Moja Crvena Zvezda
ВажноЗвездина кућа славнихКошаркаКошаркаНајновије

На данашњи дан: Рођен Радивоје Живковић

Радивоје Живковић, један од најбољих центара у Звездиној историји, својевремено и међу најбољим петицама у најјачој лиги на Старом континенту, члан чувене генерације црвено-белих из седамдесетих, једне од најбољих у клупској историји, рођен је 11. октобра 1950. године у Трнави.

Популарни “Жил“ (208 цм) је у Борцу из Чачка као млад играч стекао статус дечка који обећава. Био је члан јуниорске репрезентације Југославије која је 1970. године под вођством Лазара Лечића заузела четврто место на Европском првенству у Грчкој. Чланови те генерације били су Драган Радосављевић, Срећко Јарић, Мирољуб Дамјановић “Дуги“, Зоран Ковачевић, Горан Ракочевић, Давор Рукавина, Недељко Остарчевић, Марко Гвардијанчић, а Живковић је на седам утакмица постигао укупно 41 поен (5,9 у просеку), од тога је 18 испоручио Румунима у више него убедљивом тријумфу резултатом 104:52.

У то време било је великих препрека око прелазака играча из клуба у клуб. Још је некако и могло да се изведе када су били у питању спортисти из једне Републике, али међурепублички јако тешко. Ипак, и по питању Живковићевог преласка из Чачка у Београд дигла се велика прашина. Црвено-бели су желели да створе фантастичан тим и доведу Живковића из Борца и Драгана Кићановића из чачанског Железничара. Кићановићев отац Микица је био Звездин навијач и практично је сјајни кошаркаш био на корак од доласка, али су се у све умешале политичке и обавештајне структуре које то нису дозволиле. Звезда је могла да доведе само једног играча из Чачка, изабрала је Живковића, док је Партизан узео Кићановића. Без обзира на то, Живковић је имао велике проблеме да заигра за београдске црвено-беле, који су у то време вратили титулу на Мали Калемегдан. Сјајни центар је био приморан да паузира целу годину, што се одразило на резултат, јер је његовим и Симоновићевим изостанком пропуштена прилика да се одбрани титула.

Фантастична петорка Црвене звезде: Славнић, Капичић, Живковић, Вучинић и Симоновић.
Фантастична петорка Црвене звезде: Славнић, Капичић, Живковић, Вучинић и Симоновић.

Дебитовао је почетком сезоне 1973/74 на утакмици 2. кола шампионата Југославије 10. новембра 1973. године у победи против ОКК Београда на гостовању пред 3.500 гледалаца. Био је то уједно и опроштајни меч легенде ОКК Београда Блажа Котарца, а Живковић је делио блокаде као на траци, уз то постигао и четири поена. На мечу против Работничког, који је Звезда добила после чак три продужетка резултатом 119:109, Радивоје је забележио 22 поена. У првој сезони је остварио просек од 9,2 поена у првенству на 25 мечева и био пети стрелац екипе. Био је члан једне од најјачих петорки у историји клуба коју су још чинили Љубодраг Симоновић, Драгиша Вучинић, Драган Капичић и Зоран Славнић. Рушили су редом препреке у Купу победника купова, на крају савладали и Збројовку из Брна у финалу у Удинама (86:75) за освајање првог и до сада јединог трофеја у међународним такмичењима. Жил је у финалу постигао осам поена, а у целом циклусу Купа победника купова 57 на 10 сусрета. У дебитантској сезони у црвено-белом дресу укупно је одиграо 37 утакмица и забележио 293 поена.

Међутим, екипи је увек мало недостајало да освоји титулу првака од Живковићевог доласка. У сезони 1974/75 то је био Симоновићев одлазак у војску, па екипа Немање Ђурића шампионат завршава на четвртом месту и поред сјајног почетка, јер је Радивоје блистао са 25 поена у 1. колу против загребачке Локомотиве (117:102), затим је у тријумфу у Сплиту против Југопластике (88:86) бројао до 21 и поново до 25 у победи против београдског Радничког након продужетка (109:108). Без обзира што је и касније константно имао двоцифрен учинак, екипа је почела да посустаје, а Жил је са просеком од 13,4 поена био трећи стрелац црвено-белих у првенству, одмах иза Славнића (21,2) и Капичића (26,8). У освајању Купа Југославије био је још убитачнији са просеком од 15,7 поена на шест сусрета, поново као трећи у тиму иза Капичића (21,7) и Славнића (21,8). Колико је Звезда у то време била доминантна у Европи, без обзира што често није била у прилици да наступи у најјачем саставу, говори и чињеница да је још једном стигла до финала Купа победника купова, али је овај пут Спартак из Лењинграда био успешнији у завршној представи која је одржана у Нанту. Совјети су славили са пола коша разлике (63:62) уз 16 Живковићевих поена који је био други стрелац у редовима Црвене звезде. Жил је те у Купу победника купова имао просек од 11,9 поена по мечу, а укупно је у целој сезони 1974/75 на 37 утакмица убацио 498 поена (13,5 у просеку) и био трећи по ефикасности у екипи.

