Moja Crvena Zvezda
ВажноИнтервјуиКошаркаКошаркаНајновије

МЦЗ интервју: Владимир Кузмановић

Владимир Кузмановић

МЦЗ интервју: Владимир Кузмановић.

Несуђени фудбалер коме је мало фалило да заигра у НБА и оде на ОИ у Атланти са вероватно и најбољом генерацијом на овим просторима. За свој клуб је одиграо једну сезону, освојио титулу, а затим у Подгорици остварио професионалне жеље. Опростио се евро трофејом са румунским Асесофтом и МВП признањем.

Владимир Кузмановић, бивши кошаркаш Црвене звезде, Будућности, МВП ФИБА Челенџ Купа, данас директор у Кошаркашком савезу Србије и стручни консултант на ТВ Спорт Клуб за утакмице Црвене звезде у Евролиги, који се недавно са својим сарадницима вратио са Крита са златном медаљом са јуниорског ЕП.

Са Владимиром смо разговарали о баскету у Београду и Њујорку, познатој београдској „баскет сцени“ крајем 80-тих и 90-тих, Звезди, детињству и одрастању, Премијер лиги, фудбалу, НБА…

Уживајте.

Веома је интересантна прича како сте уопште и почели да тренирате кошарку, како сте је заволели, па да кренемо од самог почетка, и још једном се вратимо 30 година уназад. Почело је са фудбалом.

Да, и та прича је много пута испричана, барем сам ја то тако доживљавао, али тешко да данашњи клинци купују новине или чувају исечке из новина, и не налази се на интернету тако лако, што је њихов главни медиј, па сам схватио да није тако лоше поновити у периоду од 5, 10 година.

Интересантно је јер сам ја обожавао фудбал, и на питање новинара у једном интервјуу шта ми је највећа жеља у каријери, ја сам одговорио да заиграм у Премијер лиги. То је тај фудбал који волим. Невероватан сплет околности и мој одлазак у Њујорк, у који се тада одлазило без виза, обичном куповином карата, 1987.године… упознавање са НБА лигом, и одигравања баскета у Харлему са Порториканцима. Тада почиње моје интересовање за НБА, који се није нешто пуштао код нас, можда је почело нешто стидљиво тих година. По повратку, долазим у мој крај на Карабурми и кажем „људи, има нека кошарка коју нисмо видели, неко закуцавање, невероватне ствари“, без обзира на оно што смо видели до тада, и поред тога што је наша лига била једна од најјачих поред шпанске. 

И онда је почело монтирање коша и даноноћно играње баскета у крају. За разлику од данашњег времена где не могу да „уловим“ не шест момака, него двојицу да шутирају на кош. Постао сам самоук, нисам прошао ону тренажну школу коју пролазе кадети, омладинци… почео сам са 17 година.“

Како су изгледале прве импресије и додир са баскетом у Њујорку, самим Њујорком тада, из тог периода. Баскет је био већ популаран.

Да, јесте. Прво сам мењао канале, јер сам остајао код куће углавном. И онда сам видео Џералда Вилкинса, брата Доминика Вилкинса, како закуцава, пируета нека. Поновио је то, био сам шокиран шта је човек урадио. Мислио сам први пут „ајде, деси се“, али је десетак секунди касније је опет пресекао лопту и опет закуцао. Био сам привучен тиме. Онда је уследио одлазак на тај баскет. Изузетно чудан. Мој покојни пријатељ Драшко и ја улазимо у салу у којој су искључиво црнци и Порториканци. Ја га гледам, нисам имао никакве предрасуде. Одрастао сам код Вуковог споменика, ту су живели црнци, студенти из Африке. Они су били као домаћини, ту су живели, никакав проблем. Али у Америци смо, друга средина, гледали смо филмове, није то тако једноставно, црно и бело.

Ја кажем мом пријатељу „Драшко, да ли они знају да нисмо Американци или мисле да нисмо нормални?“, он ми каже „ћути и чекај, ако нам баце лопту, позвани смо да играмо“. И тако је било, гледали су нас неких десетак секунди и добацили лопту. То је позив, не можеш да уђеш пре тога. Можеш да покушаш, али није препоручљиво и претерано паметно.“

Правила су другачија у односу на она која ми познајемо.

Правила Американци знају, ја не знам ни дан данас како се то зове, не знам ни да ли се упражњавају више. Свако против свакога, немаш партнера, свако за себе. Напада те један, никада двојица. Ако прођеш једног, замишљаш да ускачеш у рекет где је гомила играча и покушаваш њих да прођеш. Ако ускочиш у рекет и поентираш то је два поена, и имаш једно слободно бацање. Ако даш једно, имаш друго. Ако даш друго, имаш треће. Ако погодиш и треће, ти си испунио пет поена, лопта је твоја и крећеш поново од пола. Драшко је добио тај баскет, ја сам добио батине. Нисам знао ни правила, ни да тапкам лопту, дао сам неке поене, пет, шест поена, више из страха сам бацао лопту. Нисам имао ни изграђену технику шута. Драшко је био озбиљан баскеташ, освајао је озбиљне турнире на Ташмајдану.

