Велика ишчекивања

Размишљајући како је најбоље дефинисати оно што се дешавало у и око Црвене звезде у протеклих неколико месеци, па све до синоћне утакмице, неколико пута сетио сам се наслова Дикенсовог романа: „Велика ишчекивања“.

Много се од ове сезоне, а посебно од реванша против Бугара, очекивало, али је јасно да се ова утакмица више од свега – ишчекивала.

Те 2007. године, неки момци који су потписали уговоре са Црвеном звездом у протеклом периоду још нису играли или су тек почињали да играју фудбал. Те 2007. године, Црвена звезда је имала шест титула више од Партизана. Те 2007. године, Црвена звезда је против Ренџерса одиграла своју последњу утакмицу у оквиру Лиге Шампиона.

Нико вероватно није ни слутио да ће наредна бити одиграна тек након девет година. За тих девет година, исти тај Ренџерс је прошао пут од Лиге Шампиона, финала Купа УЕФА и три домаће титуле до испадања у четврту лигу и повратка у елитно друштво. То можда и најбоље показује колико је Звезда чекала ову и овакву утакмицу.

То ишчекивање можда је и утицало на благо губљење нити са реалношћу међу Звездиним навијачима, пред двомеч са Лудогорецом. Оно што упада у очи је констатна појава у јавности и међу навијачима да се Бугарци потцењују, јер је ово ипак Звезда, некадашњи европски и светски шампион…

А где је заправо средина?

На конференцији за штампу након утакмице, која је претила да постане и помало непријатна, због већ дугог периода нетрпељивости између дела новинара и њихових редакција и Миодрага Божовића, тренер Звезде изрекао је једну велику истину, коју, хтели то или не, навијачи црвено-белих морају схватити и прихватити.

Ово више није иста Звезда.

Тачно је, 1991. године, овај Лудогорец био би топовска храна за Црвену звезду. Тачно је, било који клуб из Бугарске, са Малте, из Ирске, Казахстана, пре 25, 30 или 40 година, за Звезду би био само ривал који би био део припрема за оно што тек следи. Звезда више нема тај квалитет, и што је још битније, кредибилитет у европским круговима.

Давно је прошло време када су домаћи клубови на Маракану долазили да играју бункер, приме што мање голова и оду задовољни поразом од само 3:0. И у домаћем првенству, Металац и Напредак су напали Звезду, без икаквог респекта и страха. Пред њеним навијачима. На њеном стадиону. На истом том стадиону, пред истим тим навијачима, чачански Борац је Звезди дао пет голова пре десет месеци.

Шта говорити о Европи?

Да ли је било реално очекивати да се тим који је остварио респектабилне резултате у Европи у годинама Звездиних патњи и краха дође на Маракану са страхом, након двомеча нашег клуба и Валете? Звезда је своје место у фудбалском свету дуго градила и изградила, али га је зато пребрзо изгубила. Од врха Европе до испадања од Екерена, Либереца, Слована, АПОЕЛ-а, Каирата није прошло ни двадесет година. А газда Лудогореца и његови скупоцени Бразилци, тренутно стационирани у Бугарској, не маре много за ону чудесну ноћ када се небо отворило или Дарков пенал из Барија. Они не играју против Шекуларца, Џајића, Пижона или Панчева. Они су синоћ играли против Рендулића, Доналда, Канге и Катаија.

И показали да су квалитетнији тим.

Било је јасно свакоме још пре седам дана, а синоћ ваљда постало и онима који то нису увидели, да су Бугари у овом тренутку бољи тим. Нису и неће бити вероватно никада већи клуб, али су у претходних пет година и у овом тренутку бољи тим од Црвене звезде.

Велика ишчекивања, дуга девет година, донела су и заблуду да ће наш тим против било кога успети да оствари предност на конто навијача и атмосфере. Видело се то против Валете, видело се и против Лудогореца. Навијачи су синоћ дали свој максимум, од северне до јужне трибине, од најмлађих, који су можда први пут крочили на стадион, до оних који су посматрали и прве утакмице на Маракани, почетком шездесетих.

Али да ли је просечан Звездаш преценио улогу атмосфере? И још битније, да ли је то урадио тим или бар његов део? Оне 2009, када је Звезда била пред амбисом, дошло је до чувене мобилизације и ти европски мечеви (Рудар, Динамо, Славија), памтиће се, можда не због јаких противника или великог резултата, колико због невероватне хемије, не претерано квалитетног тима и трибина и невероватних издања „севера“. Ограничени фудбалским знањем, али зато невероватно физички спремни, лојални клубу и пре свега захвални на шансу коју су добили, а то је наступ у Звездином дресу, који многи нису ни сањали само неколико година раније, у неким срећнијим временима, ти момци су пружали и више од онога што могли, на крилима навијача. Носила је публика екипу и против Словенаца, посебно против Динама, а умало и против неугодних Чеха, када је за прави подвиг недостајало веома мало…

Неће бити да је разлика у квалитету Канге, Катаија, Вијеире, Доналда и Марселиња, Кафуа, Вандерсона, Моција била већа него она између Игњатијевића, Савића, Блажића, Исаха и Белаида, Јанде, Хубачека и Шенкерика. Али је једна ствар била значајно различита. Тадашњи Звездин тим осећао је Звезду. Осећао је подршку публике. Осећао је оно што је Маракана имала да му поручи.

