сваки од њих постао је неизоставан шраф Милојевићеве машинерије. Шта рећи за Рикардиња? Искуства и прошлости из сличних ситуација научила су нас да би Бразилац до сада вероватно био на излазним вратима, судећи по његовим партијама. Едсон, Моуче, Фибел су најсвежији пример. Ипак, и после неколико заиста лоших партија, иако је склоњен са терана, овај офанзивац није заборављен. Са њим је рађено на тренинзима, добијао је прилику на пријатељским утакмицама, а потом и враћен на терен у званичном мечу. Одговорио је одличном партијом и голом. Много је лакше и више очекивано било да већ у августу буде отписан.

Када је дошао није обећавао много, а посебно је аутентична била реченица: „Лако је причати одмах по доласку, а много је теже да о теби причају лепо једног дана кад одеш.“

На тај начин је Милојевић ваљда себи и својим сарадницима поставио јасан циљ, до којег се код публике каква је Звездина тешко долази. Поштовање, а посебно скандирање и безрезервну подршку звездаша многи нису успели да заслуже и поред сасвим коректних резултата. Милојевић, Јанковић, Косановић, Радуловић и остали чланови стручног штаба на добром су путу. За почетак, остварили су оно што нико у њиховој улози није у протеклих десет година – донели Звезди и њеним навијачима јесен у Европи.

Синтагму „сто дана Владе“ можете посматрати као резиме рада господина Владе Милојевића и његове Владе са клупе коју предводи као својеврсни Председник и за коју каже и сам да га прати као првог међу једнакима и готово да жели да се о целој екипи из стручног штаба прича као о једном човеку, без истицања појединачних заслуга.

Ако би судио према првих сто дана свог мандата у клубу, Владан Милојевић би могао да каже оно ‘хоп’, које је фигуративно истакао као циљ првог дана. Познајући шефа струке и његове сараднике, макар на основу само претходна три месеца, јасно је да их до сада учињено неће задовољити. Као што пре Флоријане није обећаван ни други круг квалификација, а пре Спарте плеј-оф или улазак у групе, тако ни после Краснодара и жреба за групну фазу није обећано ништа унапред.

Ова група људи која тренутно води Звезду са клупе определила се за рад уместо речи, за терен уместо конференција за медије и интервјуа, за концизна објашњења својих поступака и принципа рада уместо пошалица и скечева, за критику и анализу уместо алибија.  Могли су и за оно друго. Али онда ваљда не би уливали толико поверења и наде пословично неповерљивој, захтевној и неретко размаженој и грубој Звездиној публици. Због тога су након само сто дана рада и 15 одиграних утакмица успели да поберу симпатије и зараде подршку звездаша.

Повезане вести

2 comments

Suhoj37 сеп 15, 2017 at 15:05

Vladan Milojević je prosto doktorirao trenerski posao. Odavno Zvezda nije igrala ovakav fudbal i da je prošle godine bio na klupi umesto one kukavice(kažem namerno jer se uvek branio protiv velikih ekipa pa čak i protiv Partizana što je neprihvatljivo)garantovano bi ušli u Ligu Šampiona. Ostaviti Miloja da na miru radi svoj posao i nema za nas zime, eto nas dogodine i u Ligi Šampiona!
PS – Nema veze što nismo pobedili Beloruse važno je da su se igrači borili i ostavili srce na terenu. Jedva čekam Arsenal na Mari!

Reply
Истина сеп 15, 2017 at 21:31

Браво ѕа коментар !!!

Reply

Leave a Comment