Овде нисмо играли свако против свакога, него се делимо. Инфицирао сам се игром и сам кренуо да тражим како изгледа двокорак. Био сам талентован за спорт, па ми није било тешко да савладам оно што сам видео на телевизији.“

Да ли је истина да се кошарка игра главом највише?

Мислим да не само кошарка, за сваки спорт је потребна количина спортске интелигенције. Увек сам волео пример Дарка Панчева за кога кажу „он је само давао голове са гол линије“. Па само, Дарко Панчев је увек био ту, знао је где треба да буде. Он је поседовао невероватну спортску интелигенцију. Оно што је некад важило, мислим да је више фама направљена, да су кошарку играли интелектуалци и људи који су студирали. Кошарку су играли људи у градовима, јер на селу није било могућности. Просто не могу да замислим седамдесетих на ливадама кошеве. Полагало се много на образовање, и фудбалери су морали да заврше неке школе. С тим да је кошарка у почетку била мање напорна него фудбал. Фудбалери су и тада другачије изгледали, сада је друга прича. Играло се једном недељно, на осећај, на лепоту. Правила су дозвољавала да се игра без контакта, лутало се дуго са правилима. Данас не могу да замислим да се каже „ајде да играмо без ограничења времена“. И тада су заиста момци са факултета играли један спорт који је био другачији, јер је у самом старту била креативност, без пуно трчања. Сада се кошарка игра свуда. Као што смо некад мислили да играју само Србија и стара Југославија, сада одемо на Европско првенство и схватимо да играју сви. То је неминовност која је морала да се деси пре или касније. Не кажем да ће нас достићи, али неке земље много више улажу.

У Србији много деце напушта земљу због бољитка живота. Ми смо за две године обишли целу Србију, нема више тог броја играча који чине базу. Можемо да се сложимо или не, али тако је. Ми можемо после ове медаље и даље да причамо да смо земља кошарке. Ми то јесмо, али морамо да се суочимо са чињеницама. Некада када 12 играча не може да дође, имаш других 12. Данас када 12 замишљених не може, имаш проблем.“

И данас се прича о београдском баскету у том периоду крајем 80-тих, као и деведесетих. Било је пуно терена, сваки крај је имао свој терен, и били су пуни. Играо се одличан и озбиљан баскет. То је био начин одрастања.

Били су пуни терени, били су пуни. Препуни. Не могу да се похвалим да сам често обилазио терене на Ади нпр, јер сам живео на Карабурми и имали смо наш терен, што би се трудили да идемо на друго место, а они су имали свој терен. Најдаље смо ишли до Ташмајдана, реално, ту се играло даноноћно. Ту су били и момци који су играли са нама, а ми смо обилазили терене на Карабурми. Било је одличних „баскеташа“. Оно што је било интересантно, ако није био такмичарски баскет – у смислу да дођу екипе и боре се за „живот и смрт“, онда је било мало другачије, али је сваки кош био пун. Негде је играо неко ко воли да игра, негде такмичарски, али дани су били испуњени баскетом. Где год смо ишли носили смо лопту. Било је чудних терена, нису били равни. Испод су били камени блокови, неправилни облик, тешко се тапка лопта, али баскет се играо и тада, то нас није спречавало.

И у то време, којег се са носталгијом присећамо, постојао је кућни ред. Од 14:00-17:00 поподне, и до 22:00. Е, ми смо до 21:59:59 на терену и играмо док не изађе први комшија и каже „Доста је било“. Онда се покупимо и идемо, и чекамо сутра. Наш терен на Карабурми је имао светло константно. Кад падне мрак, пале се два, три светла и могло је да се игра до дубоко у ноћ. Уосталом, и наши другари су живели на тој страни зграде која гледа на терен па није било пријатно претеривати. Фудбал, кошарка… сваки дан, по цео дан, све је било пуно.“

Да ли и данас постоји ваш терен на Карабурми, на којем сте играли баскет са друштвом?

Не, нема коша. Терен постоји, али кош је био наслоњен на гаражу, па ако кренеш да положиш удараш у гаражу. И ту си имао неки лимит, али нас ни то није спречавало да играмо.“

Било је битно само да се игра, да се лопта шутира и котрља.

Да, било је битно да се игра. На пример, сад сретнем једног драгог пријатеља из тог периода, јер као клинац неке ствари гледаш другачије, и питам га „делује ми да је 80% нас знало да игра фудбал?“, каже ми „јесте“. 80% момака које угледаш је знало да игра фудбал, тако је било и за кошарку. Нисмо тада имали толико популаран тенис, био је Боба Живојиновић само, али деца су се тада много више бавила спортом. И била су много више моторички способнија.

Мени кад комшија данас каже да се деца пењу на дрво, ја не знам шта бих му рекао. Ми смо се пели на свако дрво: да ли то била шљива да беремо зелене шљиве и скупљамо у мајицу, или трешња а онда нас старији скину јер мисле да је њихова трешња. Или смо се пели да бисмо играли неке имагинарне игре, „Рат звезда“ или слично..“

Или жмурке.

Наравно, жмурке. Сакријеш се тако што се попнеш на дрво или прескочиш зид. Просто, ми смо били много чвршћи, и да се пребацим на кошарку, отуда у мојој генерацији, мислим на период до 2001/2002, ја немам саиграча који је повредио унутрашње лигаменте колена. Нисмо знали да то постоји.“

Врло брзо сте се развили у кошарци, и поред чињенице да сте почели са 17 година.

