Moja Crvena Zvezda
ВажноИнтервјуиКошаркаКошаркаНајновије

Новогодишњи МЦЗ интервју: Дејан Радоњић

Новогодишњи МЦЗ интервју, тренер КК Црвена звезда мтс, господин Дејан Радоњић.

Он је свакако творац Звездине модерне кошаркашке историје. Не само зато што је први по броју победа на Звездиној клупи, већ што успева, можда и непримећено, да нас учи кошарку. Данас се аплаудира доброј одбрани, што је било незамисливо, а после сваке критике упућене на његов рачун, он одговори још већом победом на терену. Унео је господски манир у српску кошарку, што је Сизифов посао, прича се само о игри за коју кажу да се игра главом. После пораза се не прича о судијама, он је „дежурни кривац“, а после победа играчи су хероји. Не мора да прети никоме и да улази до пола терена да би показивао ауторитет, што неки тренери раде, чак и велики европски кошаркашки великани у Београду полажу оружје. Побеђени су.

Ако до сада нисте ово увидели, то је већ #radonjizam.

Преко играчке каријере, тренерских почетака, до стварања Звездине кошаркашке бајке, која и даље траје, и радоњизма. Ми желимо наставак. Специфичан интервју, а даљу анализу текуће сезоне оставили смо за јун, на Калемегдану.

Господин Дејан Радоњић.

Foto: Mondo

Да кренемо од самог почетка. Играчка каријера. Подгорица, дебитовали сте за Будућност са 17 година. Зашто баш кошарка?

Почео сам у млађим категоријама Будућности, са 12-13 година, тада се у тим годинама почињало. Размишљао сам између фудбала, одбојке, кошарке… моје одељење је било прилично спортски оријентисано. Ја сам у том тренутку био мало височији од осталих, па сам кренуо на кошарку и баш брзо је и заволео. Играо сам у млађим категоријама Будућности, а прво сениорско искуство је било у КК Титоград, тако се тад звао клуб. Имао сам 15 година, и играо сам црногорску лигу тада. Са 17 година сам играо СФРЈ лигу у Будућности. Отишао сам у војску, па по повратку из војске био две године у Ловћену, па сам се вратио у Будућност и после две године отишао у Профиколор из Новог Сада. Након Профиколора сам играо три године за Ловћен, па једну за ФМП, вратио се у Будућност, где сам провео још четири године и на крају завршио каријеру у Војводини. Са 34 године сам завршио каријеру.“

Да ли сте као играч имали прилике да пређете у Црвену звезду?

Да, два пута. Први пут, 1997.године, био сам седам дана у Београду на преговорима, али није се реализовало. Вратио сам се у Подгорицу и одмах сутрадан добио позив ФМП-а. Дошао сам поново у Београд и одмах смо се договорили. А други пут ме звао тадашњи тренер Јоца Антонић, али ја сам већ био договорио останак у Будућности. Било је близу.“

Били сте члан трофејне генерације Будућности, која је могла да остави траг и у Евролиги.

Прве године повратка у Будућност смо освојили титулу, што није било нимало лако, и играли смо полуфинале Сапорта Купа, што се мало помиње. Изгубили смо од Бенетона, који је водио тада Жељко Обрадовић. У Тревизу смо изгубили великом разликом, а реванш није игран због НАТО напада.

Освојили смо титулу у СРЈ и изборили Евролигу. Направили смо још јачи тим – Томашевић, Топић, покојни Харис, Кузмановић… из протекле сезоне су остали Владо Шћепановић, Булатовић, Вукчевић… То је било неко прво искуство Будућности што се тиче Евролиге. Било је доста чудно, биле су санкције па нисмо могли да играмо у Подгорици. Прво смо играли у Сарајеву као домаћини, и није нам ишло добро. Почели смо са 0/5, мислим. Онда смо домаћини били у Будимпешти, почели да добијамо неке утакмице, имали солидну сезону када све узмемо у обзир.

Али, потпуно другачији систем је тад био. Мање екипа које су имале квалитет, малтене две, три екипе за које се одмах знало да могу нешто да направе. Већ следеће сезоне смо ушли у 16, и требало је да не изгубимо у Солуну од ПАОК-а са више од 12 поена, да би били други у групи. После бисмо ишли против Олимпије на предност домаћег терена за прилику да одемо баш високо. У групи су нам били Кристал Палас из Лондона, Меш Верона, итд… „

Када сте одлучили да ћете бити тренер?

