Moja Crvena Zvezda
Звездине легенде Фудбал

U čast legendi – Bora Kostić

Bora Kostić

Fudbaleri Crvene zvezde odigraće danas u Obrenovcu meč sa domaćim Radničkim, u čast Bore Kostića, koji je u tom gradu rođen, povodom otvaranja biste legendi. Bora je najbolji strelac, a možda i najbolji igrač u istoriji našeg kluba, pa samim tim zaslužuje ovakav vid poštovanja. U skladu sa tim, na ovim stranama još jednom ćete moći da pročitate nešto više o velikanu našeg fudbala, u tekstu koji je pre nekoliko meseci objavljen na našem sajtu. Uživajte!

Pročitajte sjajnu priču o karijeri Borivoja Bore Kostića, jednog od najboljih igrača koje je izrodilo ovo podneblje, jednog od najboljih igrača Crvene zvezde svih vremena i njen najbolji strelac. Jedan od igrača koji je u potpunosti zaslužio epitet Zvezdine zvezde, ali ga nikada nije dobio.

Borivoje Kostić je rodjen 14. juna 1930. godine u Obrenovcu.

Za Radnički iz Obrenovca zaigrao je 1946. godine i u njemu ostao sve do 1950. U Crvenoj zvezdi je bio od 1951. do 1966. godine. U međuvremenu(1961) odigrao je dve utakmice za italijanski Lanerosi. Crveno-beli dres je nosio ukupno 590 puta, postigavši pritom fantastičnih 539 golova. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je samo 33 meča u vremenu od 1956-1963. godine i postigao neverovatnih 26 golova. Preminuo je 10. januara 2011. godine u Beogradu.

Bora Kostić je bio fudbaler sa neverovatno preciznim i snažnim šutom, pred kojim su se povijale protivničke mreže. Kada bi Bora namestio loptu da izvede slobodan udarac, golmani su bili srećniji da onda odsedne u mreži nego da joj se nađu na putu. Nije onda ni čudo što je dva puta, 1959. i 1960. godine bio najbolji strelac državnog prvenstva.

– Sasvim je logično da ovaj razgovor u kome će biti puno zanimljivih priča, uz obilje podataka, započnemo od Vaših prvih fudbalskih koraka u Radničkom iz Obrenovca. Bili ste veoma popularni i cenjeni u rodnom gradu. Kada je to bilo?

„Bilo je to 1946/47. godine. Obrenovac je u to vreme bio provincija. Nije bilo neke naročite zabave, jedino se mogao igrati fudbal. Međutim, ja nisam odmah počeo sa fudbalom, bavio sam se atletikom, odbojkom. Čak imam i medalju iz Šapca, gde sam proglašen za najboljeg odbojkaša. Onda sam igrao košarku. Uopšte, bavio sam se skoro svim sportovima.“

„A inače, slučajno sam počeo da igram fudbal. Moj brat blizanac – Voja, koji je bio izvanredan fudbaler, najveći talenat u to vreme u Srbiji, uveliko je igrao u Radničkom, a ja sam bio tu ako zatreba. Jedanput se razboleo neki igrač i oni mene ubace u tim. Sećam se, gostovao je Partizan, i to na dan oslobođenja Obrenovca. U Partizanu su tada igrali Bobek, Čajkovski i ostali. Igrao sam ja na toj utakmici centarhalfa, čuvajuću Bobeka, Valoka i druge. Igrajući tako centarhalfa, dao sam tri gola. Radnički je pobedio Partizana, i to kompletnog, sa 3-2 i tada počinje moja uspešna fudbalska karijera.“

– Takav vrstan fudbaler i strelac, naravno da je bio zapažen od velikih klubova. Iako ste se dokazali protiv Partizana, Vas su pozvali da pristupite Crvenoj zvezdi.

„Sa bratom sam došao na jedan derbi između Zvezde i Partizana. Posmatrao sam igrače pri izlasku na stadion. Tamo sam uvek bio. I onaj smešak Rajka Mitića, njegova staloženost tokom igre, njegovo ponašanje i odnos prema protivniku, toliko su me fascinirali, da sam rekao bratu: „Ako budemo postigli nešto u fudbalu, voleo bih da to bude u Crvenoj zvezdi.““

– Vas su zvali i iz Partizana?

„Zvali su me, ne samo iz Partizana, nego i iz ostalih velikih klubova, ali sam se ja iz razloga koje sam naveo opredelio za crveno-bele.“

– I tajno ste došli u Beograd?