Невероватна околност је и да сам играо за Пету гимназију – у другој години нисам играо за тим одељења, а у трећој години сам играо за тим гимназије. Освојили смо друго место, моја генерација зна ко је све био у тиму Гимназије. И цела петорка Четрнаесте гимназије која је играла против нас је била сачињена од првотимаца београдских клубова. Ми смо имали једног који је тренирао кошарку, ја још нисам почео, у том тренутку. И сад додела медаља, ако се добро сећам – Душко Вујошевић дели медаље и каже ми „браво, мали!“. И сад ја гледам да ли ће и осталим момцима рећи исто, али не, рекао је само још једном момку и мени. Ја се вратим кући и кажем тати да не би било лоше да почнем да тренирам.“

ОКК Београд.

Питао сам тату да ли познаје неког негде, он је познавао човека у ОКК Београду, и ја сутра увече одем на тренинг. Постоји једна анегдота везана за тренинг, тренер Миле Симендић, он то може и да потврди. На тренинг сам дошао у рибок патикама, не кошаркашким патикама јер уопште нисам планирао да тренирам кошарку, чак нисам имао ни кошаркашке чарапе. Шорц и мајица, такође нису били кошаркашки. Он ме гледа, ја сам имао тада неких седамдесетак кила, на неких 191цм. Пита ме је „јеси ли тренирао негде?“, ја сам одговорио „јесам, у Београду са Карабурме“. Он почне да преврће очима и каже „то није кошаркашки клуб, где је то?“, ја кажем „питали сте ме где сам тренирао, не шта сам тренирао“. Почео је да се смеје и убаци ме, и тако почиње моје дружење са старијом генерацијом, као млађи јуниор. Да бисмо после годину дана стасали као старији јуниори, била је наша сезона, фантастичан микс играча, фантастично дружење, без икакве сујете, велика подршка и ванспортска. 

И још једна ствар која можда може да се нађе у неким архивама, али није толико позната – ОКК Београд је тада био првак Србије, иако смо на мала врата ушли, ми смо прегазили све на путу, и заслужено отишли на првенство Југославије, на којем је било бољих екипа. Али, сам пласман на завршни турнир нам је значио много. Мени је био показатељ да ја могу да се бавим кошарком, и август месец сам чекао са дозом зебње да се окупимо у „Кораћевој авлији“, која данас нажалост не постоји. Постоји неки невероватан објекат који још није завршен колико сам разумео. Окупили смо се у „Кораћевој авлији“, ОКК Београд је био у Првој Б лиги тада, и тренер Марјан Нововић Шиља, нажалост покојни, изабрао је мене као једног од дванаест играча који ће наступати за први тим. Мени је то било потпуно невероватно достигнуће у том моменту, и дуги низ година касније сам га питао у чему је била фора, како се то десило. Рекао ми је „ти си показао толику креативност својим пасовима, асистенцијама, идејама у тих 10 минута, да сам ја помислио „шта ако би ти имао још 10кг мишића, и веће кошаркашко знање““. Доста сам радио са њим. Устајали смо у 9 ујутру и излазили у „Кораћеву авлију“, и на моје питање „Шиљо, је ‘л можемо мало касније?“, одговарао је „не можемо, кестен тако пада да је сенка до 10:00, па шта урадимо до 10:00, јер је после вруће“. Обожавао сам тај период, и много сам веровао том човеку„.

Четири године након Њујорка почела је професионална каријера у ОКК Београду. Након ОКК Београда следи БФЦ Беочин. Лепа кошаркашка прича.

Тако је. БФЦ Беочин… ја после ОКК Београда нисам знао шта ћу. Преко доброг пријатеља контактирао сам Звездину управу, замолио сам да дођем у Звезду да тренирам, па ако им се допаднем. Процењено је било да нисам био довољно талентован за Звезду. Што ја ни у једном тренутку нисам доживео као да треба да престанем да се бавим кошарком, нити сам изгубио жељу. Нисам – нисам, није спорно. ОКК Београд ми није понудио да останем, и у том тренутку ја тражим неко решење, а морало је да произилази из тога ко је успео мене да гледа. Јер је у ОКК Београду било топло-хладно са младим играчима. Час играш, час не играш, и немаш континуитет. Иако је моја сезона 92/93 била фантастична. Сећам се мог дебија, када сам управо Звезди убацио у 1.колу девет поена за седам минута. Нико није обратио пажњу на мене, и ми смо победили захваљујући мојих последњих девет поена. 93/94 није ишло како треба, и дошла је 1994/95.