Током каријере. Доста сам био посвећен, доста сам тренирао и радио, велика љубав према кошарци. Осећао сам да то волим, да ми је то занимљиво.

Неке 2000. године је већ постојала нека информација да бих могао да водим Будућност, иако сам још играо. Имао сам 30 година. Срећом и по Будућност и по мене није се то десило, и то не би било добро у том тренутку. Али, то је већ била тема. Почео сам доста рано да се припремам за све то. Искористио сам период после Војводине, још годину дана сам живео у Новом Саду, да завршим Вишу тренерску у Београду. Добио сам после позив Будућности, било је још позива али сам се одлучио за Будућност због квалитета и свега. Будућност је тада играла Синалко лигу, после свих великих Евролига. Али, добро, за почетника је добро.“

Уследили су и тренерски успеси са Будућности.

Одмах смо се вратили у Јадранску лигу. Систем је био такав, били смо убедљиво први у Синалко лиги, и биле су две групе и требало је да се избори полуфинале да би се ишло у Јадранску лигу. Тада смо савладали Црвену звезду у Подгорици и Хемофарм два пута, који је био одличан. Изборили смо полуфинале са Партизаном.

Играли смо два пута Ф4 Јадранске лиге, у том неком периоду који није био за Будућност финансијски како треба. Лига је била јака, тако да су то били феноменални пласмани. Играли смо два пута четвртфинале УЛЕБ Купа, уз титуле шампиона у Црној Гори. Али, тада се мењала управа за управом, није било баш једноставно да се се функционише. Имали смо ситуација када нисмо имали пара да платимо пут. Данас је то тотално друга прича, клуб се стабилизовао. Али до стабилизације није било баш…  Ја сам тада отишао, нисам хтео да идем када је било тешко.“

Небојша Човић Archives - - информативни портал

 

Долазак у Црвену звезду. Током тренерске каријере сте имали доста, што би ви рекли – специфичних ситуација. Одмах пресудна утакмица за Евролигу на Ф4 у Лакташима против Радничког из Крагујевца. Најбитнији тренутак, како се испоставило.

Уффф… добро, то је била прилично тешка ситуација за тренера. И долазак тај, моменат, амбијент… Играли смо прво против Металца, убедљиво смо изгубили у Ваљеву. Имали смо тренинг ујутру и онда пут. Деловало је онако… доста забрињавајуће. Ипак, постојало је веровање и ми смо наставили у том правцу припреме за Лакташе. Сама утакмица је била… направили смо велики успех пласманом у Евролигу. После смо наставили борбу у домаћој лиги, где није било нимало лако. Много тога је било потрошено већ, ишли смо у Крагујевац, па против Партизана у госте да добијемо да би били међу четири. А то тада нико није помињао. Ја сам сабирајући дошао до тога да без те две победе ми никако не можемо међу четири. То се сматрало нормалним тада, нико није ни помињао, сада ми је јасно зашто. Уследила је и та финална серија против Партизана, где се ја упознајем са свим тим, како то суштински све изгледа. Али, добро.

У наредну сезону се ушло са великим очекивањима, новим тимом и можда је по први пут након дужег времена Звезди стављен ореол фаворита. Евролига након 14 година.

Шта год да се дешава, у медијима је писало да смо ми велики фаворит. И у Лакташима је тако писало. Е сад, ви ставите на папир, па погледајте, лако је анализирати. Увек је тако, али када је стварно тако, е то је питање. 

На крају сезоне су се виделе те ствари које су биле доста чудне за мене, специфичне како бих рекао. Звезда која после 14 година игра Евролигу и против најјачих, такве мечеве као против Панатинаикоса у Атини и Београду и да изгуби у неизвесној завршници или после продужетака. Испало је да је трагедија, незамисливо, ако изгубимо два-три разлике.“

Како ви гледате на то? Тако је и данас.