“ Da. Tajno sam došao u Beograd, a da to niko nije znao. Bio sam presrećan, jer je to bila najveća počast za mene, da dođem u tako veliki klub.“

– Niste odmah zaigrali za Crvenu zvezdu, bile su potrebne dve godine upornog rada i velike borbe, da se zauzme mesto u timu. Ko je tada igrao za prvi tim Crvene zvezde?

„Crvena zvezda je imala tada Mrkušića, Stankovića, Kašanina, Palfija, Đurđevića, Đajića, Ognjanova, Mitića, Tomaševića, Takača i Milisavljevića. Јedan sjajan tim, po mom mišljenju, najbolji crveno-beli tim svih vremena. Možete onda zamisliti jednog golobradog dečaka, koji je došao iz jednog provincijskog kluba, gde je bila samo jedna lopta i gde se treniralo samo jednom nedeljno, kako se osećao u jednom takvom fudbalskom gigantu. Treba da igrate sa svim tim igračima, velemajstorima. U to vreme, sve su to bili evropski igrači. To je bio veliki izazov za mene. U početku sam odigrao nekoliko utakmice. 1951. godine smo osvojili prvenstvo. Igrao sam na pet, šest utakmica, gde sam direktno rešio protiv Spartaka, Vardara, onda Borca u Zagrebu, kada je u njemu igrao Zebec i još neke utakmice. Međutim, shvatio sam da je još rano za mene, da moram da odslužim vojni rok. Proveo sam dve godine u vojsci. Kada sam se vratio, trebalo mije još godinu dana da postanem standardni prvotimac. Ja nisam prošao fudbalsku školu. Mi samo na treningu Radničkog trčali prvo tri kruga oko igrališta, a zatim igrali na dva gola. A igrati u jednom tako velikom klubu, trebalo je naučiti i doučiti, što nije sramota. Prionuo sam na posao, postao prvotimac. Odigrao 590 utakmica, a da nijednom nisam izostao.“

– Tokom desetogodišnje karijere u crveno-belom dresu bilo je svakako nezaboravnih susreta, osvojenih titula, pobednika Kupa.

„Odlaskom te sjajne generacije, koja je za mene nedostižna, i ne znam da li će je iko dostići u dogledno vreme, sem ako se ne pojave super-talenti, Crvena zvezda je smogla snage i formirala novi tim. Doveden je Beara iz Splita, zatim Zeković iz Sutjeske, došli su iz OFK-a Laza Tasić, Spajić, Cokić. Zatim su Zvezdi pristupili Toplak i Rudinski. Doveli su mene, tako da smo formirali jedan sasvim novi tim. Počeli smo da igramo dobro i kasnije smo imali veoma zapažene rezultate.“

– Koja od tih utakmica Vam je ostala u sećanju?

„Obično mi govorimo o susretima Crvena zvezda – Partizan. Ja kod kuće imam sve zapise iz novina, sve te uspomene čuvam. Međutim, za mene kao sportistu nije bilo razlike, da li je to Partizan, Vardar, meni je bilo drago da igram, jer publika u Beogradu i Skoplju je ista. Tako da su mi sve utakmice, kojih se naravno sećam nezaboravne.“

– Kada već govorimo o susretima koje ste igrali u crveno-belom dresu, recite nam nešto i o utakmicama protiv Mančester Junajteda. Pre svega o utakmici iz Beograda, gde ste u glavnim ulogama bili Vi i njihov centarfor Tejlor. To je onaj susret posle kojeg su u avionskoj nesreći u Minhenu stradali fudbaleri ovog poznatog kluba.

„Mogu vam reći da je to bilo tužno poglavlje moje karijere, taj period. Bez razlike što se nastavilo prvenstvo i što je život tekao dalje. Na nama je to ostavilo traga, jer to su bili veliki fudbalski džentlmeni. Igrali smo najpre u Mančesteru, pa zatim u Beogradu. To je bio jedan visok nivo, ne samo igranja fudbala, već i druženja. Banketi, ručkovi i tako dalje. I danas kad se setim svega toga, sav se naježim. Prosto ne mogu da verujem da su tako divni momci zauvek otišli, da su izginuli.“

– Rezultat u Beogradu je bio 3-3.

„Da, imali smo nesreću da primimo tri gola za petnaest minuta. Na kraju smo imali šansu čak i da ih pobedimo. Da smo pobedili, ostali bi da igramo treću utakmicu, ali vidite, tu sudbinu režira život.“

– Bora Kostić je bio golgeter – topdžija koga su tada želeli, a i danas bi takvog poželeli svi klubovi sveta. Takvi igrači se ne rađaju često. Za Crvenu zvezdu ste rekosmo odigrali preko 500 mečeva, za reprezentaciju Jugoslavije 33. U reprezentativnom dresu ste prvi put bili 9. septembra 1956. godine u Beogradu protiv Indonezije. Rezultat je bio 4-2, jedan gol je dao Bora Kostić. Sećate li se te utakmice?