Појавио се сада свима добро познати а тада анонимни Мута Николић са реченицом „ја сам тебе гледао, ти си ми се допао, желео бих да дођеш у Беочин“. Искрено нисам могао да се начудим, и питао сам га где ме је видео. Рекао ми је да ме је приметио на неком турниру. Ми причамо о 1994.години, нема ВХС касета, нема интернета, нема ничега. Било ми је фасцинантно да ме је неко приметио. Касније сам схватио да има он тај њух када му се неко допадне. Отишао сам са првог састанка и рекао „важи, јавићу се“. Прво сам потражио у атласу где је Беочин, није ми било јасно. Па сам потражио ко игра у Беочину, они су били Прва Б лига. Прочитао сам списак играча и знао сам само Кусмука, који је играо за Слогу. Остале које сам касније заволео, и са којима смо направили фантастичне резултате, никад нисам чуо, нисмо се сусретали. ОКК Београд је у том тренутку већ три године био прволигаш. На другом састанку смо се већ договорили око конкретних ствари, на трећем смо већ све прецизирали. Толико ми је тај период драг у животу. Ми смо са једним малим, малим клубом направили невероватан успех. Не само што смо дошли у финале, и водили против Партизана 2:0, него што смо по сећању и признању многих играли најлепшу кошарку у земљи, што је много већа сатисфакција.“

Тад је кренуло и познанство са Миленком Топићем.

Да, познанство са Миленком Топићем, Беочин, Нови Сад… и са Жељком Топаловићем, и са Жељком Вучуревићем, Глишовићем.. та екипа момака која је била ту три године је незаборавна. Изашли смо из санкција тад, могло је лакше да се дише. Нови Сад је прелеп град за живот, ми нисмо живели у Беочину, и на све то играли смо препознатљиву кошарку и сви су нас респектовали. И лепо је дан данас кад се присетимо, са Владом Ђокићем сам причао сад на Криту баш, ми смо савременици. Сусретали смо се и кад је играо у Спартаку, па у Партизану и после у Звезди. Остане леп осећај, као што ми знамо, као што ја кажем за Спартак да је тада са Ђокићем, Бенчићем, Поповићем, Котуровићем.. био невероватан тим. Ми смо и највише догурали, јер ја се не сећам да је нека екипа тада осим Звезде и Партизана играла финале. Била је Боровица после нас са једном плејадом играча. То су били моменти, најлепши моменти.

Најлепше је било што ми тада стварно нисмо схватали да играмо због новца, играли смо јер волимо и из жеље да будемо што бољи. Има и једна анегдота из тог периода. Играли смо са ФМП Железником, и нисмо ишли аутобусом на утакмицу. И толико смо се инатили са Управом, да смо када је већ увелико утакмица требала да почне, ми сели у наша кола и о свом трошку кренули у Железник. Јавили смо да долазимо, тако да се Железник уредно загревао неких сат времена. Ми смо ушли у халу из кола, на загревање од 15 минута, и схватили да немамо дресове. Железник нам је позајмио дресове, и у последњем минуту смо имали победу, али изгубили смо три поена. У шали су нам рекли „дали смо вам дресове, а ви још да нас победите„.

Остаје жал за титулом из 1996.године. Финале и предност од 2:0, шта се десило?

Фама траје 100 година… Нема ко и нема шта да јесте. Ми смо почели трећу утакмицу толико нервозни од жеље и бојазни, водимо 2:0, сви очекују 3:0, шта да радимо… и изгубили смо лако. Не би помогло ни да нас је било шесторица и више на паркету. Међутим, четврта утакмица, која је кључна, ја сам поломио стопало, Кусмук је искључен, и нама су два играча са пет пенала изашли из игре четири минута пре краја. Петорка која је завршила утакмицу никада, дословце, никада није играла заједно. Према томе, имали смо шут за победу, Смиљанић је покушао, никада му нико није замерио што је промашио. Причали смо после да је могао можда на улаз, па ту да пробамо нешто, да се свира, али имао је 17-18 година, не треба му замерити ништа. Нико више од нас није желео ту победу и титулу, и кренуле су приче да је Мута тад већ прешао у Партизан. Ја стајем у његову одбрану и питам – Прешао је па је прешао, зар не би било најлепше да је прешао са титулом? Ко то не би волео?

Партизан је био доминантан и тада и после, и мени је драго остало што смо ми једини имали 50-50 са њима, 3:3 у регуларном делу шампионата. Излазили смо на терен без икаквог страха и то су биле одличне утакмице. Звезда је тада била у проблему, излазило је по шест, седам играча на утакмицу, сећате се… “

Титула је изостала, али је свакако леп период.

Када се све сабере можда и најлепши период у мојој каријери. Јако ми је драг. Није било титуле, титула је дошла после, и то са Звездом као остварење сна. Разочарење после одласка из Звезде, долазак у Беобанку који ме је препородио. Рад са Дарком Русом који ме је препородио. Био сам први стрелац, један од првих асистената, скакача… па Будућност и Евролига, у коју нисам случајно прешао сигурно, и екипа са 8 репрезентативаца… али, тај период из БФЦ Беочина је можда и најлепши.“

Пре коначног доласка у Звезду због повреде је изостао евентуални одлазак на Олимпијаду, Атланта 1996.