Ја сам неко ко је васпитаван другачије. Нити пораз доживљавам трагично, нити победу еуфорично. Мислим да је то поражавајуће за свакога ко тако сагледава. Да је играч после једне утакмице најбољи на свету, после друге најгори. Да је тренер врхунски, да све спрема, анализира одлично до два сата пред меч, а ако се изгуби да нема појма. Или ако изгубимо од неког Реала или ЦСКА, да је то критика. То су аномалије у спорту. Не могу да кажем, то су донели трофеји, наше победе и игре на терену. Тражило се увек више, да урадимо што је неко већ урадио, да би могли да стижемо. И ми смо веома брзо урадили. И опет постоји нешто што треба да се анализира. Требало би не само реалности, него и познавања укупног амбијента да би могло да се каже „е сад ћемо ми да победимо ЦСКА“. Не постоји ниједан озбиљан кошаркашки радник који ће то да каже. Можемо увек да желимо и да се надамо.“

Да ли је онда очигледно и јасно колики је ваш успех када је данас нормално да победимо ЦСКА, а пре четири године смо морали да победимо у Крагујевцу да би опстали?

Ствар је у томе да би тај мој успех био већи када би се гледало као што сте ви сад рекли. Да је за нас победа у Подгорици против Будућности сјајна, против Реала чудо, а да када изгубиш у оваквом формату Евролиге није ништа нереално и немогуће, трагично. Када будемо дошли у ситуацију да пред сезону кажемо „Ми јуримо тај резултат и ми смо бољи од тих и тих…“, а дај Боже да ће доћи и рећи ћемо… а то тако није сада и далеко смо. Из ове перспективе много нам треба до тога.

Цибона?

Цибона… Цибона сезона. Мислим да сам ја генерално прилично затворен, пре свега, а тада сам био још више. Пред саму утакмицу смо имали јако пуно проблема. Имали смо полуфинале Еврокупа против Уникса, Митровић излазио из повреде, Раденовић излазио из повреде, Бранко Лазић пет дана пред Уникс примао плазму, па је требало да се припреми кроз пар дана за то… стандардан амбијент прављења ситуације да то није притисак него оптерећење које треба да нас уведе у лошу психозу. У ствари, ми нисмо били тада како треба, нисмо били добри, иако смо до тада имали добру сезону. Пред тај меч нисмо били како треба. Сад после меча кад смо изгубили од Цибоне од које смо бољи, а имали су добар тим, да се прича о томе за мене не постоји. Ја сам то самокритично сагледавао. Нисмо одиграли добро, они су нас добили, у том тренутку доста тежак пораз за нас.“

Да ли је сама атмосфера пред меч одмогла играчима?

Мислим да је највећи проблем био то што смо имали ово што сам набројао. Притисак је био присутан, али та екипа није била најспремнија. Што се и показало и после у финалу против Партизана и у ситуацији Нелсона и Милутинова. Уместо да смо то искористили да ми узмемо ствари у своје руке, они су узели јер је Нелсон одреаговао. А спремали смо се за то данима, да се то не уради. Онда следећи меч и прича да они наводно неће доћи. Та екипа није била спремна за то, следеће су биле спремне.“

Из такве сезоне смо ушли у невероватну сезону. Трипла круна, Топ16, континуитет играња у Евролиги, велике победе…

Да, да, та сезона… сезона после Цибоне. Прво је био огромни скептицизам и страх од тога да ће опет нешто да се деси Звезди да не успе, да не може 3:0, да не може тројка, прва, задња четвртина…. свега смо се наслушали. Био је само један начин да се екипа одвоји од тога и да се спрема за то, и то смо од првог дана почели да радимо. Било је потребно да добијамо утакмице да би се створио мир код свих осталих. Евролигу нико није гледао са аспекта да ћемо ми да је освојимо, него да одиграмо то па да видимо да ли смо спремни да добијемо Партизан. Ја сам био свестан да ћу бити нападан у сваком тренутку, код сваког пораза. Имали смо стварно изванредну атсмоферу, радили смо добро, дизали смо се, паметно смо направили класификацију између битних ствари у одређеним тренуцима. Јесте да је Евролига битна и да треба да се игра, али је најбитније да освојимо АБА лигу и домаће првенство. Опет, под плаштом тих фрустрација и страха од свега тога да ће нешто да се деси је било критика, али је мени је тада већ било потпуно све јасно и нисам се нимало обазирао на то.“

Нећемо бити скромни, неколико центара је после рада са вама израсло у играче светске класе. Никола Вучевић, и Боби Марјановић је један од њих. То је била његова сезона.