„Kako da ne. Kada se prvi put nastupi za reprezentaciju, onda je to velika trema. Čim se završi utakmica, sve je normalno, kao da je bila pedeseta. To ostaje u sećanju, a gol nije bio mnogo važan, važno je da sam ga dao.“

– Ipak, sećate li se kako ste ga dali?

„Uvek su govorili da su mi nameštali da dajem golove. Verovatno je neko namestio… Udarila me lopta i ušla u gol(smeh)!“

– Ipak, toga dana je i za reprezentaciju proradila Borina levica.

„Da. Udarila me lopta negde na 30, 40 metara od gola i otkotrljala se u gol.(opet smeh)“

– Od te 33 utakmice, sigurni smo da najviše volite onaj susret u Rimu 1960. godine, kada ste se okitili zlatnom olimpijskom medaljom. Od isključenja Galića ste preuzeli kapitensku traku. Opišite nam taj susret uz nešto više detalja.

„Mi smo na toj Olimpijadi bili u stvari autsajderi. Mađari, Danci, Italijani, za koje su igrali Rivera, Macola su bili favoriti. Mi smo došli sa skrpljenim timom. Igrali su Roganović, Perušić, Žanetić, Nikolić. Šoškić je bio na golu, pa ga je u finišu zamenio Vidnić. Od poznatijih igrača bio je Galić, Šoškić, Jusufi, Durković, Perušić iz Dinama, zatim Matuš i ja. Igrao je i Knez i banjalučkog Borca.“

„Imali smo peripetija na utakmici sa Italijanima. Oni nam nabijaju na nos kako smo u finale otišli iz šešira. A mogu Vam odmah reći da smo protiv Italijana igrali izvanredno i da smo tokom cele utakmice vodili. Italijani su šest puta na stadionu gasili svetlo i to uvek kada smo mi bili ispred njihovog gola, i kada smo mogli da postignemo gol. O tome niko ništa nije pisao. A onda, normalno, zaluta jedna lopta, bez veze uđe u gol. Tako smo dospeli u taj šešir. Nije bilo produžetaka, nego cedulje u šešir. Tako smo otišli u finale sa Danskom, za koju su igrali odlični fudbaleri. Da pomenem samo Nilsena. Svi su kasnije otišli u profesionalce u Italiju i drugde po Evropi i bili čuveni. Pored njih nismo imali šanse. Međutim, sastali smo se pre utakmice, a pošto je Vidnić bio dobar pevač, otpeva nam „Granadu“ na tom sastanku. Bili smo raspoloženi i neko kaže: „Momci, idemo! Nisu oni toliko jaki da mi nemamo šta da tražimo!“ Tako da je taj duh, ta želja pobedila. Bilo je 3-1 za nas.“

– Ko je dao golove?

„Dali smo Matuš, Galić i ja.“

– Galića su na toj utakmici isključili?

„Da!“

– Posle Vi uzimate kapitensku traku?

„Jeste. Neko je morao da vodi tim.“

– I stanete na čelo tima na pobedničkom postolju, što je ujedno I najveći uspeh jugoslovenskog fudbala na Olimpijskim igrama.

„Da. Međutim, slabo je to potencirano. Mislim da je šteta za jugoslovenski fudbal. Vidite, recimo, kada druge reprezentacije osvoje nešto… Preko toga se prelazi kao da nismo osvojili ništa. A to je olimpijsko zlato. I to do sada jedino. U fudbalu naravno! I Helsinki, pa i London su nešto. Mislim na osvojene srebrne medalje. Ali je zlato, ipak zlato. Ne zato što smo tu medalju primili moji drugovi i ja, nego zato što su tada učestvovale najbolje selekcije tih zemalja. Sada učestvuju ipak slabi timovi. Skoro pravi amateri.“

– Uz to, recite nešto i o tadašnjim fudbalerima, koji su igrali u najboljoj selekciji Jugoslavije. Recimo o onom susretu u Parizu, na prvom Kupu nacija.

