У поновљеној утакмици реванша осмине финала Купа европских шампиона 1988. године, Милан је стигао до пролаза међу осам најбољих клубова бољим извођењем једанаестераца са 4:2, након што је у 120 минута велике борбе меч завршен резултатом 1:1.
Магла је спречила црвено-бели тим да дан раније избаци славни клуб и један од најбољих тимова у историји фудбала. Имала је Звезда вођство од 1:0 и играча више, али је немачки судија прекинуо меч у 64. минуту због густе магле, да би након тога донета одлука да се нови сусрет одигра следећег дана од 15 часова.
Било је тешко и психички и физички се спремити за нови меч кроз неколико сати, али екипа Бранка Станковића се још једном јуначки супротставила екипи која је малтене већ била проглашена новим освајачем Купа шамопиона, због свог изузетног квалитета. Гости нису могли да рачунају на Пјетра Вирдиса, који је искључен због ударања Најдоског у прекинутој утакмици, као и на Карла Анћелотија, који је имао парне жуте картоне.
Већ у 5. минуту тим који је са клупе предводио легендарни Ариго Саки нашао се у великој прилици. Манари је шутирао, Василијевић је неспретно захватио лопту, која је по свој прилици завршила иза гол линије, пре него што су је играчи Црвене звезде избацили у поље, али судија Дитер Паули вероватно није добро видео ту ситуацију, па је показао да се игра настави.
Дејан Савићевић је бриљирао и на овој утакмици, иако није био довољно спреман, јер се екипи прикључио неколико дана пре утакмице када је добио дозволу да скине привремено војну униформу и обуче Звездин дрес. Дејо је био креатор акције у којој је капитен Драган Стојковић Пикси припретио ударцем поред десне стативе Галијевог гола.
Међутим, у 35. минуту на одличан центаршут са леве стране, најбољи стрелац Европског првенства 1988. године, Марко Ван Бастен је изванредно реаговао и главом савладао Стојановића за вођство гостију од 1:0. Таквом мајстору оставити и најмање простора било је вишеструко кобно, али екипа Бранка Станковића није се предавала.
Само четири минута касније Звезда је стигла до изједначења. Савићевић је лепо прихватио лопту, а затим из окрета упутио дуг пас ка Драгану Стојковићу, који је у назадрживом трку био бржи од дефанзиваца Милана и са око седам метара послео лопту под пречку за велику радост како на терену, тако и на трибинама. Пикси је и на Сан Сиру био стрелац за црвено-беле, а те сезоне играо је у животној форми. Роберто Донадони је у дуелу са Гораном Василијевићем поломио вилицу и остао да лежи на трави без свести. У помоћ је притрчао и доктор Црвене звезде Бранко Нешовић и спасао му живот, а од старта другог дела Донадонија је заменио у то време најбољи играч на свету Руд Гулит.
Велика борба је тек уследила у наставку. Голмани оба тима били су изузетно расположени. Стеван Стојановић је зауставио опасан покушај Гулита из слободног ударца у 61. минуту, када је парадом скренуо лопту која је ишла под пречку у корнер.
Роберт Просинечки се дриблинзима поигравао са искусним Коломбом, а Звезда је претила брзим нападима који су уносили праву пометњу у њиховој одбрани, али је Гали једном приликом за делић секунде испуцао лопту испред захукталог Митра Мркеле. После 120 минута дивовске борбе није било победника, па су приступило извођењу једанаестераца, обзиром да је резултат и у првој утакмици на Сан Сиру био 1:1.
Пикси и Роби били су прецизни у прве две серије, као и Барези и Ван Бастен на другој страни. Међутим, Ђовани Гали је у трећој серији ногом одбранио шут Савићевића, а у четвртој серији је зауставио и шут Мркеле. На другој страни су погодили Евани и Рајкард, па се велики Милан провукао на пенале уз невероватну радост целе њихове екипе, која је скакала од среће, јер је тешком муком успела да прође највећу препреку ка освајању Европе. У свлачионици Црвене звезде завладала је туга уз сузе, али је тада свима било јасно да наш највећи клуб има екипу за велика дела, што се потврдило 1991. године, када су наплаћени сви малери из прошлости освајањем титуле шампиона Европе у Барију.
Остало је историја, Милан је касније прегазио Вердер, Реал Мадрид и Стеауу у финалу и супериорно освојио титулу шампиона Старог континента коју је наредне 1990. године у одбранио. Од тада се ниједном није десило да један тим одбрани титулу првака Европе, што довољно говори о јачини славног тима Милана предвођеног фантастичном холандском тројком Гулитом, Ван Бастеном и Рајкардом, као и бројним италијанским репрезентативцима.
Капитен тадашње екипе Црвене звезде и један од наших најбољих играча свих времена Драган Стојковић Пикси касније је истицао да је Милан био изузетан тим, али и да је Звезда припадала самом европском врху у то време:
– Тај Милан за мене је био један од најбољих, ако не и најбољи тим свих времена. Али, играла је и Звезда добар фудбал и ко зна где бисмо се зауставили, да смо их тада победили. Можда бисмо и ми стигли до финала… Сећам се да ми је после утакмице честитао Франк Рајкард и да сам се осетио врло почаствованим. Не жалим ни за чим, све је то део историје фудбала. Али, Милан никада неће заборавити две утакмице у Београду. Њихови успеси рођени су у тој магли.
Црвена звезда – Милан 1:1 (1:1, 1:1, 1:1) – пеналима 2:4
Београд, 10. новембар 1988. Стадион: Црвене звезде. Гледалаца: 95.000. Судија: Дитер Паули (Западна Немачка). Жути картони: Најдоски, Василијевић (Црвена звезда), Малдини (Милан). Стрелци: Стојковић у 39. минуту за Црвену звезду, а Ван Бастен у 35. за Милан. Стрелци у пенал серији: Стојковић и Просинечки за Црвену звезду, а Барези, Ван Бастен, Евани и Рајкард за Милан. Гали је одбранио ударце Савићевића и Мркеле.
Црвена звезда: Стеван Стојановић, Милан Ивановић, Горан Василијевић, Горан Јурић, Илија Најдоски, Славко Радовановић, Рефик Шабанаџовић, Жарко Ђуровић (од 74. Роберт Просинечки), Милош Бурсаћ (од 51. Митар Мркела), Драган Стојковић, Дејан Савићевић. Тренер: Бранко Станковић.
Милан: Ђовани Гали, Мауро Тасоти, Паоло Малдини, Анђело Коломбо, Алесандро Костакурта, Франко Барези, Франк Рајкард, Роберто Донадони (од 46. Руд Гулит), Албериго Евани, Грацијано Манари (од 115. Масимилијано Капелини), Марко Ван Бастен. Тренер: Ариго Саки.
https://www.youtube.com/watch?v=LjEECAkk1-E