Сви кажу да бих ја ишао на Олимпијаду, да бих био тамо, ја то не могу да тврдим. Ја сам одавао огроман респект према тим играчима, и то каквим играчима, и дан данас је тако. Остаје жал што нисам био у конкуренцији, продати неку финту, дати кош, или само тренирати са њима. Нисам ни после тога ламентирао над судбином шта ми се десило. Наставио сам да играм, играо сам добро. После финала, Мута је прешао у Партизан и не треба заборавити скор БФЦ Беочин – Партизан 2:0. Пола коша у Београду и пола коша у Новом Саду. Наставили смо са добром кошарком, котирао сам се добро према мишљењу тренера, жао ми што са некима нисам радио. Мута Николић и Дарко Русо, уживао сам у кошарци са њима. Оно време које представља Дарко Русо не постоји више. Ако сте приметили, навијачи јесу сигурно, када сам причао о Звезди на евролигашким утакмицама на Спорт Клубу, стално сам истицао да када не можеш да се надиграваш треба мало „уништити“ утакмицу. Мало успорити темпо, да не буде толико лепа, али направићемо ружну утакмицу у којој ћемо победити. То је наше легитимно право. То је Дарко Русо радио. Два за нас и испунили смо мисију, победили смо.“

Да ли је то фалило можда против Меша из Вероне у финалу?

Меш из Вероне је једна велика жал, велика жал за остварењем неког сна. Победили смо прву утакмицу, имали другу у Београду… можда би теже освојили титулу да смо тад победили. Велика жал.“

Практично већ следећи дан Звезда остаје без тима.

То што је Звезда урадила је било тотално погрешно, промењен је цео тим малетене истог дана, са идејом стварања „велике Звезде“. Ту почиње агонија. Ја и данас свима причам да је Будућност настала из Звезде. У једном тренутку слободни на тржишту Топаловић, Кузмановић, Топић. А онда стижу Ракочевић и Саша Обрадовић. А онда стиже после Милојевић, па Чабаркапа… они су врло лако могли да заврше у Звезди. Звезда је направила грешку те године, следеће године није освојила титулу, због бомбардовања прва је била Будућност, нема Евролиге. То је одвело све у другом смеру и резултирало тиме да се Звезда дуги низ година није опоравила.“

Зашто није дошло до останка у Звезди, шта је разлог?

Отпуштени смо. Исто вече нас петорица смо отпуштени. Имали смо двогодишње уговоре. Разлог је да се створи „Европска Звезда“, у којој ми нисмо потребни. Нама је невероватно и дан данас. Ми смо били у најбољим годинама, ја сам имао 27 година.“

Нема објашњења, ништа вам није речено?

Нема објашњења. Нејасно, али тако је. Мени је жао, јер смо желели и мислио сам да можемо да остваримо неке снове које смо остварили у Будућности. Ја сам професионалац, не могу да кажем сада да ми је жао што сам остварио то у Будућности, далеко од тога, спортисти смо. Имам симпатије према Будућности и данас јер сам остварио у том клубу добре резултате. То је у том тренутку било тако и прилично необјашњиво, и то нема никакве везе са Звездом данас и концепцијом Звезде данас. Да ли је то тада било добро? Није. И скупо је та грешка коштала Звезду. Нас није. Ми смо направили каријере. Игор Перовић је тренер у Звезди, Мишковић, син му игра сад у репрезентацији. Топаловић је до повреде играо одлично, ја исто. Топић је дошао следеће године, знамо сви. Мислим да смо могли дуго да владамо.“

19 година је прошло, улазимо у двадесету годину од тог финала између Црвене звезде и ФМП Железника, поновило се исто финале у Пиониру ове године.

19 година, да да… искрено, ФМП је тада урадио велику ствар. Ми нисмо играли тако лако са Партизаном, чак мислим да су били фаворити. Железник нам је учинио велику услугу тиме што је елиминисао Партизан. Били су добри, а ми још нисмо достигли пун максимум. То нам је била прва година. Далеко од тога да нам је било лако. Ми смо се скупили брзо, тројац из Беочина, двојац из Беобанке, најталентованији млади играчи… и увек волим да цитирам Жељка Обрадовића када је рекао по доласку у Фенербахче, „И шта сад? Дошао Жељко, довео играче, и одмах прваци? Није баш тако“. Ми смо то урадили у првој години, имали смо квалитет, али није било баш очекивано. Могли смо да верујемо, да се надамо, желимо. Нисмо могли да гарантујемо, Партизан је тада био већи фаворит.“

Период из Подгорице је био и евролигашки, мало је фалило тој генерацији за неки већи успех.

Многи су ме питали зашто идем у екипу са осам репрезентативаца, али ја нисам осећао неки проблем. Нисам прешао случајно. Топић, Томашевић, покојни Бркић – није био на списку можда, али то апсолутно нема везе са кошарком и огромним квалитетом који је имао, Владо Шћепановић, Вукчевић је био на ширем списку, Дејо Радоњић је био на ширем списку, Гашо Пајовић је био на ширем списку. И онда питање за мене: Шта ћеш тамо где су сви репрезентативци? Полако. Наћи ће се место, и место се нашло. И јако сам задовољан тим периодом и како сам играо те три године. Евролига је била изузетно напорна, не могу да је поредим са данашњом, мислим и да епохе не треба поредити. Изашли смо на мегдан Панатинаикосу, Жељку Обрадовићу, Бодироги и Ребрачи. Реал Мадриду и Салету Ђорђевићу. Барселони, Дуењасу, Карнишовасу и Пау Гасолу. Олимпијакосу, Фасуласу, Форду, Томићу, Тарлаћу, Комазецу… Киндер са Врањковићем и Карлтоном Мајерсом. Изаћи и видети такве играче тада.. али стварно смо се борили. Можда је неко очекивао више, али били смо незрели, тек смо ушли у то. Изабрали смо Сарајево за град домаћин, што је био велики промашај, и ту смо изгубили много. Мислим да смо могли један степеник више, али било је дивно искуство. Када изађеш на терен све је врвело од репрезентативаца. Када изађеш на терен против Бодироге и Ребраче није свеједно, а не да их победиш са великом разликом у Подгорици.

