Владимир Дурковић, легендарни фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 6. новембра 1937. године у Ђаковици.
За црвено-беле је наступао од 1955. до 1966. године, и за то време одиграо 220 званичних утакмица и постигао седам голова. Укупно је забележио 405 мечева и 30 пута се уписао у стрелце.
Учествовао је у освајању пет шампионских титула (1956, 1957, 1959, 1960. и 1964. године), три национална купа (1958, 1959. и 1964. године), и Дунавског (Митропа) купа 1958. године (одиграо један меч у победи против Дукле из Пардубица од 2:0).
Дебитовао је за Звезду 22. новембра 1955. године у пријатељском мечу против Динама у Панчеву (3:1). У прве две сезоне у клубу често је мењао позиције и играо у средини и десно и лево и у навали, али је већину утакмица преседео на клупи. Из клуба су му предложили да заигра на месту десног бека, што је невољно прихватио. На тој позицији се прославио, и брзо стигао до дреса репрезентације.
Био је један од најзаслужнијих играча за освајање шампионских титула 1959, 1960. и 1964. године, а играо је у сва три финала Купа Југославије, 1958. против Вележа (4:0), 1959. против Партизана 3:1 и 1964. против Динама 3:0. Годинама је био један од најбољих играча, стуб одбране црвено-белих и ослонац екипе, чврст и бескомпромисан у дуелима, непрелазан у одбрани, хитар и продоран у нападу, интелигентан играч који је увек налазио најбоља и најрационалнија решења, један од најстабилнијих играча у екипи и борац који се никада није предавао.
Његова интелигенција последица је и његовог образовања, похађао је музичку школу и студирао права. Свирао је добро кларинет и имао чак и неколико јавних наступа, а због клупских и репрезентативних обавеза није стигао да положи неколико преосталих испита на београдском правном факултету.
За репрезентацију Југославије дебитовао је 11. октобра 1959. године у пријатељском мечу против Мађарске (2:4) у Београду. Одиграо је 50 мечева за национални тим (39 у низу), и учествовао у највећим успесима Југославије. Освојио је златну медаљу на Олимпијским играма 1960. године у Риму. У финалу је савладана Данска са 3:1. Исте године био је вицешампион Европе у Паризу, када је изабран и у идеални тим првенства. На Светском првенству у Чилеу 1962. године, Југославија је заузела четврто место, а Дурковића су бројни спортски новинари названично прогласили за најбољег десног бека на свету.
Каријеру је почео у Напретку из Крушевца, за који је играо од 1953. до 1955. године, а после одласка из Звезде наступао је за Борусију из Менхенгладбаха у сезони 1966/67. Следећа станица био је француски Сент Етјен, где је Дурковић потврдио своју високу класу и учествовао у освајању три шампионске титуле (1968,1969. и 1970. године) и два национална купа (1968. и 1970. године) уз 116 првенствених утакмица. Укупно је са Звездом и Сент Етјеном освојио чак 13 трофеја, и дуго био најтрофејнији српски фудбалер.
Последњу сезону у каријери одиграо је за швајцарски Сион 1971/72. Брзо је покупио симпатије навијача у новом клубу где је био међу најбољим играчима. Трагично је изгубио живот 22. јуна 1972. године у Сиону, када га је без икаквог разлога упуцао пијани швајцарски полицајац.
Остао је упамћен као један од најбољих дефанзиваца у историји Црвене звезде, својевремено и најбољи десни бек у Европи, ослонац националног тима, а такви фудбалери се никада не заборављају.
3 comments
Vecna mu slava… I sve pohvale na racun administratora sto je objavio ovaj lep tekst o Durkovicu. Bravo!
Lep čovek,a ne ko ovi današnji igrači sa užasnim frizurama i bezbrojnim tetovažama.
Veliki čovek i veliki igrač. Nažalost, danas se malo zna o igračima starijih generacija i ovakvi tekstovi su izuzetno dragoceni. Treba naglasiti da je, za ono vreme, odigrati 50 utakmica za reprezentaciju isto što i danas odigrati 100 utakmica.