Чувени 63. вечити дерби, одигран 29. новембра 1978. године, остао је упамћен по победи Звезде од 3:1, али и по несмотрености голмана црно-белих Петра Бороте, коју је искористио Милош Шестић.
За данашњи манекенски фудбал непојмљиво је да се игра на таквом терену какав је био крајем претпоследњег месеца 1978. године, али тада, не само да су играли фудбалски мајстори, већ и чврсти, издржљиви људи, којима ни снег, клизав терен и хладно време нису представљали проблем да покажу бар део својих могућности. Међутим, публика није оправдала величину дербија, па се због лоших временских услова на трибинама окупило свега 15.000 гледалаца, премало за тадашњи просек.
Тренер Црвене звезде Бранко Станковић определио се за појачану одбрану у првом полувремену, јер је претпоставио да ће црно-бели на свом стадиону јуришати на победу. Тако је и било. Домаћи састав је у првих сат времена имао иницијативу и опасним нападима често угрожавао гол гостију.
У 23. минуту десио се један од најпрепознатљивијих момената у историји вечитих дербија и ситуација о којој се касније много пута говорило. Никола Јавановић и Петар Борота су приликом једног дуела пали на земљу. Био је то очигледан прекршај Звездиног фудбалера над голманом Партизана, али судија није прекидао игру обзиром да је Борота ухватио лопту, већ је дао знак да се меч настави. Међутим, чувар мреже домаћих је био убеђен да је арбитар Павићевић досудио фаул. Милош Шестић је притрчао Бороти и рекао му: “Куме, изведи фаул“. Када је Борота спустио лопту на земљу да је испуца, Шеле је једноставно покупио и сместио у мрежу за 1:0 у корист црвено-белих. Борота је остао у шоку и доживео прекоре од саиграча због непажње, јер му се слична ситуација десила и на гостовању у Дрездену. Шестић се послужио лукавством, неки би рекли и да је поступио некоректно у овој ситуацији, али гол је био регуларан јер судија није прекинуо игру. Дуле Савић је касније рекао Бороти да он никада не би поступио на тај начин, али га то ипак није спречило да прослави гол са Шелетом.
Девет минута касније дошло је до изједначења, када је Никица Клинчарски из близине поравнао на 1:1. Звезда је имала сјајног Александра Стојановића на голу, који је бравурозно бранио. Одбрана је била изузетно сигурна, без обзира на један примљени гол. Михаљ Кери се борио као лав, за њега није било изгубљене лопте. Млади Иван Јуришић је био изванредан у скоку и потпуно неутралисао врсног стрелца Сантрача, док се капитен Партизана Илија Завишић није видео поред Златка Крмпотића, па је замењен у 67. минуту. Никола Јовановић је играо све боље како је меч одмицао, иако му је у почетку Никица Клинчарски правио велике проблеме. У екипи Партизана најбољи утисак оставили су Трифуновић, Стојковић и Арсеновић. Последња двојица су успела да осујете Пижона и Дулета Савића у нападачким акцијама, али је опасност стигла са друге стране, од њихових саиграча.
Када се екипа Партизана уморила од сталних јуриша, тренер црвено-белих Бранко Станковић наредио је својим играчима да крену напред. Тактика му је била врло промишљена, јер је Звезда у време његовог боравка на месту шефа стручног штаба била изузетно физички спремна.
Славољуб Муслин је у овом дербију изашао као тотални победник у дуелима са Џевадом Преказијем. Потпуно га је зауставио у фази одбране, а у нападу је увек био корак испред. Тако је у 60. минуту направио сјајан продор по десној страни и упутио пас у срце шеснаестерца, где је Неђа Милосављевић спремно дочекао лопту и послао је у мрежу за вођство Звезде од 2:1. Три минута касније Здравко Боровница је заменио Цвијетина Благојевића.
Тај погодак је психички дотукао црно-беле, који су након тога потпуно пали у игри, па је у 72. минуту Златко Крмпотић сјајним ударцем са око 25 метара погодио горњи десни угао и повисио на 3:1. Борота се касније донекле искупио, јер је успео да одбрани покушаје Пижона и Боровнице. Звезда је господарила тереном у последњих пола сата и да је искористила неколико прилика могла је и убедљивије да слави.
63. вечити дерби, 16. коло шампионата 1978/79
Партизан – Црвена звезда 1:3 (1:1)
Београд, 29. новембар 1978. Стадион: ЈНА. Гледалаца: 15.000. Судија: Десимир Павићевић (Крагујевац). Стрелци: Шестић у 23, Милосављевић у 60. и Крмпотић у 72. минуту за Црвену звезду, а Клинчарски у 32. минуту за Партизан.