Добро, не бих ја о томе да причам. То су много добри момци, и драго ми је да су добри играчи. Срећан сам због тога јако, искрено. Видите да ја живим и на утакмици, изгледа понекад као и да играм. Није то игра у ствари, него емоција. Није то само утакмица, то се преживљава. Сваки тренер то тако гледа. Знам колико је битно да квалитетно радимо да би дошли до тих неких позиција. Ту је Боби, има их још подоста. Биће их још.“

Како се правила екипа за овакве успехе и то после сезоне и пораза од Цибоне и колико је било тешко?

Лакше је било да направимо екипу, јер годину дана пред такозване „Цибона сезоне“ је сасвим нормално за Звезду било – није освојена титула, склањај све. Дај нове, не треба нико. А ја сам поборник другог схватања и система, да треба задржимо што више играча да бисмо правили континуитет. То није било баш могуће јер то није била природна селекција, него наметнута селекција. Морао си да задржиш некога за кога не мислиш да је добар и да не може најбоље да одговори. А потребно је било што више да их остане. Знао сам да ћемо имати одређене слабости управо из тог разлога. А следеће сезоне је направљена анализа и током године је постојала идеја како то треба да се направи, и следеће године ти који су остали су остали јер је то било реално и зато јер је требало да остану. Пред ту „Цибона сезону“ су остајали играчи да би градили континуитет. То су биле основне разлике.

То је прихваћено са доста неразумевања, јер то није раније било у Звезди. Звезда то није имала и било је ново, а чим је ново постоји и страх одмах – „а шта ако буде опет..“, „а шта ако ово, а шта ако оно..“. Хиљаду зашто, хиљаду зато. А то су неке природне ствари које су потребне да би могло да се функционише.“

Која утакмица је по Вашем мишљењу била пресудна у тој сезони? Где сте видели да је то то?

Прво, чим смо кренули да радимо, неки мој осећај је био добар. И сад ја сам то држао прилично за себе, наравно, чекајући да радимо то што треба да радимо. Добро смо кренули у Евролиги, изборили Топ 16 убедљиво и квалитетно. Било је доста тих утакмица, момената, детаља… могло би да се наведе доста тога. Али, Куп Радивоја Кораћа је била добра прилика да видимо каквог смо кова. Полуфинале, меч против Партизана. Ту је опет направљен исти амбијент, опет све исто. И ја сам пред меч рекао на све те детаље да постоји само један начин да се све то реши. Како? Да победимо меч. Нема другог.

Овде не постоји други начин да се објасни. Ви тражите од мене да ја кажем пре утакмице да ћемо да добијемо. И ок, ја сам оптимиста, спортиста, по неки пут сам и рекао. Знам и зашто се то тражи. Али, то није у реду. И тај меч је показао да имамо менталну снагу, да можемо да издржимо све то. 

Били су ту и још неки мечеви. Добили смо Будућност у „Морачи“ после 15 година, мислим. Нимало једноставан меч. Добили смо неке јаке евролигашке мечеве. Добро смо градили. Е сад, дошло је то полуфинале АБА. Ми смо добили први меч, они нас други и све је било готово, крај. Ја сам тада рекао то што сам имао тада, испред Пионира.“

Како Ви гледате на неке неправедне критике према Вама, које трају од тренутка када сте дошли? Рекли сте једном приликом да нико не може да вам наметне такав притисак као Ви самом себи.

Што се тиче стварања притиска, то је нешто што је тако. Вероватно што сам ја такав, што сам тако скопљен. Сад има увек неких неправедних ствари и чудних момената, да ме неко после четири године за нешто окарактерише, што мени онако… не могу да кажем да није чудно. Има механизма да то не утиче што је јако битно, а да има пуно неправедних ствари, знате и ви да има. Бићу благ, јер нисам неко ко изговара јаке речи, мало је чудно. Не могу један дан да будем супер, други катастрофа, то је неозбиљно да постоји. Навијачи су ту да те гледају на неки свој начин, и ја то прихватам, немам ту позицију љутње. Навијачи ће рећи после победе све најбоље, после пораза друго. Али, кад прође два дана од пораза, сагледаће другачије. Међутим, не причамо о навијачима.“

Идентична ситуација после историјске сезоне. Одласци Бобија Марјановића, Маркуса Вилијамса, Николе Калинића, Јаке Блажича… опет су сви мислили да је то била „епизода за једну сезону“. Одговор је био – Топ 8 у Европи.

