Moja Crvena Zvezda
Važno Najnovije Fudbal

Na današnji dan: Rođen Jovan Aćimović

Jovan “Kule“ Aćimović, legendarni fudbaler Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, rođen je 21. juna 1948. godine u Beogradu. U redovima crveno-belih je kao igrač proveo čak 11 godina, od 1965. do 1976.

Počeo je da trenira u mlađim kategorijama OFK Beograda, čiji je član bio od 1963. do 1965. godine, a zatim je prešao u Zvezdu. U 11 sezona u dresu najtrofejnijeg srpskog kluba odigrao je ukupno 519 utakmica uz 113 postignutih golova, od čega 318 takmičarskih mečeva u kojima je zabeležio 56 pogodaka. Osvojio je četiri šampionske titule (1968, 1969, 1970. i 1973. godine), tri Kupa (1968, 1970. i 1971.), Srednjoevropski (Mitropa) kup 1968. godine, dva trofeja Superšampiona Jugoslavije 1969. i 1972. godine i jedan Kup prvoligaša 1973. godine. Rekorder je kluba po broju odigranih utakmica u evrokupovima (51), dok je četvrti na večnoj listi Crvene zvezde po broju nastupa u prvenstvu (237) i po broju takmičarskih mečeva (318).

1a.

Tokom duge karijere u Zvezdi nosio je dres sa brojem 10, a zna se kakvi igrači su u to vreme dobijali čast da nose ovaj broj, samo pravi fudbalski znalci i virtuozi, kakav je bio i popularni “Kule“. Bio je stožer Zvezdine igre, veliki borac, najinteligentniji u ekipi, stabilan, odličan tehničar. Nije bio naročito brz, ali zato sa loptom mogao da uradi gotovo sve što zamisli. Jače strane u igri bili su mu driblinzi i centaršutevi uz sjajan pregled igre, snažan šut i odlično građenje lopte. Spada među najbolje fudbalere u istoriji kluba, a da nije igrao u Džajićevo vreme verovatno bi bio proglašen Zvezdinom zvezdom. Jedan je od prvih igrača koji su sa klubom potpisali desetogodišnji ugovor i time dokazao pravu odanost Zvezdi.

Za prvi tim je debitovao 1. septembra 1965. godine u prijateljskom meču protiv Radničkog (5:0), a u prvenstvenim susretima je prvi put zaigrao 12 dana kasnije sa svega 17 godina. U toj prvoj sezoni (1965/66) sakupio je šest ligaških mečeva i stigao da zaigra sa znatno starijim legendama kluba, Borom Kostićem i Dragoslavom Šekularcem. Iako je bio tinejdžer, već u drugoj sezoni (1966/67) ustalio se u startnoj postavi Crvene zvezde dolaskom Miljana Miljanića na kormilo ekipe. Aćimović je odigrao 20 utakmica u šampionatu i zabeležio devet pogodaka. U drugom delu prvenstva postigao je treći Zvezdin gol u 75. minutu večitog derbija u pobedi protiv Partizana od 3:2, a u trijumfu nad ljubljanskom Olimpijom (5:1) tri puta se upisao u strelce. Učestvovao je i u mečevima protiv Atletik Bilbaoa (5:0 i 0:2) u Kupu sajamskih gradova, kada je Zvezda izbacila španski tim iz ovog evropskog takmičenja.

1ac

Dovođenjem Pavlovića, Antonijevića, Đorića, Dojčinovskog i Krivokuće, Miljan Miljanić je oformio tim koji će Zvezdi doneti dominaciju u Jugoslaviji. U sezoni 1967/68 crveno-beli osvajaju duplu krunu, a “Kule“ je povratku trofeja u Zvezdine vitrine doprineo sa 24 odigrane utakmice uz tri pogotka u prvenstvu (ponovo je bio strelac u derbiju protiv Partizana, koji je završen rezultatom 1:1), dok je u Kupu na pet mečeva dva puta zatresao protivničke mreže. Kasnije je osvojen i Srednjoevropski kup, pa je Zvezda te 1968. godine trijumfovala u svim takmičenjima u kojima je učestvovala. Aćimović je u Srednjoevropskom kupu odigrao pet mečeva.

I naredne sezone Zvezda stiže do šampionske titule, a njena uzdanica je u odbrani trofeja učestvovao sa 31 odigranom utakmicom uz tri gola. Bio je strelac i jednom u dva meča za trofej Superšampiona Jugoslavije, kada je oba puta savladan zagrebački Dinamo, a Aćimović je u pobedi od 4:1 u Beogradu pogodio mrežu “modrih“.