Партизан: Петар Борота, Звонко Живковић, Драган Арсеновић, Александар Трифуновић, Ненад Стојковић, Влада Лазичић, Илија Завишић (Звонко Варга), Павле Грубјешић (Милован Јовић), Слободан Сантрач, Џевад Прекази, Никица Клинчарски. Тренер: Анте Младинић.
Црвена звезда: Александар Стојановић, Никола Јовановић, Златко Крмпотић, Славољуб Муслин, Михаљ Кери, Иван Јуришић, Владимир Петровић, Цвијетин Благојевић (Здравко Боровница), Душан Савић, Недељко Милосављевић, Милош Шестић. Тренер: Бранко Станковић.
https://www.youtube.com/watch?v=dNVDeXCCxJU
Црвена звезда је 29. новембра 1948. године освојила свој први национални куп победом од 3:0 у финалу против Партизана.
Утакмица је одиграна на Звездином стадиону (некадашњем игралишту СК Југославије, која је основана под именом Велика Србија, а током рата је променила назив у СК 1913), јер је стадион Централног дома Југословенске армије (раније стадион БСК-а) срушен и на њему изграђен стадион ЈНА.
Без обзира на тежак и блатњав терен утакмица је била врло узбудљива, а 30.000 гледалаца уживало је у мајсторијама фудбалских ведета на обе стране. Партизан је у почетку наметнуо жесток темпо, али, након тога их је Звезда пресекла головима, који су пали у року од само 14 минута.
Бане Вукосављевић је у 22. минуту погодио за 1:0 на додавање Рајка Митића. Митић је осам минута касније повисио на 2:0 фантастичним поготком са ивице бековског простора, тако да је Фрањо Шоштарић био потпуно немоћан, а затим је Вукосављевић главом постигао свој други гол у 36. минуту на асистенцију капитена Митића преко неколико противничких играча. Велика предност Звезде од три гола разлике потпуно је избацила из равнотеже тим Партизана, који се тек у другом полувремену повратио од шокантног периода.
Гости су у наставку деловали знатно боље, али су били неодлучни у одсудним моментима и недовољно сналажљиви пред голом. Томе је допринела и одлична игра Звездине одбране, која је добро обавила задатке.
Халф линија Црвене звезде коју су чинили Тадић, Ђурђевић и Ђајић била је најзаслужнија за победу, јер је однела превагу над гостима. Ђурђевић није дозволио Бобеку да се разигра. Био је његова верна сенка, ометао га у покушајима и повремено се служио и грубостима да би га осујетио. Тадић и Ђајић су били неуморне радилице и много су помагали навали у бројним акцијама. Ипак, најбољи у Звездиним редовима био је Бела Палфи, који је био врло покретљив. Градио је нападе, дриблао, делио лопте и оставио одличан утисак. Вукосављевић је са два гола практично решио меч, а Митић је одиграо капитенски и знатно допринео победи постигнутим голом уз две асистенције. Срђан Мркушић је одбранио неколико тешких удараца, а одличан је био и Бранко Станковић.
У тиму Партизана истакао се Симоновски, најопаснији навални играч гостујуће екипе на овом сусрету. Минда Јовановић је добро чувао Косту Томашевића, док је Боба Михајловић добро играо у првом делу. Судија Лемешић пропустио је да досуди по једанаестерац на обе стране у ситуацијама када су оборени Вукосављевић и Бобек. Бане Вукосављевић је стиснуо зубе иако је зарадио повреду у полуфиналу против Наших крила, али је морао на терен у недостатку играча.
Капитену Црвене звезде Рајку Митићу пехар је предао генерал пуковник Пеко Дапчевић, а интересантно је да се у то време играла и утакмица за треће место у Купу Југославије у којој је Динамо савладао Наша крила из Земуна резултатом 6:2. Тако су све четири екипе биле присутне приликом доделе трофеја.
Финале Купа Југославије 1948.
Црвена звезда – Партизан 3:0 (3:0)
Београд, 29. новембар 1948. Стадион: Црвене звезде. Гледалаца: 30.000. Судија: Лео Лемешић (Сплит). Стрелци: Вукосављевић у 22. и 36. и Митић у 30. минуту за Црвену звезду.
Црвена звезда: Срђан Мркушић, Бранко Станковић, Миленко Дракулић, Димитрије Тадић, Миливоје Ђурђевић, Предраг Ђајић, Јован Цокић, Рајко Митић, Коста Томашевић, Бела Палфи, Бранислав Вукосављевић. Тренер: Светислав Глишовић.
Партизан: Фрањо Шоштарић, Владимир Фирм, Миомир Петровић, Златко Чајковски, Миодраг Јовановић, Лајош Јаковетић, Првослав Михајловић, Божидар Дреновац, Стјепан Бобек, Александар Атанацковић, Кирил Симоновски. Тренер: Иљеш Шпиц.