Живковић у назадрживом налету под кошем
Живковић у назадрживом налету под кошем

Наредне године доносе велике турбуленције славном клубу. Славнић и Капичић одлазе у армију, али се враћа Дуци Симоновић који игра сезону живота (25,5 поена у шампионату, убедљиво први стрелац тима), а велика подршка му је управо Радивоје Живковић који такође бележи до тада најбоље бројке у црвено-белом дресу и са 16,6 поена по утакмици бива други стрелац клуба у лиги. У тријумфу против Индустромонтаже (87:72) бележи 32 поена. Међутим, Славнићев и Капичићев изостанак је превише за црвено-беле, који су током сезоне променили тренера, па се на клупу уместо Ђурића после неколико година вратио Братислав Ђорђевић, али екипа није могла више од петог места у националном шампионату.

Звездин репрезентативни двојац се наредне 1976/77 враћа из ЈНА, али Симоновић наставља каријеру у Немачкој. Живковић наставља да доминира под обручима. Југопластици испоручује 27 поена у Сплиту, Бресту (Олимпији) 25 у Љубљани пред 5.000 гледалаца у Звездином тријумфу резултатом 92:85, док је у победи против Игмана у Београду бројао до 24 поена. Те сезоне још једном помера границу и бележи просечно 17,4 поена у првенству. Ефикаснији од њега били су Драган Капичић (18,8) и Зоран Славнић (23,1) у опроштајој сезони у Звездином дресу, која није запамћена по добром, јер је заузето тек шесто место. Живковић је на 30 утакмица у свим такмичењима уписао 512 поена (17,1 у просеку) и био трећи стрелац црвено-белих.

1zile

Био је то и дефинитиван разлаз сјајне генерације. Славнић и Капичић су отишли у иностранство, а Живковић је морао да одужи дуг држави, па је наредну сезону паузирао због војске. За то време Звезда тавори у доњем делу табеле. Ко зна колико би ниско пала да се Жил није вратио у сезони 1978/79 и са одличним просеком од 19,7 поена у првенству, његовим рекордним у црвено-белом дресу, помогао да се избори опстанак. Звезда је те сезоне променила тројицу тренера, а на крају је Миле Протић довео клуб до луке спаса са учинком од шест победа у осам лигашких сусрета. Жарко Копривица је био најбољи стрелац екипе са импозантних 29,3 поена по мечу, а истакао се и млађани Слободан Николић са 14,1 поеном. На крају је заузето седмо место, позиција више у односу на сезону раније.

Доласком Ранка Жеравице на кормило тада најтрофејнијег кошаркашког клуба у Југославији, почетком сезоне 1979/80, Црвена звезда улази у мирнију луку. Живковић је и шесту сезону велика узданица црвено-белих у рекету, сада као искусан кошаркаш. Екипу је појачао и сјајни стрелац Бранко Ковачевић, па момци са Малог Калемегдана знатно амбициозније приступају изузетно квалитетном такмичењу, које је већ дуже време важило за најјаче у Европи. Живковић је четврти стрелац тима са просеком од 13 поена у првенству, а наредне 1980/81 у својој седмој сезони у клубу сјајни центар бележи 12,2 поена по мечу у међународном Купу Радивоја Кораћа, али Звезду у полуфиналу зауставља шпански Хувентуд, док је у шампионату Југославије поново заузето пето место, а Жил је и у опроштајној сезони био на високом нивоу са 13,3 поена у просеку.

Укупно је за седам сезона у Звезди, од 1973. до 1981. године одиграо 203 такмичарске утакмице, постигао 2838 поена – просек 14 по мечу, освојио Куп победника купова 1974. и Куп Југославије 1975. године. Просек у националном шампионату му је још убедљивији – 14,7 поена (2340 поена на 159 мечева) за дугалију који је остао упамћен као један од најбољих центара у то доба, али због жестоке конкуренције и састављања репрезентације по националном кључу није стигао да заигра за сениорску селекцију Југославије на великим такмичењима.

Повезане вести

Leave a Comment