1j

Treću uzastopnu titulu prvaka crveno-beli su podigli u sezoni 1969/70, a mozak beogradskog tima je propustio celu prolećnu polusezonu zbog povrede meniskusa. Na sreću, uspešno ga je zamenio Trifun Mihajlović, koji je postigao nekoliko važnih golova za osvajanje trofeja. Jovan je zabeležio 16 mečeva uz četiri pogotka, od kojih je jedan ponovo bio protiv večitog rivala u pobedi od 3:1. U osvajanju nacionalnog Kupa bio je u sastavu na tri meča i postigao jedan gol i to pobedonosni protiv Željezničara u osmini finala.

Vratio se na teren u sezoni 1970/71 i sa osam odigranih utakmica uz Dujkovića i Đorića bio je najstandardniji u ekipi, koja je stigla do polufinala Kupa evropskih šampiona, a u strelce se upisao u trijumfu protiv rumunskog Arada (3:0) u osmini finala. Potpuno je zablistao te sezone nakon oporavka i na 26 mečeva u prvenstvu četiri puta matirao protivničke golmane, dok je u osvajanju Kupa zabeležio pet utakmica. Imao je veliki broj asistencija, pretrčanih kilometara, presečenih dodavanja, oduzetih lopti i bio pravi timski igrač Crvene zvezde.

Sezona 1971/72 bila je lično najuspešnija za Aćimovića, iako Zvezda nije uzela najvažnije domaće trofeje. Odigrao je 33 ligaška meča i sa osam pogodaka bio drugi strelac tima. Protiv zagrebačkog Dinama postigao je dva gola u pobedi od 5:1, dok je u Kupu sa tri pogotka u četiri susreta bio najbolji strelac ekipe. U Kupu pobednika kupova odigrao je svih šest utakmica, a ekipa je stigla do četvrtfinala. Ipak, ni ta sezona nije prošla bez trofeja, jer su crveno-beli osvojili pehar Superšampiona Jugoslavije. Dva puta je savladan splitski Hajduk (1:0 i 4:2), a Jovan Aćimović je odigrao oba meča.

1.;'

Šampionska titula je vraćena na beogradsku Marakanu u sezoni 1972/73, a “Kule“ je na 28 prvenstvenih mečeva postigao tri pogotka, od kojih je jedan bio protiv splitskog Hajduka u trijumfu od 4:0. Osvojen je i Kup prvoligaša (takmičenje koje se igralo u to vreme, ali nije zaživelo na duži period), a crveno-bela desetka je doprinela osvajanju ovog pehara sa četiri odigrane utakmice uz jedan pogodak u pobedi protiv Željezničara od 4:0. U Kupu UEFA zabeležio je svih šest nastupa uz gol u pobedi nad Valensijom od 3:1. Te 1973. godine izabran je za trećeg igrača u Jugoslaviji, iza Bajevića i saigrača Krivokuće, a Zvezdina revija ga je proglasila najboljim fudbalerom kluba.

Zvezda je u sezoni 1973/74 stigla do četvrtfinala Kupa šampiona, a “Kule“ je odigrao svih šest utakmica. uključujući i legendarne duele protiv Liverpula, koje su crveno-beli rešili u svoju korist sa dva trijumfa od po 2:1 u osmini finala. U šampionatu je odigrao 26 mečeva i postigao sedam pogodaka (jedan protiv Hajduka u trijumfu od 3:1). U sezoni 1974/75 odigrao je samo dva kola na početku sezone u prvenstvu, a ostatak je propustio zbog vojske. Po povratku u oproštajnoj sezoni u Zvezdi zabeležio je 26 ligaških utakmica, ali su povrede počele da ga sustižu.

Karijeru je nastavio u nemačkom Sarbrikenu, za koji je od 1976. do 1978. godine odigrao 41 meč i postigao jedan gol, ali su ga povrede sprečile da ostvari bolji učinak u ovom klubu. Na kraju je za svoju dušu odigrao poslednju sezonu u karijeri (1978/79) za beogradski Sinđelić u trećem rangu takmičenja.

Za reprezentaciju Jugoslavije zabeležio je 55 utakmica i postigao tri gola. Debitovao je 8. juna 1968. u finalu Evropskog prvenstva protiv Italije (1:1) u Rimu, a oproštajni meč odigrao je kao kapiten na Šampionatu Evrope 9. juna 1976. godine protiv Holandije (2:3). Dubok trag ostavio je u nacionalnom timu. Postigao je gol u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1974. protiv Grčke (1:0), a i u majstorici protiv Španije (1:0) u Frankfurtu bio je najbolji na terenu. Na Mondijalu je odigrao svih šest utakmica. U nekim anketama je biran i u idealni tim svih Evropskih šampionata.

Po završetku igračke karijere bio je član stručnog štaba Crvene zvezde i radio sa omladinskim selekcijama najtrofejnijeg srpskog kluba.

Povezane vesti

Komentari

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Slike
 
 
 
Audio i video fajlovi
 
 
 
  Subscribe  
Obavesti me o