„Mi smo na taj turnir nacija došli neposredno posle prvenstva države I mislim da se nismo dovoljno pripremili. Ipak, pobedili smo tada vrlo jake Francuze, koji su bili i ostaju za nas uvek nezgodni, da bi došao taj meč sa Sovjetskim savezom 1960. godine. Oni su imali tada veoma jaku reprezentaciju. Igrali su Neto, Čislenko, Ponedeljnik, Jašin. Imali su jedno šest, sedam igrača svetske klase. Mi smo ih potpuno nadigrali, ali nesrećno smo primili gol u 117. minutu. Dao ga je Ponedeljnik. I pobedili su. Sportski smo im čestitali.“

– Kako je dao gol?

„Sasvim slučajno. Udarila ga je lopta u glavu pored nekoliko naših igrača. To je tako u fudbalu. I slučajnosti odlučuju.“

– Boru Kostića je udarala lopta u levu nogu, a neke u glavu. Niz zanimljivosti je vezano za Vašu karijeru. Negde piše da ste najdraži gol postigli još dok ste igrali za Radnički iz Obrenovca. Na utakmici protiv Jedinstva sa Uba. Silinom udarca pocepali ste mrežu, a Vaši zemljaci prihvatili loptu koja je izašla na ulicu i gurali je putem sve do Obrenovca.

„Prvo, niko nema takav udarac da može da pocepa mrežu!“

– Možda su mreže u ono doba bile slabije?

„Pa možda. Mora da je bila negde rupa kroz koju je prošla lopta, jer se nisu zatezale mreže kao sada. A, navijači, kao navijači. Vole pokatkad ponešto da uveličaju, da bi imali šta da pričaju.“

– Evo nekoliko neverovatnih podataka vezanih za Vas. U Sudanu je golman pobegao u gledalište kada ste izvodili slobodan udarac sa 40 metara. Golman Mančester Junajteda, čuveni Greg je izjavio da je samo ostetio da mu je lopta iza ledja, a da je uopšte nije video. Naravno, lopta koju je uputila Vaša levica. Jedan od golova za pamćenje dali ste slavnom Jašinu u Beogradu sa razdaljine tačno 30 metara. Kada su ga pitali zašto nije odbranio udarac, rekao je: jednostavno nisam video loptu. Prisetite se tih detalja.

„Mi smo u Sudan otišli da se pripremamo za državno prvenstvo. Crvena Zvezda je u to vreme bila veoma jaka. Sudanci, siromašni fudbalskim znanjem. Ja, navikao da šutiram čim predjem centar, a to je za njih bilo nešto neverovatno. Čak sam im dao jedan gol sa samog centra. Oni se začude, podignu ruke i klanjaju se. Čim dobijem loptu, misle ko li je sad ovaj, jer oni dodju do nekoliko metara od gola pa tek onda šutiraju.
A, ako se ceni moja karijera samo po onom golu koji sam dao Jašinu, ja bih bio veoma nezadovoljan. Mogao bih da Vam navedem 30-tak golova, koji su bili mnogo bolji od tog gola. Ali smatram da je to tako zato što je Jašin stajao na golu. Kada sam davao golove, bilo mi je svejedno kako se zove golman. Ako je dobar gol, ako ga publika dobro primi, onda je to uživanje i za mene. Inače, kad već insistirate na tom golu, bilo je ovako : namestio sam loptu i hteo da dodam nekome. Medjutim, vidim da svi stoje i gledaju jer znaju kad se odmaknem samo korak od lopte, ne tri,pet, znaju da cu šutirati, da neću loptu dodati. Ja sam šutirao. Jašin , u to vreme najbolji golman na svetu nije očekivao da ću sa tolike razdaljine pucati na gol. Iznenadio sam ga i dao mu gol.“

– Da li je tačno da je golman sofijske Lokomotive klečao pred Vama i molio da ga više ne bombardujete snažnim udarcima?

„Nije baš klečao. Ali kada smo sedeli posle na banketu, pošto sam mu prethodno dao četiri gola, nije mogao prosto da veruje da sam ih postigao sve sa 30 do 40 metara. Njegovi drugari i publika nisu mu to mogli oprostiti. Zadirkivali su ga, grdili. Čovek sedi pored mene, ne može da jede i pije. Kaže: „Kako Vi to dajete golove. Šta imate to u nozi“. Misli da ja imam neku specijalnu nogu.“

– Ipak, ta levica Bore Kostića bila je specijalna noga. Fudbalsku karijeru niste završili na pravi način. Omele su Vas povrede igrajući za italijanski Lanerosi.