И ту долазимо до значајне ствари. Колико је било очекивано да момци попут Фибела, Ибањеза, Канге, Доналда, Ле Талека, Руиза, Вијеире, Моучеа, осете поруку коју је Маракана послала песмом са почетка утакмице? Да ли је било реално очекивати да странци, професионалци, осете Звездин дрес и Звездину публику као, рецимо, она Пижонова екипа. Да ли су Французи, Аргетинци и Костариканци могли да схвате поруку, песму, феномен „Гвозденог пука“ и златни исечак из српске историје као Цветковић, Рендулић, Срнић, Катаи, Плавшић? Нису. И ту лежи разрешење једне од заблуда коју је већина звездашког народа имала пре ове утакмице. Наравно, ти момци су доведени да играју фудбал, не да се прилагођавају кореографијама и песмама, али стога и свако од нас треба полако да искључи фактор Маракане у неким будућим утакмицама. Јер она више одавно није неосвојива тврђава, ни у домаћим такмичењима, као што није ни извор страха за противнике.

Штавише, мој утисак је да је невероватна атмосфера са почетка више уплашила наш тим него госте. Звезда је била потпуно неповезана, док је Лудогорец нападао и стварао шансе и само је чудо спасило наш тим примљеног гола пре вођства. Разлог можда лежи и у томе што је из овог тима Звезде само неколико играча играло у каријери свега неколико пута у оваквом амбијенту на нашем највећем стадиону, и то углавном на дербијима, пуним немира. У времену када је Звезда фактором атмосфере стварала предност у односу на ривала, већ приликом изласка из тунела, у тиму су били момци који су били већ „искусни“ када је то у питању. Није било говора да ће се Пижон, Ђуровски, Пикси или Савићевић уплашити атмосфере у неком битном мечу, након што су их одиграли небројено много до тада. У овом времену, када Звезда из сезоне смењује играче као на траци, губи се и та кохезија стадиона и публике и тима, која је постојала некада, када су играчи годинама носили црвено-бели дрес или су били деца клуба.

И ту бисмо онда морали да се дотакнемо и терена, након читаве ове приче. Питају се бројни навијачи од завршетка утакмице да ли је на терену или бар на клупи било места за још неке играче, којих није било. Наравно, у првом плану, коментарише се неиграње Срђана Плавшића у Европи од старта сезоне.

Као што тренер бере ловорике и признања након добрих резултата, тако и преузима одговорност након неуспеха, стога се не треба много мешати у рад струке, посебно када је сачињавају људи који знају фудбал. Али је дозвољено запитати се да ли је некада недостатак квалитета (што је упитно и хипотетички) надокнадив жељом, приступом и срцем? Да ли би Срђан Плавшић, рецимо, у тридесет минута продужетка унео пометњу у већ истрошену, а и иначе, не много сигурну и поуздану одбрану Бугара, својом брзином, жељом, агилношћу, фудбалском харизмом, не знамо и никада нећемо сазнати. Али знамо да су многи јуче прижељкивали да се он нађе бар на клупи, као опција, а данас жале јер се то није догодило.

Посебно ако се у обзир узме мало чудна клупа Звезде, са голманом, два дефанзивца, по једним дефанзивним везним и крилом и два нападача. Управо је несмотреним (и недопустивим) искључењем Канге Звезда изгубила много, не само његовим изостанком, већ и због тога што није на клупи имала адекватну замену за њега.

Када је о Кангином потезу реч, и ту је видљиво нешто што показује колико је Звезда, након свих ових година изостанака, зелена за највише европске борбе. Најпростија провокација Дијакова избацила је из такта Кангу, који је насео и наивно оставио на цедилу своје саиграче и значајно (али би било непоштено тврдити и пресудно) утицао на коначни исход. Звездини актуелни играчи једноставно немају преко потребно искуство на овом нивоу такмичења, а за то је потребно неколико сезона сличних утакмица, те, гледано са тог аспекта, овај пораз може изнедрити и нешто позитивно.