Након Подгорице – Белгија, Грчка и Румунија. Асесофт у 34.години и европски трофеј за крај каријере. Уз МВП признање.

Белгија, Грчка, Румунија. Са 34.године одлазим у Румунију и пензију, и размишљам да је то последња година, после које желим да се одморим. Испоставило се да сам играо по 35 минута просечно. А када сам желео да играм 35 минута нисам играо. И долази турнир, који је пропраћен толико скромно, ја не могу да схватим да је тада ФИБА Челенџ Куп представљао ништа, а данас на представљању испод имена Сита Алонса пише – освајач ФИБА Челенџ Купа. Значи 2005. не значи, а 2017. значи. Тада сам остварио жеље и то је био моменат када сам прекинуо, тачно. То је то. Био сам МВП турнира, а када кажу „па то је Челенџ Куп“, одговорим да су тамо били Банвит, Локомотива Ростов и Динамо Москва, онда схвате ваљда. Скуп тимова чији је буџет за Асесофт био невероватан. Покојни Аца Петровић је тренирао Локомотиву Ростов, играли смо у финалу. Само код нас забораве неког када оде из земље а уради нешто. Па освајао сам титуле, играо Евролигу, није играч из Српске лиге. За мене је велика сатисфакција радовање тих људи у Румунији. Остаће запамћено да је један румунски клуб освојио европски трофеј у кошарци, што се неће десити више. Драг ми је наслов „Владимир Кузмановић послао цео град на прославу на Трг“. Два слободна бацања, одбрана последњег напада. У Румунији нас много воле, славље је стварно било велико, са музиком, и како треба да буде.“

Пре одласка у Румунију је постојала опција за одлазак у НБА и Далас Мавериксе, на препоруку Игора Кокошкова. На крају је изабран Антоан Ригодо.

Јесте, тражили су дванаестог играча за попуну ростера, и Игор је рекао да има играча за њих, Владимира Кузмановића. Како су дошли до тога, како им је он то презентовао, не знам, али ја Игора много волим и добри смо пријатељи, па сам знао да није шала. Рекао ми је „твој CV је на њиховом столу“. Отишао сам у клуб, попричао на ту тему, мислили су да се шалим и рекли да могу, наравно. Десило се да се Ригодо враћао из повреде, он је био велико, звучно име из Европе. Он се појавио за исте те услове. „Блесава“ прича, „блесава“ за оно време у смислу да нам је тада НБА лига била недоступна, и мислили смо да квалитет који поседујеш мора да буде апсолутно потпун. И играчки, и физички, и ментални. Мислим да сада иду физички способнији, да је за нијансу другачије.“

Није Далас, али је Хјустон. Једно време сте провели у Тексасу, ипак, као скаут Хјустон Рокитса.

Једно фантастично време, годину и по дана уживања. Осећао сам се јако лепо, они јако поштују своје сараднике. Поносан сам на то да извештаје које сам слао играчима којима сам слао нисам погрешио. Показао сам професионалност, знање, и остао у добрим односима и контактима са тим људима. Дошло је до промене у клубу, Карнишовас је дошао на позицију директора и довео своје људе. Не кажем да ја то не бих урадио можда.“

Да ли се по завршетку каријере, или током каријере, јавила жеља за тренерским послом?

Не. Чуо сам се са Игором Кокошковим, који ме је замолио да не будем тренер.“

Ни са млађим категоријама?

Не, ни то.“

Млађе категорије, стигло је ново злато, јуниорско. И опет смо се сви пробудили, таман пред сениорско ЕП.

Дао сам интервју пре неки дан за Спорт Клуб, и ту ћу да се надовежем – 47 дана је провео Влада Јовановић са овим момцима, са својим стручним штабом, и ја са њима. Радили смо на једној атмосфери, односу са играчима какав мислимо да треба да буде, да они почну да верују у себе. Играчи су расли из утакмице у утакмицу, бивали све бољи. Иако реално, руку на срце, осим надања и вере коју смо имали, далеко од тога да смо ово и очекивали. Момци су играли са таквим самопоуздањем и веровали су тренеру. И то је порука. Без тога не постоји резултат. Они су апсолутно веровали Влади Јовановићу, он је веровао у њих. На полувремену против Шпаније, полувреме које је Шпанија одиграла добро, а ми катастрофално, он је само са две, три реченице послао поруку. Момци су изашли на терен и прегазили Шпанију, могло је да буде и двадесет разлике.