„Mogu Vam reći da mi je najžalije što sam u Italiji tako prošao. Želja mi je bila da pored jednog Sivorija, Suareza, Altafinija, Macole i ostalih svetskih asova stanem ravnopravno, rame uz rame. Medjutim, na prvoj utakmici sam dao gol, igrao izvanredno, i dobio ocenu 10. Na drugoj strani u Torinu, slomio mi je čovek nogu, ni kriv ni dužan. Nije hteo, ušao je u mene slucajno. Pukla mi je noga i ja sam se vratio. Mogao sam da produžim , ali rekli su mi da neću možda igrati više. Ja sam došao na naše more, izlečio nogu i nastavio da igram u Zvezdi do 1966. godine, kada sam i završio fudbalsku karijeru aktivnog igrača.“

– Vi ste sada trener. Mladi fudbaleri se žale da nema više ko da ih nauči fudbalskoj veštini, a o kvalitetu strelaca da ne govorimo. Da li ste vi jedan od onih poslednjih mohikanaca medju trenerima koji mlade fudbalere više uče veštini nego taktici?

„Veština je jedno, a taktika je drugo. Ja nisam pobornik nekih velikih taktika. Normalno, treba imati taktiku u igri, ali da bi se sprovela, moraju se naučiti elementi fudbalske igre. Ako neko ne zna da proturi loptu, da šutne i sa 20 metara, ili iz voleja, onda svaka taktika propada. Ja bih zato poručio svim trenerima da predju na normalan rad. Jer, kao što deca prvo idu u osnovnu školu, da bi naučili osnovne azbuke, tako i igrači najpre treba da savladaju osnovne elemente igre: primo-predaja, udaranje lopte i ostalo, a ne da pioniri u klubovima odmah igraju presing i čovek na čoveka, što je totalna dekadencija fudbalske igre. Dečak mora da razvije maštu, mora da razvija svoj prirodan talenat. A trener mora da uoči njegova svojstva i da ga usmerava. Trener je kao hirurg. Što znači- samo insistiranje na vežbi daje prave rezultate. Krajnje je vreme da naši treneri promene način rada, obuke. Što manje taktiziraju, više mašte – kako bi se našem fudbalu vratila stara slava, pa postigli i bolji rezultati nego što smo ih mi imali. Tvrdim da smo posle Brazilaca za fudbal najtalentovanija nacija na svetu.“

Razgovor sa Borom Kostićem je preuzet iz knjige Svetislava Vukovića „Asovi YU fudbala“, u izdanju Naučne knjige, Beograd, 1990. godine.

Повезане вести

14
Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
8 Comment threads
6 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
9 Comment authors
AvatarСтефанаAvatarAvatarAvatar Recent comment authors
  Subscribe  
најновијим најстаријим највише гласова
Обавести ме о
Avatar
Члан
Vuk

http://pesstatsdatabase.com/viewtopic.php?f=182&t=11207 Za one koji igraju PES,ocene legende smile

Avatar
Члан
Vuk

Niko ne zna tacan broj postignutih golova ove legende u karijeri grin Bio je igracina,takav igrac se jednom rodio,i vise nece,legenda!

Avatar
Гост
gile

admini napistali ste gore da se danas igra utakmica,pa kad se igra ??? jel nam igra prvi tim ili drugi….ima li nekog iz obrenovca

Стефана
Уредник

Mislim da će starteri odmarati, a igra se u 17h

Avatar
Гост
gile

hvala Stefana smile

Avatar
Гост
Чича

Имао сам ту срећу и част да гледам Бору уживо и на ТВ преносима.И сада, док читав овај текст, размишљам о томе како су у Београду дали име једној улици по Драгану Манцеу, који је био једва просечан играч, а да са друге стране многе наше спортске величине, без обзира на клупску припадност, нису добиле такву почаст.Један од недовољно цењених и признатих је и наш Бора. Још нешто, нисам у животу видео играча са тако јаким и прецизним ударцем, не само код нас, него и у свету.Синиша Михајловић је био велик у томе, али је Бора био највећи.Бора је шутирао… Опширније »

Avatar
Гост
Miki
Avatar
Члан

Velika je steta sto jedan takav igrac nije svrstan u zvezdine zvezde! Bora legenda!

Avatar
Гост
Toни

Седма Звездина звезда !!!

Avatar
Гост
CZovac

Bora Kostic zasluzuje mesto medju zvezdinim zvezdama, ON to i jeste, samo sto iz ko zna kog razloga nije i na papiru!

Kao klinac, posto sam odrastao u „grobarskoj“ porodici, nisam lako dolazio do istorije naseg kluba, ali koliko sam bio informisan o Bori, bio sam ubedjen da je on jedna od tih cuvenih 5 zvezdinih zvezda, spreman sam bio da se kladim…jer nije bilo normalno da se takav fudbaler, takav covek ne nadje u tom odabranom drustvu!
Veliki igrac, veliki covek, Bora Kostic!!!