После такве сезоне дошло је нормално до еуфорије. Ја сам тип којем пораз није трагедија, победа није еуфорија. А овде то достиже неке размере које нису добре. И онда смо тако ушли у сезону

Сезона са повредама – Маик Цирбес је дошао повређен са припрема репрезентације, имао је један тренинг пред почетак сезоне. Митровић, Дангубић… стално је неко био повређен. Неко теже, неко лакше. Нисмо имали добар прелазни рок. Успели смо да пребродимо то све и пласирамо се у Топ16. Да победимо Реал, Химки, Бајерн. То је било бити или не бити, притисак о којем смо причали. Ми смо победили тај меч. И онда после месец дана ме питају – „Да ли можемо да пребродимо притисак?“. Па, како смо тад могли а сада не можемо?

Мислим да смо добро играли прошле сезоне, да смо направили одличан резултат, Топ 8. Освојили поново АБА лигу и домаћу титулу. „

Кратак осврт на текућу сезону. Причаћемо више у јуну.

Мислим да је у неком изазову који је присутан, а огроман је, било потребно да се види како ће све то да фукнционише. Ушли смо у прелазни рок и сезону са пуно скептицизма, како треба, кога треба да ангажујемо, што није баш могуће… било је прича да ће бити пораза од екипа у АБА лиги, да немамо шта да тражимо у Евролиги. Али, ја сам оптимиста. Одлично смо почели у АБА лиги, добро ушли у сезону, показали супротно. Опет се враћам на два дана пред МЗТ и прву утакмицу да ни њих нећемо победити, да ће Цедевита нас да победи, а после се мишљење променило. Мислим да смо одиграли одлично до сада и издржали све напоре. Али, биће јако тешко. То што неко сад мисли да ће доћи све само од себе, неће. Велики су то напори, долазиће до осцилација, о томе сам већ причао. Биће осцилација у квалитету игру, јер то не може да се одржи. Као што ће бити и у другим тимовима Евролиге. Имамо одличан резултат у АБА лиги, имамо одличан резултат у Евролиги. Држимо се против свих, боримо се против свих. У овом формату, са оволиким бројем утакмица и путовањима која су тешка, потрошње која је огромна, трудићемо се, оно што је мени битно, да будемо прави када дођемо до момента када се буде играло за трофеје. То је моја идеја и начин размишљања.“

Летос када сте правили екипу да ли сте имали идеју шта вас очекује и да ли ту било неких промена? Узимајући у обзир овакав формат Евролиге.

Наравно да смо правили планове што се тиче Евролиге. И наравно да је то у систему рада доносило одређене корекције у односу на раније. За нас је то била делимично непознаница како ће то да се рефлектује на екипу. Али, ми смо се спремали и имали смо припремни период где смо се стварно и припремали и радили у једном добром амбијенту, који је нама давао наду да ћемо бити добри. До сада се показује да је то тако. Добили смо те контуре које су биле потребне да би постојало веровање да ми то можемо. Ја сам веровао у то. Нити сам показивао, нити сте могли да видите пред почетак сезоне да ја не верујем у то. Него је баш било супротно, за разлику осталих, који су били размишљања „ако дође Јанко Јанковић, то је то, имаћемо резултат“. То само може код нас так ода се размишља. Кад стиже бомба, то је то, а шта бомба доноси…

Због чега је такво мишљење, због чега и даље постоји скептицизам, по Вашем виђењу?

Не знам, ја то не знам. То је оно што не могу да докучим. Морате ви да ми дате одговор.“

Чарлс Џенкинс је изјавио у интервјуу за званичан сајт Евролиге „да сте одличан дефанзивни тренер и да ко не игра одбрану код вас, не може да игра“.