Мора много да се ради да би се овако нешто поновило. Овим момцима који су ово урадили морамо наћи место за игру. Да видимо ко жели да ризикује. Ако није могуће у Звезди или Партизану, ајде да видимо где је могуће и ко то може да уради. Постајале су позајмице и раније, калили су се и раније, и ми смо се калили, зарађивали минуте и долазили спремнији за следећу сезону.

Ако ништа друго, желео бих само да поменем једног дечка, и не познајемо се, то је мали Огњен Добрић, који је одиграо фантастично КЛС. И сезону пре је одиграо одлично у ФМП Железнику. Мислим да је могао да пружи више у Евролиги, али сад је моменат да баш захваљујући томе он буде поуздан играч у петорци Звезде. Наравно, не улазим у то како ће видети Душан Алимпијевић, нити се мешам у састав Звезде. То је момак који ме је фасцинирао приступом, да ли на пет минута или на 18 секунди на утакмици, он улази са истим жаром и спремношћу. Мислим да је то прави приступ, и мислим да ће имати добру сезону и направити добру каријеру.

Када смо код младих играча и Огњена Добрића, КК Црвена звезда данас. Улазимо у један нови циклус, након веома успешног периода. Дошла су тројица младих српских играча, уз Марка Кешеља, екипа је млада. Тренер је млад. Стрпљење и подршка се издвајају као најпотребнији, а притисак јавност никад већи.

Притисак никад неће престати, а јавност заиста мора да буде стрпљива. Не може све одједном. И за прошлосезонску екипу је било прича „само да не буду 16.“, не да нису били 16. него… имали су најфантастичнију серију поред Реала у Европи. Овде ће бити потребан велики рад, јер су дошли млади играчи без искуства, не кошаркашког него евролигашког, што је велика разлика. Улазе у ритам који видели смо да ни прошле године није био проваљен, како се спремати и шта радити, а тек ове ће бити тешко. Концепцијски је Звезда другачија. Треће, играчи се не познају. Колико год била присутна жеља, мора да дође до хемије. Да се препозна ко шта ради, што је било препознатљиво уназад три године. Потребно је време да се стекне поверење. Велика је ствар када четири играча на терену верују да када пети шутира на кош, то улази. То се осећа, као прошлих година. Морају да се поштују на терену, то је предуслов. Морају да гину једни за друге, то ће бити прекопотребно. А то је поверење и поштење.

Мора да се дефинише и вођа екипе, то је прошле сезоне био Јовић.“

Бранко Лазић.

Бранко Лазић да, апсолутно. Бранко Лазић је био у свом сегменту, и ја га увек апострофирам. Он даје енергију, али неку течност и квалитет, сигурност у нападу… мора да се одреди ко даје. То је био Јовић прошле сезоне. Ко је одговоран, ко је главни, тренерова десна рука.

Из пораза се учи. Ако се крене са победама, фантастично, али нереално. Тренери ове године у Евролиги су искуснији.“

А и Црвена звезда се тотално другачије посматра сада, равноправно, или чак као фаворит понекад.

Гледа се другачије, очекује се више од Звезде, и оптерећење је како сада поновити резултате. Неће бити лако. Ентузијаста је Алимпијевић, велики ентузијаста је Миленко Топић. Не би се прихватио овога да није. Верујем да играчи долазе са једном ненормалном енергијом, стицајем околности знам Јовановића и знам са каквом жељом он долази. Биће то једна добра, лепа група момака. Мислим да колико год имали времена да се спреме, у поређењу са оним што смо ми имали је кратко. Ми почнемо 1.августа после једних тешких, сурових базичних припрема. Сад је то убрзаније, и мора да буде убрзаније због система такмичења. Верујем да имају довољно талента за тактичко-техничке замисли, за спровођење акција, имају интелигенцију несумњиво, иначе не би били изабрани да играју у Звезди, сигурно.“

Да ли сте се чули или разговарали са Миленком Топићем?

Јесам, јесам. Пожелео сам му сву срећу. Знам колико је то желео, колики је Звездаш, до коске. Рекао сам му да ће бити тешко, да ће бити потребно и среће. Позив који му је уследио можда није у најбољем тренутку, а опет ко зна да ли би постојао други. А знам да је он то толико желео, цео живот, тако да није ни размишљао. Храбар потез. Волео бих да има ту позицију коју је имао као играч, у смислу поштовања, јер су га сви тренери уважавали. Да каже шта мисли, да каже када ваља и када не ваља. Миленко има један здрав поглед на кошарку, и биће подршка и помоћ играчима.“

Први идол, фудбалски или кошаркашки?

Фудбалски, Владимир Петровић Пижон и Драган Пикси Стојковић, наравно. Пикси је најбољи којег сам икада гледао. Пижон, све што је он радио тада… “

Прва утакмица је била исто фудбалска?

Фудбалска, наравно. Играли смо против Андерлехта, ако се добро сећам. Играо је Пижон, Дуле Савић, Шестић… „.

Премијер лига, неостварена жеља. Који је клуб омиљени? Ливерпул?