Оно што боли је и чињеница да је наш тим одиграо зихерашки до примљених голова, на шта навијачи, посебно они старији, нису навикли, када је реч о утакмицама Звезде на Маракани. Свесни тога да одбрана није могла да се избори ни са навалом Напретка, Валете и Металца, није било много оних који су очекивали да Звезда неће примити гол, а једино решење био је контраудар – нападачком игром. Посебно што је екипа која је изашла на терен, у свом офанзивном делу, нападачки оријентисана и што је још једном показала да не уме да се брани. Можда је било места за Уга Вијеиру од старта, посебно након гола и подигнутог самопоуздања у петак. Чак и ван форма, његово „досађивање“ противничким дефанзивцима и голманима, пресинг, изгарање и извлачење некада и немогућих, ничијих лопти, значи овој екипи, што се видело током прошле сезоне…

Када је реч о поменутој одбрани, постаје симптоматично да ко год истрчи на позицији десног бека, по аутоматизму добија критике, а реалност је таква да је Милош Цветковић синоћ одиграо најпристојнију дефанзивну ролу од свих саиграча из те линије. Довољно је рећи да су три гола дошла са супротне стране. Одбрана је била проблем још зимус, па би свака прича о неуиграности требало да буде прослеђена на адресу спортског сектора, који је смео да погреши са Ле Талеком, Кангом, Руизом, Моучеом, али не и са Едсоном. Штопер је морао бити доведен у јануару, уиграван са осталима шест месеци, а одбрана спремна за неки Лудогорец пре почетка припрема, а не неуиграна месец дана након старта сезоне. Овако, продат је Јовановић, доведен и пуштен, дебело плаћен Едсон, а онда се након бачених пола година кренуло у потрагу за новим штопером, који се тек уиграва. Нажалост, тек након што је Звезда изгубила шансу да се нађе у Лиги Шампиона.

И број интервенција клуба у реконструкцији и реновирању стадиона говори много тога, о чему ће речи бити у закључку текста.

Све ово показује да је готово десетогодишњи европски сан, након петогодишње коме (након ’92), па десетогодишњег дремања и повремених трзаја (до 2007. године) учинио да они који су били будни или оду далеко од Звезде (а били су на истој равни) или јој се потпуно приближе (а били су некада топовска храна). Отуда и елиминација од Казахстанаца, мучење са Малтежанима и улога аутсајдера против Бугара. Док су други радили, напредовали, учили, ми смо уљуљкани у највећем усијању које је Звезда достигла, у Барију, живели у размишљању да ћемо на конто тога наставити и у будућности.

Дошло се до тога да је клуб неколико пута дотицао дно. Да стадион не испуњава услове за европске утакмице. Да је Звезда изгубила кредибилитет код ривала који јој по имену, традицији, трофејима, нису ни прићи. Да Звезда никоме не сме да прети.

Због тога нису била оправдана велика очекивања. Због тога је тако брзо дошао крај дугом и великом ишчекивању.

Двомеч, а посебно реванш против Лудогореца, показао је да Звезда више није исти клуб, не из 1991, већ ни онај из 2005. или 2006. Да су они који су учили од нас и из пораза од нас, данас или равноправни или бољи, квалитетнији и богатији од нас и да се неће уплашити ни Звездиних странаца ни Маракане. Показао нам је овај двомеч да Звезда не може просто наставити тако где је стала 2007, јер тих девет година нису сви преспавали, као ми. Много тога се променило и неопходно је схватити да ово треба да буде нови почетак. Да клуб прво мора успоставити континуитет домаћинског пословања, доброг рада са младим играчима и добрих резултата и титула у домаћем првенству, а тек потом се окренути Европи, која је тренутно далеко, барем Лига Шампиона. Јер, за резултате на тој сцени потребно је да поново сазре и клуб и тим и навијачи. Јер, предуго нас није било и изгубили смо и знање и искуство и кредибилитет који смо имали. Зато ће бити потребно стрпљење.

Пример је кошаркашки клуб, који је након повратка после готово две деценије, стао на првом, потом на другом кораку, а након две године учења, стрпљења, прилагођавања и стицања искуства успео да у Европи стане раме уз раме са онима против којих само нешто раније није имао никаквих шанси. У исто време, успео је успостави и континуитет трофеја на домаћој и регионалној сцени.

И то је још један доказ колико смо сви ми, почевши од челника клуба, преко екипе, до навијача, изгорели у жељи, ишчекујући толико дуго утакмицу од синоћ и очекујући да одједном све буде као што је било некада и да Звезда преко ноћи, на прву лопту, успе у својој намери. Али су се питали и Бугари, као пре њих Малтежани и као што ће се након Лудогореца питати неки нови ривал у Лиги Европе.

Нека ово буде школа. И нови почетак. Јер, није срамота кренути изнова и стрпљиво повратити оно што је изгубљено.