Рекао је да „ко не игра одбрану код мене, не може да игра“, а ја нисам видео играче који играју лошу одбрану у Евролиги. Нема их пуно. Мислим да прво та класификација дефазивно и офанзивно… ја сам то чуо овде. Играмо ми добру одбрану, али то нема везе са схватањем кошарке. Чак супротно. Али, ти на овом нивоу, и ова Звезда, мора да буде у оба правца изузетно добра да би могла да парира било коме. Играли смо против Цедевите офанзиван меч, па смо добили. Друго полувреме 58-57.

Јесмо ми изгледали у одбрани стварно добро у неким мечевима, и то нам је доносило гаранције везане за постизање резултата. И очекивано је да то упада у очи. Добри смо били стварно. Да ли постоје захтеви од стране тренера, постоје. Али, постоје у оба правца.“

Ког играча из играчког периода, вашег бившег саиграча, би волели да имате данас у екипи?

Па… било је пуно добрих играча. Заборавићу некогДоста добрих играча.

Дејан Радоњић ван кошарке. Рекли сте једном приликом да имате одмор до ујутру после сезоне, а онда опет размишљате о кошарци.

И тад нисам рекао баш истину. Кошарка је велика љубав. Професионално опредељење, радимо са доста посвећености. И када не радим, неко покрене помене питање о кошарци и опет причамо о кошарци. У кошарци смо сви, и у слободно време причамо о кошарци.“

Да ли сте у 2016.години остварили оно што сте пожелели 31.децембра у поноћ?

Ова 2016. година је била феноменална. По свим аспектима. Јако сам поносан, и морам да будем поносан на 2016.годину. Има пуно момената, детаља, које је тешко похватати, испричати и вратити се на све то. И радо ћемо је се сећати.“

За ове четири године који моменат је за вас прави, онај најлепши?

Има их пуно. Кажем, ја сам неко ко не дели пораз на трагедију, победу на еуфорију. Стојим увек на земљи. Ја то тако гледам. Као што сам рекао играчима после Цибоне да мора да сване ујутру. „Људи, свануће ујутру!“. Је л’ свануло? Јесмо ту? Идемо даље. Исто тако и после великих победа, а било их је доста. Срећом, било је пуно лепих ствари, пуно добрих ствари. Не бих ниједну да издвајам, јер су то радости. Било их је и у 2015. години. А биће их и у будућности, ја се надам.“

Било је пуно радости против шпанских екипа.

Који је рецепт, је л’ то? Добро је што имам успеха против шпанских екипа. Шпанска лига је једна од понајбољих, имају сјајне клубове. Направили смо велике победе против њих, тако је да задовољство веће.“

Ког играча бисте волели да тренирате?

Уживам да тренирам ове играче које тренирам сада. Они су за мене најбољи на свету, највише их волим. О другима не размишљам уопште.“

Радоњизам? То је вид подршке вама од стране твитераша, одговор на критике, #radonjizam.

Јесте, интересантно је. Ја нисам у друштвеним мрежама и томе, ја сам тренер и не сматрам да је баш добро, да ми треба. Што се тиче Радоњизма, када сам код куће покажу ми моји, ћерка генерално, када навијачи неку слику поставе. Позитивно или негативно, али свакако интересантно.“

Најбитније, Дејан Радоњић је тренер Црвене звезде, али уговор истиче на лето. Можда је рано, има још јако пуно у ових 6 месеци, али… да ли знате одговор?

Још је рано, треба прво урадимо велики посао, да направимо то како треба. Има стварно јако пуно до лета. Лако ће се размишљати о свему, ако надам се све урадимо како треба, а сви заједно имамо још пуно до тада.“

Да ли имате поруку за крај, за навијаче?

Идемо у Арену! Наравно, желим свима срећну нову годину и предстојеће празнике и пуно здравља. Идемо сви заједно меч по меч, симбиоза.“

Повезане вести

2 comments

herceg novi јан 1, 2017 at 20:02

bog te pozivio… da nam ostaneš još dugo godina… ovo sto radis, stvaras, granici se sa ludilom, ovo je magija,ovo su čuda… istorija će zapisati da je zvezda pod tobom postala ozbiljan i poštovan evropski gigant… hvala ti Dejane!

Reply
joda023 дец 31, 2016 at 19:07

DEJO MAJSTORE PA TI SI BOOOOOOOG!

Reply

Leave a Comment