Откад је Алекс Фергусон отишао из Манчестер Јунајтеда, ниједан. Када је Барселона довела Суареза престао сам да их гледам, јер он концепцијски не одговара једној таквој екипи. Данас, а и као клинац, највише навијам за Бајерн из Минхена. Клуб који тачно зна шта хоће, клуб који никада не претплати играча, клуб који увек више заради на продаји. Имају јасну идеју и визију, и ја сам убеђен да Бајерн никада неће бити у минусу. То су Немци, и тај технички дотеранији стил игре ми одговара. Имају резултате, а нема толико бомбастичних имена. И црвено-бели су, наравно.“

Али Манчестер Јунајтед је остао као жеља?

Да, у том тренутку када сам навео, то је онај прави фудбал. Атрактивна лига, праћена. Ја се никада нисам штедео, ни у кошарци, ни на фудбалу. Увек сам давао 150%. То је енглески фудбал био. Иако стилом игре нагињем на немачки, технички дотеранији.“

Да ли сте испратили ФК Црвена звезда од почетка сезоне, да ли мислите да можемо проћи Краснодар?

Нисам испратио, нисам могао, били смо на Криту, припреме пре тога. Чуо сам да смо добро играли, да су многи Звездаши које ја познајем презадовољни како је то изгледало, приступом пре свега. Да је први пут после неког дужег времена имало смисла. Као и у кошарци, и у фудбалу треба веровати у себе и у циљеве које треба испунити. Не мислим да ми талентом заостајемо ни у фудбалу, али нешто се очигледно дешава када фудбал не успева да оствари оно што остварује кошарка. А када гледам све спортове мислим да смо ми мала нација по броју становника, али препуна талента у свим спортовима.

Што се тиче Краснодара, мислим да Звезда нема разлога да се плаши, није то Реал Мадрид. Колико год они били богати, колико год већина причала да је буџет главна ствар, ја мислим да није. Звезда сигурно није била међу 9 најбогатијих клубова у Европи прошле сезоне, па јој је измакао Топ8 у Евролиги. Тако да мислим да Звезда може даље.“

Како се постаје шампион?

Једна посвећеност, љубав према кошарци. Колико год је кошарка постала посао, то не сме да буде јер онда и нема правих шампиона. Поверење и поштовање саиграча, поверење и поштовање тренера. Вера да не постоји бољи док се не докаже, и може да се надиграва са сваким противником. И да могу увек да се извуку поуке. То је оно што је потребно овом времену.

Ми када се враћамо из Никшића са утакмице на путу до Новог Сада 14 сати причамо како смо могли да зауставимо нешто. И заиста то и урадимо на следећем тренингу. Садашња комуникација се своди на телефон, нема пуно приче међу саиграчима, слушалице и музика се слуша по цео дан. Мислим да то није добро у решавању малих ствари.“

Да ли је тој дефиницији најсличнији Марко Гудурић?

Марко Гудурић јесте. Дечко који је изнео највећим делом, са својим саиграчима, ту генерацију 1995. која је узела злато 2015. Дечко који је направио велики искорак. Можда је мало раније гурнут у ватру одласком у Фенербахче. Мислим да је код једног од најбољих код којег ће сигурно учити и научити, Жељка Обрадовића. Само што ће га чекати много већи изазови у оквиру турске лиге него што је то било у АБА лиги. Он још није завршио свој развој, и наравно да би било дивно када би он успео да се развије и надограђује кроз тешке утакмице. Ја му желим сву срећу.

И уопште не сумњам у педагошки приступ Жељка Обрадовића и како ће он помоћи Гудурићу. Као што је помогао Калинићу. Од момента када је полудео због оног шута у „Пиониру“ до момента када је Калинић постигао 14 поена у првој четвртини у финалу Евролиге. Као и Богдановићу. Јудо који му верује, Баптист који му верује, Дијамантидис… надам се да ће Гудурић успети само да се прилагоди томе јер излази по први пут из земље у једну од најјачих лига у Европи.“

За крај, порука за навијаче Црвене звезде.

Стрпљиво, морају бити стрпљиви. Гледаћемо Звезду у Евролиги поново, оно што је урађено прошле сезоне је мало ко очекивао. Фалило је толико мало до 8.места, које је у овом систему такмичења јако тешко постићи. Пре две године је било лакше. Стрпљење за нове играче, чека их тежак ритам, убрзани ритам АБА лиге. Таленат који поседују ови момци ће испливати. И оно што је Небојша Човић изјавио пре неколико дана да о Ф4 у Београду не треба размишљати, мислим да је то апсолутна порука. Све је отворено, све је могуће. Да нам је неко рекао како и где ће завршити Макаби и Барселона прошле сезоне мислили би да је луд. Можда се заврти и ове сезоне. Ајде да не прогнозирамо. Подршка Алимпијевићу, Топићу, великом Звездашу, и овим младим момцима. Стрпљење и подршка. Они ће дати све од себе. И када кажемо дати све од себе, то је једина ствар коју тражимо од наше репрезентације на Европском првенству: Момци, дајте све од себе и биће боље одмах.“

Стрпљиво и подршка, заједно у Арени и Пиониру.

Тако је.“

Хвала вам на издвојеном времену.

Хвала вама.“

Повезане вести

1 comment

kastiljo авг 12, 2017 at 20:01

Deluje kao covek skroz na mestu…Uvek nekako prirodno odmeren,ne zalece se komentarima.Jako dobar posao radi na SK.

Reply

Leave a Comment